asked 7 years ago Muci me moj odnos sa ocem. Imam 15 godina i stvarno ga puno volim. On nikad nije pokazao da je ponosan na mene i zbog takvog stava osjecam se bezvrijedno.
Odlican i primjeren sam djak uvijek bila. Ne pusim, ne drogiram se, ne pijem. Postujem dogovore, pomazem u kuci koliko se ocekuje od mene, a on nikad nije zadovoljan i nikad me u zivotu ni za sta nije pohvalio. Kad sam bila mala i kad sam ga pitala da mi objasni nesto oko skole objasnio bi, ali bi uvijek komentarisao ’’to ne znas’’. Nakon toga vise nikad nisam ni imala zelju da ga nesto pitam. Njezan je jedino ako sam bolesna. Ne mogu da kazem da je on tiranin i da me nesto zlostavlja. Povremeno me kazni uz pridike (tada uvijek kritikuje moje ponasanje za koje mislim da nije tako katastrofa kako ga on predstavi) ali me nikad nije udario ili vrijedjao. Imam osjecaj da me kaznjava samo da bi mi napakostio. Zabrani mi izlazak onda kad zna da mi je bitno da izadjem i mogu biti ne znam koliko ’’dobra’’ tih dana, nece mi smanjiti kaznu, uvijek je moram izdrzati do kraja i o tome nece ni da razgovara. U zivotu imam skoro sve (dobro obrazovanje, skole jezika, putovanja, odmore…), on puno radi da bi mi omogucio sve to (znam da nije lako), ali je i on imao sve to dok je odrastao. Trazi rezultate, mislim da ih i imam ali nikad ne pokaze da je zadovoljan. Vjerujem da nisam nezahvalna. Njemu je bezobrazluk svaki moj stav koji se razlikuje od njegovog. Prije nekog vremena sam dobila jedinicu iz istorije. Taj profesor je poznat po tome sto nikad druga ocjena ne moze biti veca od dvojke. Toliko sam dobro naucila da sam dobila trojku i bila sam ponosna na sebe. Njegov je komentar bio ’’jesmo to dosli u situaciju da se radujemo trojkama’’, onako usput kao da ga se to ne tice. Mene to strasno boli jer mi je stalo do toga sto on misli o meni i zelim da bude ponosan. Trudim se da budem ok i ocekujem da bar ponekad pokaze da je zadovoljan zbog onog sto radim. Trazim li mnogo?
Pozdrav, Ana
Psihoterapeut Team Staff answered 7 years ago Zdravo!
Potreba da nas roditelj ugleda, podrži i pohvali je jedna od najsnažnijih potreba deteta i mladog čoveka. U razvoju dete ne vidi sebe kakvo je, nego se vidi onako kako ga roditelj vidi. Zato je veoma važno da roditelj da detetu povratnu informaciju kroz prepoznavanje, prihvatanje, pohvalu, ali i kroz kritiku, pa i kaznu, koja treba da bude srazmerna i ima za cilj da detetu ukaže na granice ponašanja koje moraju da se poštuju. Međutim, neki roditelji imaju poteškoće da nađu pravu meru različitih emotivnih odgovora prema detetu. Neki su suviše popustljivi i podržavajući, jer ne žele da dete doživi bilo šta neprijatno. To je pogrešno jer dete tako ne nauči da ne može sve da se dobije. Neki roditelji su opet suviše kritički nastrojeni, verujući da decu treba displinovati da bi mogla uspešnije da se bore kroz život, kao vojnici, pa deca ne dobiju poruku o tome koliko ih roditelji vole i vrednuju. Čini mi se iz tvog opisa da je tvoj tata kao sportski trener – pomalo strog, uvek očekuje više i više, verujući da se uspesi podrazumevaju i da im nema kraja, i tako stvara jedan suvišan pritisak.
Ponekad, roditelji koji ne pohvaljuju decu to ne čine, jer imaju neku predrasudu u vezi pohvaljivanja dece, ponekad misle da će to decu “pokvariti” ili opustiti, a nekada roditelj jednostavno nema kapacitet da bude blizak sa detetom na taj način, iz mnogo razloga koji se tiču njegovog odrastanja, i vrednosti koje su u njega usađene u njegovoj roditeljskoj porodici.
