asked 10 years ago
Kao mala stalno sam se bojala paranormalnih pojava…Bilo da su to strasni likovi iz crtanih filmova,razna bica iz nekih prica ili bilo sta drugo,kad god bih cula za nesto strasno odmah bi to zapamtila i plasila se toga…Takodje sama bih sebe ubedjivala da moram da uradim ovo ili ono da mi se ne bi desilo nesto..Kako sam odrastala strah od cudnih bica se ublazavao i sve vise i vise nestajao tako da se sada, po tom pitanju dobro i potpuno normalno osecam..Ali ja i dalje stalno sebe ubedjujem da moram raditi neke stvai.Npr zivim u velikoj kuci i tripujem se na neki nacin se bojim odredjenih delova kuce koje recimo po mom misljenju ne bih trebala da gledam jer necu uspeti u zivotu ili tako to..Takodje volim da putujem ali kada god bih otputovala negde sa nekim i ma koliko luksuznu i veliku sobu ili pak apartman dobila nasla bi nesto sto mi smeta…Ne bih smela da spavam pored ogledala,nikad mi se nije svidjalo da mi ormar bude blizu dok spavam ili slicno…Kada se olacim ne bih smela da obucem tu ili tu majcu ili neki odevni predmet zbog raznih gluposti koje umisljam…
Od malih nogu imam ovaj poremecaj ali se nikad nisam ovako lose osecala..Ustvari ja sam,na neki nacin,odrasla uz taj poremecaj…Ne secam se da sam se ikada normalno osecala…Rasla sam sa ovim poremecajem i to mi je bilo potpuno normalna stvar..Nikome nikada nisam o tome pricala jer sam bila mala i plasila sam se reakcije roditelja a kako sam sazrevala navikavala sam se na to i nije mi bilo potrebe da se lecim…Jedino bih ponekad o tome pisala u dnevnicima i taj poremecaj sam nazivala “trujeverje”…Do skoro nisam znala ni kako se ovaj poremecaj zapravo naziva,sta je to…Ali sada kako pocinje da mi smeta i to mnogo potrazila sam malo po internetu i naisla na simptome paranoje…Istrazila sam jos malo i precesljala delove u kojima se govori o lecenju..Pise kako se treba upoznati i malo po malo pokretati protiv svojih strahova…Ja ne mogu da se pokrenem protiv njih ako mi je strah da ako se pogledam recimo u to ogledalo neuspeh u zivotu ili da ako ubacim tu i tu sliku zavrsicu kao taj i taj…Takodje pominje se i pomoc psihologa sa kojima sam imala jako loseg iskustva…Naime kao manju roditelji su me vodili kod psihologa zbog mog cudnog ponasanje,nervoze i tako toga a psiholozi kod kojih smo isli su bili krajnje nezainteresovani…Tada sam stekla jako lose iskustvo i mislim da ne bih mogla ponovo da odem kod psihologa…Mislim da bih posle toga bila jos napetija i da bi mi taj odlazak uzrokovao jos veci nemir.Ne znam sta da radim ali stvarno moram nesto preduzeti zato vas molim da mi pomognete sto pre.
Unapred hvala
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago
Poštovana,
Psihoterapija je važan aspekt rada na ovoj vrsti problema o kojoj Vi govorite. S obzirom da se radi o strahovima i s obizom da sa psiholozima imate lošeg iskustva važno je da pažljivo odaberete psihoterapeuta i da ga upoznate sa vašom potrebom da sa vama bude nežan.
Što se samog problema tiče ja se ne bih bavio njegovim imenovanjem niti nekom ad hock dijagnostikom. Razumem da ste odrasli uz strahove i da se oni na neki način javlju i danas kao i da imate određena ponašanja koje praktikujete ili izbegavate kako biste delovali na svoje strahove ili “kontrolisali” događaje. Jedna vrsta takvih ponašanja je uobičajna i prisutna kod većine ljudi. Ako ona međutim ometaju vašu funkcionalnost i ako osećate potrebu da se bavite sobom i bolje upoznate sebe i razvijete svest o tome šta se to u vama dešava, ja bih vas u tome svakako podržao, ali, kao što sam rekao, mislim da će vam u tome trebati stučna pomoć.
Psihoterapijski rad ima nekolko faza, u prvoj se radi na izgradnji odnosa i međusobnog poverenja. Zatim se ispituju sistemi podrške u vašem životu a tek posle toga se pristupa istraživanju jednog ovakvog fenomena, kada se klijent oseti dovoljno spremnim.
Više o prirodi tog odnosa možete videti na sledećem linku:
http://www.psiho.slavisa.us/psihoterapija.html
Potražite dakle psihoterapeuta, recimo geštalt ili jungijanske (analitičke) orjentacije. Nije važno da li je ili nije psiholog, važno je da je psihoterapeut sa ozbiljnom edukacijom i važno da je da, kada odete da se upoznate osetite da je to osoba koja vama leži, da je prisutna i zainteresovana ali ne napadna.
Tehniku desenzitizacije ili izlaženja iz zone komfora, koju ste spomenuli ne preporučujem vam da izvodite sami.
S poštovanjem, Nikola
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago
Ja imam 40 godina, troje dece, muza, posao iz snova i odlicnu platu. A odrasla sam uz slican poremecaj, koji je doduse mnogo vise licio na opsesivno kompulzivni poremecaj: brojala sam sve: korake u ulici do coska, korake od dnevne do spavace sobe, koliko puta stopalo sme da stane na pod kupatila i nuzdu vrsila iz nezamislivih poza, paljenje i gasenje svetla, zalogaje dok jedem, udisaje i izdisaje, pa sam disala kao hrcak ili zadrzavala vazduh, broj udisaja ili izdisaja dok tramvaj ne stane na stanici, pa ako naidje semafor ne smem da udahnem dok ne prodje i td i td. Ne mozes da zamislis koliko sam bila opterecena, i koliko sam “zivota spasila” na taj nacin. Jer ako udahnem jos jednom umrece mi majka. Ako imam vise ili manje od 11 zalogaja, pascu ispit. Ako ne ugasim svetlo 3 puta, decka ce mi udariti kola.
Nikad nisam pricala sa nekim o tome, a mozda sam trebala. JA sada jesam ostavrena i ispunjena, imam dobar brak, decu, posao… ali imam i faze kad nisam dobro. Prejedanje, povracanje, nesanicu…
Mislim da je trebalo da resavam moje nesigurnosti na vreme. Nema razloga da dozvolis da ti nesto tako kvari zivot. Zivot mora da bude lep, da u njemu nadjes nesto dobro, da pomazes drugima, da ucinis nekog srecnim, da dajes, da imas porodicu… Samo tako mozes da budes srecan.
Popricaj sa nekim. Nisi sama u tome.
Sve najbolje.
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago
Zahvaljujem se, sa zakasnjenjem..Vase strucno misljenje mi je pomoglo jer sada shvatam da cu Samo tapkati u mestu ako vecito cutim o ovome…Takodje,zahvaljujem i vama jer mi takodje puno znaci misljenje osobe koja je vec prosla ovo sto ja prolazim…Puno ste me podstakli i ohrabrili i zbog toga sam Vam neizmerno zahvalna..Mada,ja mislim da Vam nije kasno da potrazite pomoc i da odstranite te povremene tegobe ako Vam puno smetaju…Ohrabrujem Vas u tome jer mislim da ste izuzetno jaka osoba…I ja sam imala neke slicne simptome kao dete a neke imam i dan danas i znam koliko je tesko bilo sta postici a vi ste,po mom misljenju dosta toga ostvarili…Ima te moju podrsku…