asked 7 years ago Razlika između mog brata je 5 godina. Ja imam 15 a on 20.On je uvek bio tatina i mamina maza a ja sam sve morala sama da radim. Oduvek, on je bio loš đak a ja odličan.Kada on dobije lošu ocenu kažu kao ma dobro, barem je prelazna, a za mene je to smak sveta.Dobro. Žensko sam, pa možda žele bolju budućnost za mene.Ali ovo što sam navela nije sve. Kada odemo u goste. Oni misle da ću ja biti kip, i da ću samo gledati u jednu tačku.Dok on može da priča 300 na sat.Uvek šta god on uradi, ja sam kriva, iako nisam.Kada jesam, primim kritiku, i pokušam da to promenim.Što se tiče pomaganja u kući.Radim koliko mogu.Operem veš,suđe sredim, spakkujem veš, skuvam ručak.Ali njima to nije dovoljno,iako znaju da ostatak vremena provedem učeći.Ne mogu više ovako.Nekoliko puta sam pomislila na samoubistvo,ali su me bff odvratile od toga. Isto, njima smeta da kada se dopisujem sa bff ili nekim drugarima pišem skraćenice… Jednom sa krenula da isečem vene, ali je tada bff ušla u sobu i ja sam to sklonila.
Najveća podrška su mi tetka, brat od tetke i moje bff.
Molim vas pomozite…
Htela sam da odem kod školskog psihologa ali sam se ispred vrata predomislila jer me je bilo mnogooo sramota..I ne bih želela da mešam to u školu.
Da li da odem kod psihoterapeuta ili kod psihologa za savet privatno… Ili ne znam ://
U potpisu A*
*Administrator je uklonio ime radi zaštite privatnosti.
Psihoterapeut Team Staff answered 7 years ago Zdravo!
Drago mi je što si nam pisala. Ti si svakao veoma vredna osoba koja se veoma trudi i da pomogne svojima i da učini za sebe i svoju budućnost sve što je potrebno. Držim da si na jedan poseban način veoma zrela, odgovorna, samosvesna.
Problemi o kojima govoriš svako će se na ovaj ili onaj način rešti u narednih par godina. A pred tobom je čitav život i sve osobine koje si razvila i sve što si za sebe učinila ostaće tvoj kapital.
Iako nam obično žele najbolje, roditelji često ne vide kako se mi osećamo i šta se u nama događa. Prirodno je da tada pokušavamo da im na to skrenemo pažnju na razne načine i u tome nam treba istrajnosti. Za početak dobo se obavesti o svemu i pokušaj da napraviš saradnike. To svakako može biti tvoj školski psiholog, možda neki rođak u koga imaš poverenja, neki nastvnik, porodični lekar, psiholog u domu zdravlja. Ako ne uspeš sa jednim, obrati se nekom drugom. Čim počneš da pričaš o svom problemu već si napravila veliki korak i biće ti lakše. Možeš se obratiti i nekoj organizaciji za zaštitu prava deteta, kao što je NADEL (nacionalna dečija linija). Oni se bave savetovanjem dece i mladih osoba koje imaju ovu vrstu problema, možeš ih pozvati telefonom, razgovori su besplatni i anonimni. Niko tu neće preduzeti bilo šta bez tvoje saglasnosti.
Roditeljima možeš napisati i pismo u kome ćeš im reći sve ono što ti je teško da im kažeš uživo. Već samo pisanje tog pisma učiniće da počneš da se suočavaš sa svojim strahovima.
Sve su ovo načini da iskažeš svoje nezadovoljstvo i pošalješ poruku, mnogo bolji i zdraviji od sečenja vena koje bi samo pogoršalo stvari jer bi te proglasili ludom. Izbij to sebi iz glave. Toliko toga možeš i moraš da pokušaš. Zapamti, život je borba i ti sada učiš tu lekciju.
Strah je u ovim situacijama najveći naprijatelj. Zato razmisli čega se zapravo plašiš, šta je najgore što može da se dogodi. Zapitaj se da li možeš to da izdržiš i poušaš ponovo.
Kroz sve ovo život te uči da se boriš za sebe i svoja prava, što je vrlo potrebno i korisno iskustvo bez koga nikad nismo potpuno slobodni.
Ne znam šta su bff ali ako ti pomažu onda već imaš jedan sistem podrške. Budi spremna da ne odustaneš odma i budi svesna da uspeh ne dolazi odma, već je potrebno uporno pokušavati ponovo i ponovo.
Takođe uvek možeš pisati i nama.
Želim ti puno sreće!
Nikola