asked 9 years ago U vezi sam sa devojkom sedam godina. Bio sam svakakav, i dobar i los, varao sam je, par puta. Naravno sada se kajem zbog svega, iako ona nije saznala ni za jednu. Ja jesam za njenu, jednu jedinu. Prevarila me je pre par meseci, u trenutku kada smo bili skoro pred raskidom. Ja sam tada takodje imao kratku aferu. Sve se desavalo dok smo bili na pauzi, koja i nije prava pauza jer smo se svo vreme vidjali, ali ne kao par vec onako drugarski. Pomirili smo se neznajuci sta je ko radio na toj pauzi. Ja sam saznao mesec dana nakon pomirenja. Sve je priznala, rekla je da je mislila da se zaljubila, ali da je shvatila da je pogresila. Odlucili smo da krenemo dalje. Razgovarali smo o tome i to vise puta. Resio sam da oprostim, ako uopste imam sta, s obzirom sta sam ja radio. Shvatili smo gde smo gresili, ona je pogresila koliko i ja. Jednostavno nisam bio tu za nju kad je trebalo, i zaista nisam. Ne krivim sebe lazno, realan sam i znam gde sam pogresio. Ona je pogresila sto je to uradila i to je to. Poverenje i dalje imam u nju, nisam ljut, zaista je razumem. Jednostavno zalutali smo. Problem je sto me to proganja, imam slike njih dvoje u glavi, ne konstantno ali kada se pojave onda je to uzas. Tuzan sam i depresivan, placem. Jednostavno krivo mi je sto smo to sebi dozvolili. Pitanje je sledece: proslo je mesec dana od kada sam saznao, a meni je i dalje lose, pa vas piitam da li je to normalno. Ponavljam oprostio sam, trudimo se i ja i ona, resili smo sve sto je bio problem koji je do ovoga i doveo, ali ja se i dalje mucim tim mislima. Da li ja previse ocekujem od ovih mesec dana. Da li vam se iz ove price cini da cu ja prevazici ovo. I na kraju da li vreme leci ove moje traume? Nadam se Vasem brzom odgovoru, i unapred hvala.
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago Poštovani,
Interesantno mi je koliko je ova vaša priča karmička.
Razmislite o onome što kod Vas izaziva bol kada je u pitanju prevara vaše devojke. Da li ste oprostili ili i prihvatili? Postoji razlika, jer je prvo samo česta reč koja se može lažirati. Jako mi je drago što ovako svesno posmatrate svoje procese i čini mi se da konstruktivno ulazite u razgovore sa vašom devojkom, a to je jako važno za jednu zdravu vezu.
Medjutim, ono što vas sada muči i nema neke veze više sa rešenim problemima. Razmislite da li vi možda sada imate osećaj da ne možete da joj verujete. Povratak poverenja je često teško u životu i na tome je potrebno raditi dosta, kroz aktivno posmatranje pozitivnih aspekata vašeg odnosa.
Svakako da ćete slike vidjati dokle god niste misrni sa tom činjenicom. Pokušajte da se vratite na te procese ljutnja, tuga, poverenje, strah…
Dajte tim vašim prevarama veća, pozitivna, značenja od jednostavnih “načinio je grešku”. Fokusirajte se na pozitivne aspkete vaše veze i možda paradoksalno će se vaš strah i poljuljani ego, umiriti, a za to mesec dana nije dovoljno. Nekada se oprašta i godinama.
Razmislite šta za vas znači to što krijete vaše prevare, možda vas i to na neki način nagriza iznutra.
