asked 9 years ago Poštovani,
imam 35 godina, nisam udata, nemam dece, trenutno sam nezaposlena,
nedavno sam (konačno) dala otkaz na radno mesto koje me je samo iscrpljivalo i fizički i psihički. Znam da se nalazim na prekretnici u svom životu, bar tako sebe vidim, ali ne mogu u sebi da nađem snage da se “pokrenem”, a znam da bih trebala. Nisam imala lak život do sada, ali sam uvek “gurala” napred, ali jednostavno rečeno, sada se više ne nadam ničemu, nemam želja, nemam interesovanja i ne očekujem da će stvari da se promene na bolje, ma šta god uradila. Sa takvim stavom, rećićete, neću stići nigde i znam to, u pravu ste. Nije ni stvar u tome što mi se nisu ostvarile neke želje koje sam želela ili što mi život nije onakav kakav sam zamišljala da će biti, već razočaranost valjda, ne znam koju drugu reč da upotrebim. Osećam se “potrošeno”, umorno, posle svega – kao neuspeh. Toliko truda, toliko odricanja, toliko borbe, na svim poljima, i sve uzalud. Sažaljevam sebe? Verovatno i to. Ne mogu više, kao pre, da gledam pozitivno. Živim sa majkom i sestrom, različite smo i znam da me vole i da pokušavaju da me motivišu i da me razumeju, sve znam što mi govore, ali punu podršku i razumevanje nemam od njih jer ne razumeju zaista koliko se osećam – na dnu. I to više nije, bar po meni, stvar toga da li nešto hoću da radim ili neću, već dali mogu ili ne mogu. U mojoj glavi je trenutno da ne mogu, za njih uglavnom da neću. Bar za sada ne mogu, ali ne znam kako da stignem dotle- da mogu. Povrh svega, zaljubljena sam u svog druga, dosta dugo već i on to zna. Najgore je što znam da se i ja njemu dopadam u tom smislu, ali on je imao veoma loše iskustvo, propali brak, obeležilo ga je to i puno zdravstvenih problema, sa svim tim on još nije izašao na kraj. Kad sam nastupila sa nečim konkretnijim, naravno, nije mi uspelo. Stalno smo u kontaktu i dalje, i stalno smo negde između, niti smo zajedno kao par, niti smo samo prijatelji. On rečima više potencira prijateljstvo, ali ne ponaša se baš tako. Ja još uvek mislim da ćemo jednog dana biti zajedno, iako je to verovatno neostvarivo.
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago Poštovana,
Ako već ne uspevate da se pokrenete iz ovog stanja koje ste opisali, onda pokušate da razumete njegovu svrhu i smisao za vas. Nekada su nam naime potrebna stanja miravovanja, stanja kada se možda opraštamo od ideja da će naš život izgledati onako kao što smo se nadali, stanja suprtna uobijačnoj jurnjavi za uspehom i zadovoljanjima svojih očekivanja.
Takva stanja koja su sekada nazivala melanholijom, neke druge tradicije i kulture kao što je starogrčka veoma su poštovale. Smatrale u da su to stanja koja nam omogućavaju na život gledamo na jedn novi način, da ponovo postavimo pitanja o smislu, da tražimo smisao u običnim, svakodnevnim, sasvim malim stvarima.
