Ja nisam psihoterapeut, ali imam slican problem. Zatvaram se u sobu i davim se u suzama. Cetvrto sam dete, najmladje, ali imam osecaj, kao da mene manje vole od moje sestre. Mozda zato sto je starija pa mi se cini, ali uglavnom je uvek ONA na prvom mestu, uvek njoj tepaju, a mene nazjvaju punim imenom. Uvek je ona upravu, uvek kad se posvadjamo, sam ja krivac, iako nisam…sta da se radi, najmladja sam 😉
p.s: Da li ti je sestra mladja ili starija?
Pozdrav!

Blizankinje smo.

Zdravo!

Iz sopstvenog iskustva znam koliko roditelji i uopšte stariji u ovakvim situacijama znaju da budu nepravedni, neostaljivi i bezobzirni i znam kolko bola to može da nam nanese i kako je teško prevazići takvu istuaciju.

U porodicama često postoje takvi savezi, “dobro” i “loše” dete, ponekad čak raditelji stvaraju svaz ‘protiv’ deteta tako što čine da ono stalo bude opaženo kao neadekvatno.

Svaka poridca jednostvno ima svoju tamnu stranu i osim ljubavi porodice su običo i mesto surovog međusobnog zlostvljanja i sadizma.

Ovakve dinamine nažalopst su jake i obično su potrebne godine kako bi stekli dovoljno samopouzdanja bez obzira na to kako nas rodtelji procenjuju.

S druge strane tvoje potreba da probiješ barijere i da im skreneš pažnju na tvoj doživalj stvarnosti i svoj bil je zrava. Želja da naudiš sebi zapravo je žalja da pošalješ vapaj, da te konačno čuju.

Možeš pokušati da sve što te boli jednostvno napišeš, za svakog po jedno pismo, onako iz duše i sa suzama i možeš im to dati da pročitaju. Svoju nevlju možeš ispričati školskom psihologu ili nekome od starijih u koga imaš poverenja, možda nekome od rođaka, za pomoć se možeš obratiti porodičnom lekaru ili možeš otići kod psihijatra.

Važno je da prijsteljske i ispunjavajueć odnose stvaraš izvan kuće sa trećim osobama, kako bi te podržali i kako bi imala sa kim da se razmeniš. Smatra se da nam je potreban samo jedan zaista hranjiv i zdrav odnos pa da preživimo i najstrašnije porodične nepravde. Kada ti je teško pogedaj film Pogledaj film Petra Lalovića ‘Svet koji nestaje’.

Želim ti puno sreće, Nikola

Hvala!

Ja bih da dodam pitanje. Starija sam, od skoro zivim odvojeno od porodice, ali me njihov odnos prema meni koji je devojka opisala i dalje mnogo boli.Nisu to samo zanemarivanja ( da nikad nisam u pravu, da nikad nista sto ja kazem, uradim predlozim nije dobro), vec ih ni moje zdravlje posebno ne zanima. Pisala sam im i pricala u suzama kako se osecam i kako me povredjuju i izazvala dodatni podsmeh koji me toliko vredja da mi se gade, te uglavnom vise sa njima ne komuniciram. Posle dugo godina patnje i sakrivanja, sada imam prijateljicu kojoj mogu da se izjadam, a da ne pobegne ili me osudi ili me ismeje, jer sam ranije nailazila na jos goru osudu ( mora da si i ti losa kad ti je porodica tako losa). Ali, nije to kompletan i potpuno zdrav odnos koji me ispunjava i koji bi mi zamenio porodicu, te nije dovoljan da prebolim porodicne nepravde. Niti je lako naci nekog koga zanimaju tudji problemi. U nove kontakte se uglavnom ne upustam, ili bezim kad dodje do zblizavanja, jer se osecam bezvredno i stidim se da pricam ili da prikrivam lose odnose sa primarnom porodicom, ili dodatno patim kad vidim te druge ljude sa nesto skladnijim porodicnim odnosima ili se osecam nezasticeno i bez sigurnog tla pod nogama.
Kako to prevazici? Ili kako primarnoj porodici otvoriti oci kad pisma ne pomazu ili kako ignorisati nepravdu i nastaviti komunikaciju sa primarnom porodicom koja ti se gadi, i radi sebe iskoristiti ono dobro sto mogu i zele donekle da ti pruze da se osecas kao da negde pripadas (na pr. da ipak odes na porodicna okupljanja i da te ne boli sve ruzno sto ti kazu i sve ruzno sto urade i sl) ?