asked 8 years ago Volim svog supruga. Nemamo dece, nije se desilo godinama jer on ne moze da ima decu. Mozemo da idemo na vantelesnu ali se ne usudjujem iz sledecih razloga.
Vaspitan je da bude poslusan, pred roditeljima ne pokazuje nikakva osecanja, kao ni prema ostalim ljudima. Prema meni pokazuje samo negativna osecanja, kao sto je ljutnja i bes. Ni prema kome nikada nije pokazao netrpeljivost. Umesto pokazivanja netrpeljivosti identifikuje se sa osobom koja mu se ne svidja. Sa svima, osim sa mnom. Naklonost prema meni pokazuje poslusanjem, sto mi ni malo ne odgovara. Izgleda kao da ‘hoda po jajima’, skoro mi je rekao i da me se plasi. Ne podnosi nikakav oblik kritika, na bilo koju kritiku preti odlaskom. Ja mu onda kazem da ide, ali on ne odlazi. Kaze da sam mu nabila krivicu pa ne moze tek tako da me ostavi. A ja mogu da zivim bez njega, iako ga volim. Ja nemam uslova da odem odavde.
Kada se posvadjamo, uzima ulogu zrtve, pada u nekakvo stanje ignorisanja, on tvrdi gubitka energije, i samo spava. Kad se odmori, uzima da radi i nastavlja da me ignorise. Radi od kuce u bilo koje doba dana i noci i smatra to normalnim da se ne zna kad je za sta vreme. U kuci je 24 sata dnevno, 7 dana u nedelji. Nema potrebe za druzenjem, osim kad ja nesto organizujem. Nikada prvi ne prilazi da se pomirimo. Pomirenje nastaje samo kad ja odustanem od teme koja je problematicna i ponasam se fino prema njemu, kao da nikada nista nije bilo.
Glavni razlozi nasih svadja su njegovi roditelji. Njegov otac je od strane vise psihologa, kako smo opisali njegovo ponasanje, okarakterisan kao narcisoidni covek, psihopata. Mom suprugu stalno ‘spusta’ dok se ovaj u sebi nervira, narocito ako ja budem prisutna kad ga ovaj maltretira, jer zna da meni smeta. Cesto i mene napada, obicno je to odeca, sta imamo ili nemamo, stil, sta jedemo, gde idemo, kako izgledamo, kako se ponasamo, kako on sve ima a mi nista i sl. Suprug tvrdi da mu maltretiranje njegovog oca ne smeta jer nema nista s njim, da to sto ovaj radi, nije njegov problem, a cesto da to nije nista strasno i da je uobicajeno od vecine roditelja. Kaze da su to njegovi roditelji i da samo zato odlazi kod njih, jer ne moze da ih pusti samo da “crknu”. A oni realno zive bolje nego mi iako se stalno igraju igre moci i nadmoci.
Medjutim, sta god da mu otac kaze, na supruga deluje sugetibilno pa kad tad mi to i ponovi, oba roditelja koriste se emocionalnim ucenama, manipulacijama, lazima. Suprug kaze da zna kakvi su ali da su mu roditelji i da mora da ide kod njih. Iz tog razloga ne volim da ide kod njih, niti ja volim da idem. Otac ga zove cesto, najecesce izrazava brigu za njega da li ima sta da jede, obuce, govori mu kako ne moze da spava zbog njega, kako drugi sinovi ne rade kao on, kako se on zrtvovao i mnogo mnogo drugih stvari, cesto organizuje porodicne skupove na koje poziva i nas, a suprug mu nikad ne kaze sam da nece doci nego uvek mene pita iako zna moj odgovor.
Po savetu psihologa on nam ne dolazi u kucu, ne zna nikakve pojedinosti o nasem zivotu, ali ipak se raspituje kod komsija i rodbine o nama kako bi imao materijal za ponizavanje i ismevanje, puno toga i nagadja i nesto i pogodi. Jednom je cak pretio da ima dva pistolja i da on time mora da resi situaciju. Bila sam uznemirena mesecima. Suprug me je ubedjivao da on nije sposoban da bilo sta ispuni sto preti. Medjutim, iz onoga sto se desava oko nas, takva pretnje su se i ranije ispunjavale, i to samo jednom. Za sve je posle kasno.
Ne mogu suprugu da zabranim da ide kod roditelja, ali on na sve nacine pokusava da mi sugerise kako nije nista strasno to sto rade njegovi roditelji, kako treba da odlazimo kod njih, kako me njegovi roditelji pozivaju, tako izrazavaju svoje postovanje. Narocito mi smeta jer on odlazi na njihove porodicne skupove gde bih volela i ja da sam sa muzem, ili da on ne ide, upravo zato sto mi je njegov otac nasamo rekao da moram da pustim njegovog sina da dolazi sam “kuci” kako bi ga on “prevaspitao i vratio na pravi put”. Suprug mi ne veruje da mi je ista rekao kada on nije bio prisutan. A rekao je puno toga.