Na osnovu tvog pisma, u kojem navodiš da on vredno radi, izdržava porodicu, obezbeđuje i ono što je nužno, a i ono što je luksuzno za vaš život, rekla bih da je on jedan požrtvovan otac koji svoju ljubav iskazuje kroz obezbeđivanje jednog dobrog i sigurnog okruženja za život i ispunjavanja vaših životnih potreba. To je njegov način da brine i voli.
Međutim, ponekad kad smo jako disciplinovani i revnosni u velikom radu, izgubimo nešto od emotivnosti i spontanosti i očekujemo od drugih ono što očekujemo od sebe. Tada mi ne vidimo da se drugi razlikuju od nas ili vidimo, a ne umemo sa tim da komuniciramo. Ono što je važno je da ti osećaš svoj senzibilitet i poštuješ vašu razliku. Tvoj tata možda teško daje pohvalu, ali bih rekla da je zadovoljan tobom, da se tobom ponosi, i da se čak malo plaši, pa je stalno kao na straži da sve uradiš najbolje što može. To je za tebe preterano, ali ako znaš da je to njegov način da voli, možeš malo da ga “iskuliraš”. Za njega si sigurno veoma vredna i posebna, čak i ako on ne ume da to pokaže, nego samo oseća u sebi. Tvoj tata se razneži kad si bolesna i tada se vidi njegova nežnija strana. Bolest je vreme nemoći koje zavisi od sreće i lekara. Tvoj tata to vidi i ostavlja po strani svoj uobičajeni kritički način i ambicije.
Nemoguće je promeniti druge ljude, pa i roditelje. Ono što možemo je da im kažemo šta bismo voleli od njih, i koliko bi nam to mnogo značilo. Ako bi rekla svom tati da bi volela da je malo manje strog i da te češće pohvali, možda bi ti laknulo, jer si iskazala svoje potrebe. Kako će on da reaguje, nije tvoja odgovornost. Vremenom ćeš graditi i dobijati mnogo podrške sa raznih strana, koje će ti potvrđivati da vrediš kao osoba, i osećaj da si važna će vremenom jačati. Kroz odrastanje ova potreba da nas podrži roditelj ili neki drugi autoritet se pomalo smanjuje, a mi se sve više oslanjamo na sebe za osećanje bazične vrednosti. Mogu da ti otvoreno kažem da to osećanje da vredimo gradimo i održavamo i svi mi odrasli, svakog dana pomalo, kroz ljude koje volimo, kroz aktivnosti koje volimo, kroz neke male i velike uspehe, ali i bez ikakvih uslova, voleći i prihvatajući sebe. Uporedo s tim, prihvatamo I da su naši roditelji samo ljudi, sa manama I vrlinama, koji su nas pazili i voleli najbolje kako su umeli.
Srećno!
Nevena
Psihoterapeut Team Staff answered 7 years ago Draga Nevena,
Hvala Vam puno na odgovoru. Pomogli ste mi da shvatim neke stvari i nekako olaksali potrebu da iskuliram tatino ponasanje. Znam da me voli ali me zbunjivala ta njegova stalna potreba za kritikom koju sam tumacila nezadovoljstvom sa njegove strane. Poslusala sam Vas savjet i rekla mu da bih voljela da bude manje strog i manje zahtjevan, nije bas shvatio, jer on misli da nije ni jedno ni drugo. Kao odgovor na to da me nikad nije pohvalio zbog uspjeha rekao je da me nikad nije ni kaznio zbog neuspjeha (istina je da nije, ali se ja zbog njegovih usputnih komentara osjecam lose, on valjda misli da su duhoviti). Ono sto je vazno, konacno je izgovorio da je jako ponosan na mene iako sam to priznanje iskukala. Medjutim, shvatila sam da je moja preosjetljivost (koju krijem a ne znam zasto) razlog sto cesto na kritike odgovaram gardom ( koji nekad jeste a nekad nije opravdan) i to njega iziritira i dolazi do svadja. Nakon tih svadja ja se zavucem u sobu i placem, (naravno da ne vidi jer mene kao nije briga sto misli o meni), a cesto mi je zao zbog moje reakcije i znam da je pretjerana ali ne zelim da se izvinim. Nisam nasla neko racionalno objasnjenje zasto mi je tesko da priznam da sam pogrijesila. Znam gdje grijesim jos samo da nadjem nacin da to ispravim. Izgleda da smo ja i on slicniji nego sto se to meni cinilo Hvala jos jednom, puno ste mi pomogli.
Pozdrav,
Ana