Srdačno,
Ognjen
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago Za Ognjena:
E ovako, prvo imam potrebu da Vam se zahvalim na odgovoru,jer ste jedini koji ste odgovorili, a pisao sam na mnogo slicnih sajtova i nista. Dosta ste mi pomogli, drugacije cu na to gledati, tj pokusavam. Hteo bih samo da pojasnim stvar sa poverenjem.Mislio sam na poverenje tipa da ne mislim sta radi kada mene nema, ili da joj paranoicno ceprkam po telefonu i fb. Ostala je sumnja u njenu ljubav prema meni, za to ce trebati vreme. Rec “volim te” sada tako malo znaci. Meni je potrebno da mi to sada nekako dokaze i ona to i radi, ali ce meni trebati vreme da ja to shvatim i da je ponovo dozivim kao svoju, onako u celosti.
Ako je neko ko je ovu moju pricu procitao prosao kroz nesto slicno voleo bih da mi se obrati i mozda mi pomogne nekako svojim iskustvom. Samo neka mi se ne javljaju ljudi koji ovo nikad nisu okusili i da mi daju neke plitke i banalne savete, jer vidim da su forumi takvih puni. Hvala i pozdrav.
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago Postovani,
javljam vam se u nadi da cete opet izdvojiti par minuta vaseg vremena i odgovoiti mi kao i prislog puta kada sam vam pisao. Prosli put ste mi mnogo pomogli. Bili ste u pravu da me moje prevare koje krijem izjedaju iznutra i posle dugo razmisljanja sam joj priznao na cega je ona odreagovala prilicno dobro. Naravno tesko joj je palo, ali se bolje nosi sa tim nego ja, valjda zato sto je psihicki jaca od mene, a i znaci joj to sto sam na kraju bio iskren prema njoj. Sto se mene tice situacija je bolja nego kada sam vam prvi put pisao, mada i dalje daleko od idealne. Oni problemi o kojima sam vam pisao u prvom postu polako jenjavaju,mada jos postoje, ali paralelno sa tim kako oni jenjavaju, pojavljuju mi se druge emocije i strahovi. Imam problem koji ne znam ni kako bih ga recima opisao. Posto jos uvek ne zivimo zajedno, imam potrebu da sam stalno sa njom, jer me je strah kada nismo zajedno. U isto vreme mi i godi i plasi me njena zenstvenost, seksipil i sve ono sto sam obozavao kod nje. I sada obozavam, samo sto u isto vreme osecam i taj strah i nelagodnost. Prosto neka teskoba. Sumnjam u njena osecanja prema meni, mada realnih razloga za to nemam, ali to je jace od mene. Jos uvek me razne sitnice podsecaju na to sta je uradila. Najbolje cu vam docarati sve ovo kroz sledeci primer. Sledeci vikend treba da ide na svadbu kod jedne prijateljice. Ja na tu svadbu ne mogu zbog posla. Kada pomislim da ce da se skocka i dotera, i kada je zamislim tako lepu i sredjenu javlja mi se sve ono sto sam gore napisao. I nije to ni ljubomora, pa da ja sada razmisljam da li ce neko tamo da je odmerava niti sta ce ona tamo raditi, vec jednostavno teskoba i taj neki iracionalni strah kome razlog ne mogu da odredim. To je za mene nesto novo, jer sam joj uvek dozvoljavao da ide sama, kad ja ne mogu i nikada nisam razmisljao na ovakav nacin. Sada bih joj najradije rekao da ne ide, ali ne mogu i necu jer to jednostavno nije normalno. Inace u globalu nam je lepo zajedno, trudimo se da zajedno prevalimo sve ovo, ali me koce ove stvari da se stvari vrate na staro. Moje pitanje za vas je da li je to normalno,s obzirom na situaciju i okolnosti koje su predhodile ovome, i da li za ovo moje ponasanje i strahove postoji u psihologiji neko ime, i da li postoji nacin na koji se to prevazilazi? Tesko mi je sto sam takav, jer to nisam ja, tj nisam takav ranije bio.
S postovanjem i u nadi da ce te mi odgovovoriti.
