asked 8 years ago Pozdrav, ne očekujem da ćete mi rešiti ovaj problem, svestan sam da je sve do mene, ali prosto imam potrebu da porazgovaram sa nekim ko bi donekle uspeo da me shvati. Upisao sam fakultet, prva sam godina, a nakon srednje škole sam jednu godinu pauzirao. Prijemni sam odlično uradio, što mi je dalo podstrek, jer nikada ranije nisam učio i bio posvećen tome. Krenula je prva godina i tu sam odlično krenuo. Međutim, što je više odmicalo sve sam postajao mrzovoljniji za učenje i sada mi se to obija o glavu. Treba da dam još 3 ispita kroz ovaj mesec da bih upisao drugu godinu. Nije toliko problem u ispitima koliko je problem u meni, ne mogu da se nateram da sednem i naučim to sve kako treba. Onda krene da me hvata panika, počnem da drhitm padam u depresiju i natera me da uzmem knjigu i malo krene, ali me onda ponovo neka lenjost uhvati i ponovo problemi sa koncentracijom.. Ne mogu se vaditi na pritisak, jer sam bio lenj i kada pritiska nije bilo. Prekjuče položih jedan ispit nakon neprespavanih noći i nenormalnog teranja sebe, ali ne znam da li ću to uspeti da ponovim još 3 puta..Neka olakšica jeste, da kada god sam spremao ništo makar malo ja nisam padao. Dakle, svaki kolokvijum i ovih par ispita što sam dao, dao sam iz prve.. Međutim, ni to možda neće trajati doveka, a sada je najgori trenutak da stane.. Nenormalan grč me hvata, preispitujem sebe da li zaista imalo vredim, drugu godinu mogu da izgubim, već sam jednu pauzirao.. preisputujem se šta mislim sa svojim životom, kako sutra prvo sebe, a onda i druge da pogledam u oči. Zaista ne bih voleo dve godine da mi propadnu.. Ako bih vama olokšao pisanje odgovora na ovo postavljanjem nekog pitanja, moje pitanje bi glasilo: Kako selektovati misli i izbaciti one loše pretpostavke koje izazivaju depresiju? Možda neki primer kroz vaše studije, ili vaših kolega, koje su prolazile kroz slično ali na kraju ipak isplivale.. Izvinjavam se na dužini posta, ali baš se nakupilo u meni, nikome nisam pričao kako se osećam. Hvala vam unapred, svaka čast na vašem radu i dobroj volji da posavetujete i pomognete drugima.
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago Zdravo!
Ako hoćeš primer iz mog ličnog iskustva onda ću ti odmah reći da sam ja studirao sedam godina (plus godinu dana vojnog roka koji mi je trebao pred kraj da se odmorim i preispitam). Ne smatram, međutim to vreme izgubljenim, jer mislim da je to razuman rok za završavanje studija koje su u našoj zamlji organizovane na tako besmislen način. Usput sam dosta čitao, upisao i pohađao psihoterapijsku edukaciju, trenirao tekvondo i bio pomoćni trener, vežbao jogu i istoj podučavao druge i sve te aktivnosti bile su mi veoma korisne i potrebne i kroz njih sam dobio mnogo značajnih znanja i iksustava koje bih mogao da unovčim.
S druge strane takođe sam mnogo vremena prokrastinirao. Moja disciplina i način rada bili su loši. Disciplina se vežba, kao i tehnike učenja. Učenje se uči. Važna je i strategija i poznavnje sebe. Meni je recimo najlakše bilo da počnem da učim odmah, čim se probudim, pod pretpostavkom da sam se probudio onda kada sam se dovoljno naspavao, nekad i u 12h. Odmah bih uzeo knjigu i radio dva sata, obnavljajući zalihe šećera bananama. Posle bih se lakše vratio na rad, posle pauze za doručak i šetnje sa psom, ako sam već inkasirao tih dva sata. Još dva sata rada i bio je to, dugoročno gledano pun pogodak. Ponekad se ne bih vratio na rad. Ipak ta dva sata svakodnevnog kvalitenog učenja, dugoročno, činila su svoje.
Da sada mogu da biram ne bih se ponovo odlučio za visoko obrazovanje. Formalni način obrazovanja je zastareo i prevaziđen jer oduzima mnogo vemena, živaca i energije a daje malo ili nimalo upotrebljivog znanja. Radije bih se edukovao sam.
Najzad ako si već kranuo u taj dug i neizvestan rat, onda budi svega ovoga svestan. Razmisli, da je fakultet ono što treba da ti da samopouzdanje pred drugima ili je tvoja kriza samopouzdanja nešto što je problem za sebe, nešto što će se prelemeti kroz ono što budeš u životu radio ma šta to bilo.
Želim ti puno sreće!
Nikola