Kad god odemo kod njih oni uvek pokazu nepostovanje i prema meni i prema njemu, pa ja ne zelim da idem. Smeta mu sto se meni ne svidja sto ide i on, i iako mu ne branim, smeta mu moje misljenje i zeli da ga promenim. To sto ja imam takvo misljenje, on pripisuje da zelim da ga kontrolisem, a zapravo izgleda suprotno.
Ocevo ponasanje opravdava time da je bolestan, da je star, da je imao nesrecno detinjstvo, da ima bolestan smisao za humor, da je jednostavno takav…
Takodje, tvrdi da nisam normalna sto mi ponasanje njegovog oca (cesto i majke pod uticajem njegovog oca) smeta, i tvrdi da sam nenormalna kad pokazem ponekad netrpeljivost prema nekim ljudima iz okoline. Iz postovanja suprugove zelje, prema njegovim roditeljima ne pokazujem netrpeljivost, ali se plasim da i ja koristim identifikaciju s agresorom iz tog razloga, jer posle susreta s njima i sama kod sebe primetim psihopatske osobine, i kod supruga. Potreban mi je sve duzi oporavak posle svakog susreta s njima, jer nemam s kim da pricam o tome sto moj suprug smatra nevaznim, a za mene uznemirujucim. Ovakvo stanje traje godinama. Suprug mene okrivljuje za svoje emocije, svoje ponasanje, svoje neuspehe u zivotu.
Ne mogu da dokazem suprugu da je normalno da nam se neki ljudi svidjaju a neki ne i da nije normalno dozvoljavati drugima da gaze po nama i da je ponekad normalno pokazati netrpeljivost, pa makar to bili i roditelji.
Novaca nemam za psihologe, nemam nikoga od rodbine, vise nemam ni prijatelje. Radim, ali cesto sam nezadovoljna svojom porodicom, pa mi se to odrazava i na posao i na zadovoljstvo u zivotu. Smatram da nisam sve ovo zasluzila, a suprug smatra da jesam i da sam ja odgovorna za sve nesrece u nasem braku.
Procitala sam i suprugu ovo, rekao je da sam sve izmislila i da sam manipulator, da su njemu rekli svi psiholozi i svestenici da sam ja ostecena a ne on i da meni treba lecenje, a ne njemu. Ni za njegovog oca niko nikada nije rekao da treba lecenje, upravo zato sto se nedostatak savesti i empatije ne moze izleciti.
Sta da radim?
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago Poštovana,
Potreba da govorimo (pišemo) o svojim životnim teškoćama sama po sebi ima lekovite efekte. Pričanje svoje priče ne neki način nas ventilira i podržava. Drago mi je da ste na našem sajtu pronašći mesto za tu vrstu mentalne higijene.
Što se vašeg pitanja tiče zaista ne znam šta bi ono trebalo da znači. Vi ste odabrati tu porodcitu i takvog supruga. Pretpostvljam da ste svesni da se on najverovatnije neće naročito promeniti. Na vama je dakle da tražite kreativne načine da se odnosite sa onim što vas je snašlo, načine kroz koje ćete uspevati da rastete ili da izađete iz tog odnosa.
S poštovanjem,
Nikola
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago Postovani Nikola,
zahvaljujem Vam na odgovoru.
Potpuno ste u pravu da pricanje (pisanje) ima lekoviti efekat, koji dalje motivise da ucimo od pametnijih i emocionalno inteligentnijih od nas samih.
Tako sam vec posle ovog pisanja uspela da uvidim da je 100% odgovornosti na meni sto se nalazim u ovoj situaciji i da je na meni da je resim na najpozitivniji nacin.
Dok sam prethodno izlagala bila sam u svadji sa suprugom, kad smo se primirili, dosli smo do zakljucka da su nase osnovne slabosti u odnosu sa njegovim roditeljima iste one koje postoje u medjusobnom odnosu, a to je nedostatak emocionalne inteligencije i postavljanje zdravih granica, jer poticemo oboje iz manje funkcionalnih porodica, kojih u danasnje vreme, na zalost, ima sve vise. Sreca je sto imamo zelju da ucimo i da zajedno rastemo.
Hvala Vama koji pisete, slusate, empatisete sa zeljom da pomognete. Sreca je nasa jer imamo od koga da naucimo.
Hvala Vam!