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago Poštovani,
Vaši strahovi potiču iz dubinskog ožiljka koji ste zajedno Vi i vaša partnerka kreirali u vezi. Možda bi dobro pitanje bilo, da li se i ona tako oseća kada Vi negde odlazite sami?
Traženjem imena za ovaj “psihološki problem” je potpuno suvišno sada, jer je imenovanje problema, pogotovo ovakvih iz kojih možemo nešto da naučimo i izvučemo, čiste subjektivne prirode.
Dakle moj odgovor Vama je da ovo ne samo da je normalno, već i na neki način nužno. Strahovi će uvek biti tu da nas opominju da stvari nikada ne mogu biti savršene i da je potrebno okrenuti se onome što je sada i ovde sa nama, a ne imaginaciji i fiktivnim idejama u budućnosti. I sami ste rekli, Vama je sada lepo. Budite sa time. Kako Vam je lepo? Šta to sada radite? Kako radite na Vašoj vezi? Kako provodite vreme?
Sada mislim da nije ni bitno šta ste ranije bili, jer ste sada ovo što jeste. Sada ste ranjeni i to je u redu. Mislim da bi najpraktičniji način za prevazilaženje bio, kao i prošli put, jednostavni razgovor. Razmena reči. Istražite, kako je ona sa time što joj govorite. Sa druge strane, pronadjite u sebi onu ulogu muškarca i stanite. Budite svesni da postoji način da se iskaže strah od gubitka, a da ne budete okarakterisani kao mlakonja niskog samopouzdanja. Razlika je u iskrenosti, energetskog mesta sa kojeg poruka polazi.
Previše brzo, promene neće doći. Vi ste sada ponovo sa njom, što je divna vest. Čestitam Vam na odluci da razgovarate, nastavite da gajite to u vezi, jer pasivnim sakrivanjem emocija i dilema, nećete biti u stanju da uživate u sada i ovde sa svojom parterkom.
Srdačno,
Ognjen
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago Pozdrav.Nisam htela da otvorim novu temu zato sto sam se pronasla u ovoj.Apsolutno i identicno isto se osecam kao onaj ko je otvorio temu.Razlika je samo u tome sto smo ja i moj muz 20 godina u braku pa zbog nedostatka njegove paznje i moje samoce ja sam svoje vreme provodila na internetu,nisam ga varala ali sam psihicki bila odsutna,sve dok nisam shvatila da moj muz ima ljubavnice.Da se dopisuje,vidja,izlazi sa njima,ne krije se,prijatelji za to znaju.Ja sam slucajno jednog dana videla poruke u telefonu i sve mi je priznao.Razvod ne zeli sad,kaze da je bio spreman pre nego sam ja to shvatila i bilo ga je briga za sve ali sad kad sam se psihicki vratila i kad sam tu ne zeli.Problem je sto ja od tada,od kad sam sve to saznala nemam mira,a evo ima vec 7 meseci,stalno ga spijuniram,cekam priliku da mu krisom zavirim u telefon,ne verujem mu vise,par puta sam videla da zove mene pa nju,a kad ga pitam kaze “Pusti to,ne obracaj paznju,ti si opterecena”.Kazem mu da prekine sa tim da sacuvamo nas ili bar da se razvedemo pa neka radi sta hoce,a on kaze “Vidis da sam sa tobom uvek,nigde ne idem i kako te varam”?Ali ja sam opterecena zato sto sam videla da je zove kad izadje iz kuce,a prema meni je pazljiv i lepo se ponasa i lepo se slazemo ali ja kad ostanem sama samo razmisljam o tome i ocekujem da mi kaze da je gotovo sa tim i da me vise ne vara da bi krenuli dalje,da sve to nekako ostavimo iza nas jer mogu da predjem preko toga ali me ubija ono “Ne obracaj paznju,ti si optrecena” i jednostavno ne znam ni sta da radim,a ni kako da se ponasam?a osecam se da ponovim identicno kao decko koji je i otvorio ovu temu.Hvala na odgovoru.