asked 10 years ago Poštovani, prošle godine izgubila sam oca, osobu koju sam neizmjerno voljela. Tek nedavno sam shvatila koliko mi fali i koliko mi je žao što mu nikada više neću imati priliku reći neke stvari. Zadnjih nekoliko godina smo bili u odličnim odnosima, znali smo i živcirati jedno drugo, ali kažu kako je to sve normalno, a dijelio nas je i veliki generacijski jaz. Nekoliko dana prije njegove smrti bila sam jako nervozna i ljuta, opterećivala se s glupostima i kada bi me nešto pitao, nervozno bi mu odgovorila i sada se toliko grizem zbog toga da ne mogu normalno funkcionirati. Znam, vjerojatno svi razmišljamo jednako kada se dogode takve stvari, da sam barem rekao ili napravio nešto drugačije, a opet, ništa se ne bi promijenilo. Obožavali smo jedno drugo iako smo nekada bili preponosni da si to pokažemo, ali opet, imali smo krasan odnos, pomalo zezanstki. Želim da mi napišete kako da se prestanem opterećivati s tim, kako da se prestanem predbacivati neke stvari, iako smo se lijepo slagali, no eto, predbacujem si tu nervozu i netrpeljivost koju sam prebacila na njega. Nije to bilo ništa toliko strašno, nisam vikala na njega ili bila odvratna, jednostavno mi se dosta ružnih stvari dogodilo pa sam mu znala nervozno odgovoriti kada bi me nešta pitao. Ne želim se više opterećivati s tim jer nisam zaslužila ovoliku patnju. 3 tjedna prije nego što je umro, dobila sam otkaz na poslu, zbog čega je on bio jako tužan, a ja sam bila tužna više zbog njega nego zbog posla jer se on tom poslu jako radovao. Ne želim živjeti s tom krivnjom, iako, kažem, nije to ništa strašno ni dramatično, samo sitnice koje si predbacujem. Kažu, tko će kome, nego svoj svome. Hvala Vam.
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago Hehe, imali smo onda nešto zajedničko 🙂 Moj otac je također bio takav, zgodan, naočit, šarmantan, obrazovan (bio je liječnik) i nadasve ugodan, pošten i jako dobar čovjek 🙂 Uvijek je govorio da bi jednog dana htio umrijeti, kako se kaže, s nogu. Tako se i dogodilo. Možemo biti zahvalni na tom što smo imali takve ljude u životu i što smo puno toga naučili uz/od njih. I kao takve ćemo ih pamtiti. Još jednom, lijepi pozdrav i puno vam hvala. Sve najbolje 🙂
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago Da. Zahvalnost za vreme provedeno sa njim(a). To i nastaviti avanturistički i hrabro rešavati sve probleme :). Ne treba sebi zamerati na izgovorenim ili neizgovorenim stvarima. Uostalom, kako bi se sreli još jednom, nego tako.
Robinzone, do sledećeg “viđenja”!
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago Poštovane dame,
Izvinjavam se zbog dugog čekanja na odgovor i zahvaljujem se na divnoj razmeni koju ste sa nama podelile.
Smrt je fenomen koji nas beskrajno prevazilazi i uvek ostaje nedokučiv. Sva stanja koja opisujete predstavljaju sastavne i normalne delove polete ljudskih reakcija na ovo jedinstveno iskustvo. Najpre bi, dakle, rekao da si stanja o kojima obe govorite, iako različita, sasvim razumljiva i sasvim ljudska, svako na svoj način.
Nakon smrti bliskih osoba često imamo žal za onim što smo propustili reći ili uraditi ili kajanje zbog onoga što smo uradili. Često imamo utisak da je ogromna ljubav koju imamo u sebi ostala nedovoljno razmenjena, izgovorena, pokazana. Naša psiha tada se prirodno služi imaginacijom i traži utočište u veri. Zamišljamo osobu o kojoj je reč i izgovaramo sve ono što nam je na duši. Dozvoljavamo emocijama da se pojave. Zamišljamo šta bi nam ta osoba odgovorila kada bi mogla (možda i može) da nas vidi i čuje. Ova vrsta imaginacije može biti od pomoći da osetimo mesto praštanja i ljubavi. Čitav proces može se izvoditi i u psihoterapiji ili ga jednostvno možemo pričati drugim bliskim ljudima. Prisustvo i svedočanstvo druge osobe daje mu posebnu snagu. Sećanje, govor, pisanje, religijski rituali ono je što potpomaže prirodan proces žalovanja u kome se nalazite. Nemojte se dakle boriti protiv ovog procesa. Način da se prestanete opterećivati svojim mislima i osećanjima u vezi oca je da ih pretvarate u proces kako bi se oslobađale. Smatra se da želovanje normalno traje i do dve godine.
Iskustvo žalovanja mije kod svakog isto. Na tugu i ljutnju ja ne bih gledao kao na bumeran efekat, ako ih u početu nema. Smrt je nešto sa čim se naši zdrvi menaizimi odbrane nose na razne načine. Ako se ljutnja ili tuga pojave, to neće biti bumerang, već potreba duše da upotpuni paletu osećanja vezanih za fenomen konačnog rastanka. Ja bi na mogućnost njihovoj pojavljivanja gledao kao na eventualnu potrebu koja se može realizovati kada na neki vaš način za nju dođe vreme.
S poštovanjem, Nikola