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago Draga moja, čitajući ove tvoje probleme, pronalazim i dio sebe u tom nazovi ”košmaru” nezdravih odnosa. Nažalost, niste jedini, neka vas to tješi, jedino kako sebi možemo pomoći je postavti granice, zaštititi sebe i svoj integritet. Planeta je ogromna, milijarde ljudi na njoj živi, a mi u našoj glavi pravimo granice i mislimo da moramo da trpimo to što smo izabrale. Epa reći ću vam da nije tako, naravno da uvijek imamo izbora, život je jedan, i zaista ga ne treba protraćiti na osobe koje nas ne poštuju i ne cijene, te nam bespotrebno oduzimaju snagu u svakom smislu. Vjerujem da na ovoj planeti postoji itekako puno osoba, pa i ona prava koja bi željela i bila srećna da baš vas ima pored sebe.Svi griješimo, i onog trenutka kada sebi priznamo da smo pogriješili i odlučimo da grešku ispravimo, dešava je nešto pozitivno. Nastojanje nekoga da promijenimo rijetko kada urodi plodom, osim u nekim ekstremnim poduhvatima napuštanja dotične osobe kada ista konačno shvati neke stvari, ali sve to je crpljenje ogromne snage. Nemojte zamjeriti, ali mislim da to nije ljubav već strah kako ćete se snaći, gdje ćete, što je opet samo po sebi potcjenjivanje i nepoštovanje samog sebe., to vaš suprug itekako osjeća i zloupotrebljava, jer zna vi ćete uvijek biti tu, pružiće vam dom, ako ne šta drugo, a vi time treba da budete zadovoljni. Ne znam u kakvom ste materijalnom stanju, da li radite? Vjerujte da bi makar i kratkotrajno povlačenje na ”mirno” mjesto u vama, a možda i vašem suprugu donijelo ”bistrenje voda. Roditelje treba poštovati, ali to im ne daje za pravo kontrola i miješanje u život. To je krajnje nekulturno. Takođe, vaš muž bi trebao dase zapita i o svojim ”kvalitetima”, greškama, ponašanju i odluči želi li miran živor ili konstantno maltretiranje. Treba da vas zaštiti u potpunosti jer ste vi osoba sa kojom živi i dijeli intimu i sve ostalo. Očigledno je riječ o slabiću. Neka vam je bog u pomoć, ili preduzmite korake sebe da spasite i izolujete nezdravih odnosa koje utiču i na zdravlje. Izvinite na ovolikoj slobodi, govorim vam ovo iz iskustva. Kada sam ostavila muža na 10 tak dana, vidio je kakav je život bez meme, sad ite kako umije da cijeni. Svako dobro vam želim
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago Hvala Vam na podrsci i savetima.
Pokusala sam sa tim da odem od njega. Nista se nije promenilo kad sam se vratila. Njemu je bilo sve jedno, a ja sam i dalje bila ta koja je volela, iako sam u poslednje vreme bila nestrpljiva i pokazivala mu nezadovoljstvo, sto je uzrokovalo da on mene optuzi za sve svoje nesrece i cak da nasrne na mene. Kad se razbesni, to je jedino osecanje koje je intenzivno kod njega, kad ga uvredim preti da ce me ubiti, u ocima mu se vidi zlo sto ranije nije bilo prisutno. Isao je na psihoterapije da bi ubedio psihologa da sam ja luda i to mi prenosio od psihologa, ubedio je psihologa da ga maltretiram, sto je jos vise pogorsalo njegovo ponasanje. Isla sam na testove, pricala sa psihijatrom i psihologom, jer sam se upecala na njegovu manipulaciju i lazi u koje veruje.
Imala sam dosta zdravstvenih problema do skoro, dok nisam otkrila sta mi je u organizmu unisteno. Sada sam na terapiji dobro zdravstveno, ali vidim neke stvari koje u bolesnom stanju nisam videla. Vidim i zasto sam se razbolela.
Nikad se nisam osecala sigurno pored njega niti mi je pruzio siguran dom. Ja radim, a on zaradi od kuce jedva da platimo stan, koji ja sama ne bih mogla placam od svoje plate. Imam mnogo stvari, i dva psa koja ne bih da ostavim.
Kad bih mu rekla da ode, on bi otisao, a mene boli sto se ne bi ni osvrnuo, a toliko sam ulozila u nas, izleda ja jedina, a on me ne voli. Govori mi da sam zasluzila nekog grubijana koji bi me tukao, a ne njega tako finog koji sve trpi. Glumio je da me voli dok sam ga bukvalno “vodila” kod njegovih roditelja, jer svoje zelje nema, oslanja se na tudja misljenja i zelje, kod kojih sada odlazi kad oni nesto izmisle i insistiraju da ode kod njih, da bi ga otac uvek vredjao. Retko kada odlazim s njim kod njih, opravo zbog tog vredjanja, i mene i njega. On suzdrzava bes u sebi pred njima.
Na prvi pogled deluje kao dobar covek,miran, tih i povucen, inteligentan, medjitim on ima problem sa svojim identitetom i lako pokupi identitet bilo koje osobe koju je upoznao. Zato mi smeta kada bude s nekim ciji identitet donese kuci. Ne mogu da verujem da covek moze toliko identiteta da nosi u sebi.
Sve sto sam mogla da pronadjem o njemu da je opisano u literaturi je ovo i poklapa se s njegovim odrastanjem i ponasanjem 99%.
Svoje narcisoidnosti nije uopste svestan.
Ljuta sam cesto na njega u poslednje vreme od kad zelim dete, narocito mu zahtevam empatiju, koju nema. I kad pogresi, on nije nikad kriv, tako da nema ni savesti.
Ipak mi je s jedne strane zao sto je tako odrastao i sto je takav, ali to je zato sto ga volim, njegove roditelje ne podnosim ne zato sto je tako odrastao, nego sto su nastavili da zahtevaju nerealne stvari od njega i u odraslom dobu kao da i dalje ima 5 godina, i od mene, a ja sam jedva i tesko rascistila sa sobom da ne zelim nista s njima.
Njemu mene nije ni malo zao.