Poštovani,
Od kada sam bila vrlo mala mogu slobodno  reći da mi je otac poklanjao mnog  pažnje i ljubavi, ali kada sam ja počela da odrastam naravno nastali su problemi, jer nikako nije mogao da pojmi da ja nisam više njegova mala ćerkica, vrlo zaštitnički nastrojen zabranjivao mi je mnoge stvari koje su mojim vršnjacima bile dozvoljene, odbijao da mi upozna tada prvu veliku ljubav i slično, uvek je imao sklonost nekako da se ponaša previše emotivno, stalno se žalio da mu ne poklanjam dovoljno pažnje i non stop mi govorio kako me mnogoo voli. Sada sam evo već na 4 godini studija, i na njegovu inicijativu mama morra da me zove svaki dan jer on ne može da izdrži da ne čuje kako sam šta radim, kada ja imam stres oko fakulteta, on se mnogo brine za mene, a jednini odgovor na sve probleme koje ja izložim iz svakodnevnog života je “ja tebe mnogo volim najviše na svetu mnogo sam tužan kada ti je teško, sve ćebiti dobro, nemoj da brineš, voli te tata” . To me strasno guši imam osećaj kao da imam alergijsku reakciju kada to čujem šta god ja rekla. Kada mu kaažem da nisam ni dovodila u pittanje njegovu ljubav i da sada ne pričamo o tome on kaže stvari poput ” dobro dobro, ne možeš da mi zabraniš da ja tebe volim ti ćeš uvek biti moja ćerka, nikad nije zgoreg da se kaže nekom da ga voliš”. I to je to nikada ne izražava svoje mišljenje kada pitam nešto, sada kada je došao trrenutak da upišem studije u inostranstvu što je moja ogromna želja u čemu me velikodušno podržava i momak sa kojim sam tri godine, on odjednom ima savet za mene da je bolje da ne idem i ostanem ovde, eto tu su mi svi.. Pri tome brat mi je na doktoskim studijama u Americi i oni bi stvarno u suštini ostali sami, i ako me ni sada ne viđaju često, ali činjenica da odem u drugu zemlju makar to bila i Budimpešta, Ljubljana ili slično po njemu nije dobra, i smatra da treba da ostanem uz momka ( i sve- valjda je tu mislio na porodicu ). Sa druge strane mama me velikodušno podržava i zajedno sa mnom traži master programe, uopšte nemaju usaglašene stavove po tom pitanju, ali uvek šta god ih pitam kada su zajedno pogotovo ili na kraju svoje individualne izjave kažu šta god ti odlućiš mi ćemo te podržati. Takođe na celu tu situaciju, baka ima alcahjmer u poodmaklom stadijumu i  majka mora da brine o njoj i paralelno radi, podržava je i otac, ( kako kaže) ali očigledno je da znatno veći teret podnosi mama. Ja želim da živim svoj život i da odem, i spremna sam da nosim tu bol koju rastanak nosi, ali volela bih nekako da popravim naše odnose jer smatram da prosto nisu adekvatni. Da me otac previše pritiska svojom ljubavlju, da majka to vidi ali uvek reaguje ” a to je on, znaš da je on takav, šta ću kad ga volim, moraš i ti da ga razumeš” Prosto njegov način ponašanja ima posledice i u mom odnosu sa momkom jer mi stalno negde suptilno nabijaju krivicu što provodim više vremena sa njim, što ja smatram normalnim jer sa njim treba da gradim budućnost, ne rade oni meni ništa strašno ALI izjave ” sva deca će mi otici, šta ću ja baš sam tužan ” ili  činjenica da me non stop pita kad ću doći, što ne dođem-> budi ti u sobi uči nećemo da te ometamo samo dodji nama znači da si tu mi stvaraju ogroman unutrašnji pritisak i bila sam toga svesna i pre ali sada je situacija nekako eskalirala, da čak i kad sam dobro nakon razgovora sa njima se osećam vrlo anksiozno i bezvoljno. Ne mogu da se izborim sa njihovim takvim odnosom, ne mogu ni da ih “kuliram ” što se kaaže jer prosto mislim da time neću baš mnogo postići, a kada im kažem prosto da nije sve u ljubavi i da me puste i stvarno slušaju šta im govorim oni se prosto povlače ili brane. Ne znam kako da jasno opišem problem, i ne vidim rešenje, imam osećaj da se vrtimo u začaranom krugu godinama koji ja stvarno tek sad uviđam. Da li bi ste mogli da mi predložite neku tehniku rešavanja problema, ili neki način na koji da im pristupim kako bi poboljšala situaciju ( ili ne pristupim…)?