Novi pokret obično se desi kada nađemo načina da shvatimo smisao onoga što osećamo i kada dozvolimo sebi da u tom vakumu dovoljno uzme onoga što joj treba. Preporučujem vam članak pod nazivom paradoksalna teorija promene: http://www.psiho.slavisa.us/psihoterapija/getalt-pristup/185-paradoksalna-teorija-promene.html
S poštovanjem, Nikola
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago Postovanje,
Bila sam u slicnim godinama kao devojka koja trazi pomoc i u slicnom stanju, ali i bez najboljeg druga i bez porodice koja me na bilo koji nacin podrzava. Sama…Sada imam par godina vise, jedino sto se promenilo je sto sam tada jos uvek imala neku nadu da ce nesto bolje da mi se desi, da cu ja naci snage da sama kreiram to nesto bolje, da cu naci podrsku i u drugima i u sebi da se pokrenem. A nista se od toga nije desilo ni samo od sebe, niti uz moju asistenciju. I pokusala sam da razumem stanje u kome sam i razumem ga. Nisam se probudila, nisam se pokrenula. Primirila sam se i hiberniram previse dugo. Prestala sam da se trudim odrzavam i ono malo povrsnih kontakta koje sam ranije imala jer me nisu ni ranije ispunjavali, i drugi su digli ruke od mene, jer sam im cudna sto nisam kao pre. Izgubila sam nadu i snagu. Sada zivim, a ne zivim. Zivim kao da imam 80 godinama, a nemam ni 40. Odlazim na posao kao robot, kuci se vracam kao robot, jedem, spavam, nista me ne raduje, svaki dan je isti i prazan. Ne patim tako intenzivno kao ranije, jer sam izgubila nadu da cu nekad uspeti nesto da promenim, ali se ni ne veselim, ne radujem i ne uzivam u ovoj hibernaciji. Samo zivotarim i ne postojim.Bukvalno ne postojim, vec par godina. I osecam da je kasno da bude drugacije, ali ne znam ni sta ni kako dalje, jer ovo stannje koliko god bila pomrena s njim, nije dobro i nema nikakav smisao.
Tako da to ipak nije resenje za svakoga, bar za mene nije. Molim vas za neki drugi savet i smernicu…kako da se ne pomiris sa situacijom i kako da smognes snage da jos jednom krenes ispocetka kreiras kvalitetniji zivot.
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago Poštovana,
Tog zlatnog saveta ili rečenice ja jednostavno nemam. Duboki zastoji obično su snažno povezi sa prirodm organizacije naša ličnosti, sa našom istorijom, često čak i sa istorjom naih predaka koje čak ne ne moramo biti svesni. Ne podcenjite snagu nesvesnog, ono je uvek mnogo veće od našeg svesnog dela i naše volje.
Traženje kontakta sa svojom energijom, sebom i svojim životom je ozbiljna ‘nauka’ koja se zove samospoznaja a jedan život je čak i malo da se njemo ovlada. Ona ipad daje mnogo dobrobiti i ja vas od sveg srca pozivam da organizujete nove načine kako će te se u nju uključiti. Moj izbor je bio psihoterija i zahvljaući njoj sam veoma mnogo dobio. Našao sam u njoj načine da volim svoj život čak i u njegovim najtežim aspektima i da stalno ponovo iznalazim put.
S poštovanjem, Nikola
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago Poštovani,
hvala Vam na odgovoru i na članak koji ste mi preporučili. U potpunosti ste me razumeli i pravilno uputili i istražujući više o toj teoriji, uvidela sam na koliko načina sam, a da toga i nisam bila svesna, sebe opteretila i “zatvorila”. Imam, zaista, dosta da radim na sebi. Još jednom Vam hvala na izdvojenom trudu i vremenu, a najviše na razumevanju.
Za gospođu:
Poštovana,
to što još uvek želite bolji i kvalitetniji život i tražite način na koji to da postignete, uprkos brojnim preprekama i sama, samo jasno govori o tome da se Vi niste zaista predali i pomirili sa načinom života koji vodite, koji je u mnogim stvarima sličan mojem. Tražite put, kao i ja. Ne znam koliko Vam ovo može pomoći, ali ja ovo posmatram kao fazu, kao period, kroz koji moram da prođem i koji će se završiti, ma koliko dugo trajao. A za to vreme, malo po malo, svakim danom, sa sitnim promenama, u razmišljanju, u ponašanju, u gledanju na stvari, promeniću se i ja i život koji vodim. Budite jaki i dalje i ne odustajte. S poštovanjem…