Molim Vas za savet i pomoć. Imam 48 godina i pre mesec dana sam, usled teške bolesti, izgubila supruga. Imamo dvoje dece od 23 i 19 godina i zaista smo imali divan i stabilan brak. Bil sam pored njega sve vreme njegove bolesti, dala sve od sebe da mu bude bolje, pružila mu svu moguću ljubav i podršku i nemam grižu savesti ili osećaj krivice da nešto isam pokušala. Deca takođe. Radi se o tome da s njegovim roditeljima, s kojima zivimo u zajednici, prosto ne želim i ne mogu da funkcionišem prirodno, koliko se to uopše može u ovoj situaciji… Zaista ne želim da ih vidim i nemam nikakvu želju da komuniciram s njima. Oni su inače kruti ljudi koji slabo pokazuju emocije, tako je od kako ih znam. Ne želim da kažem da njima nije teško, svako od nas nosi bol kako najbolje zna, čak ne mogu da kažem da imam neki poseban razlog da ih izbegavam ali generalno ih izbegavam. Moram da napomenem da, lično, nikad s njima nisam ni bila bliska, naš odnos je bio nekako…komšijski, korektan ali hladan. Sad, posle tragedije koja nas je zadesila, mislim da će još više da zahladne naši odnosi pa sam htela da se posavetujem sa stručnim licima i pitam da li je to prirodno usled šoka koji smo doživeli ili treba, ipak da potražim pomoć u vidu razgovora sa psihologom?