Poštovana,

Tako dugo ostavljanje trogodišnjeg deteta svakako nije nimalo preporučljivo i svakako ostavlja posledice. Ako je ikako moguće ovakve postupke bi trebalo izbeći.

Ipak treba imati u vidu da decu napuštamo na ove ili one načine. Prepoterećenost poslom i stres uklapanja u novu sredinu svakao su stresni i za dete. Život sa sobom nosi traumatizaciju ove ili one vrste i Vi ili vaše dete to ne može da izbegne. Na vama je da donesete odluku.

Razmislite ipak i o drugim opcijama, npr. da vaša supruga ostane sa detetom dok Vi ne primremi vaš dolazak ili slično.

Ako ipak odlučite da ostavite dete, pripremite ga za to što bolje možete tako što će se ono navići da osta vremena provodi sa babom i dedom. Možete mu više puta objasniti šta će se desiti, da će neko vreme biti samo sa babom i dedom ali da će tata i mama svaki dan razgovarati sa njim preko kompjutera i da će biti kao da su tu. Možete mu obajsniti zašto ga ostavljate. Možete ga čuti i videti prekos skajpa ponekad kada je kod babe i dete, tako da se navikne. Održavajte sa detetom svakodnevni kontakt preko skajpa, nastojte da ga posetite bar jednom u dve nedelje i da sa njim provedete nekolko dana, ako je to ikao moguće. U čuvanje dete uključite i druge osobe koje dete poznaje i sa kojima je već ostvarilo dobar konatekt, npr. prijatelje, familiju.

S poštovanjem
Nikola

hvala na odgovoru ali moram nesto da Vas pitam…nekada mi neke stvari nisu jasne…ja vec idem jako dugo na psihoterapiju,i naravno da sam vodio svoju suprugu na konsultacije kod terapeuta posto je terapeut to insistirao i posto zna citavu moju situaciju..nije mi jasno to sto vi govorite jedno a on ili ona drugo…malo me nekada buni s,a nije prvi put da terapeuti nemaju isto misljenje u vezi necega..a to se i sada desava..moj terapeut je nama rekao da to ne ostavlja nikakve posledice po dete,ali da dete ne sme vise od 6 meseca da bude samo..tj razdvojeno od majke ili ti roditelja..i da je bolje za pocetak da ostane da ne bude u tom stresu koji nas sigurno nece zaobici..

Poštovani,

Deca su vrlo adapitiva i imaju svoje mehanizme da izađu na kraj sa raznim životnim okolnostima koja im ne idu na ruku. Tu mislim i na traumu rane separacije i na stres koji za dete i pre svega njegovu porodicu nosi prelazak u inostranstvo. Život često diktira svoje okolnosti a na nama kao i na deci je da se prilagođavaju. Takođe ovaj ili onaj događaj kao što je napuštanje deteta sigurno neće samo po sebi biti nešto što će presudno uticati na njegov razvoj, već je to kvalitet vašeg pristva kroz njegovo odrastanje, vaša ljubav i veštine da posmatrate i prepoznate dete i njegove potrebe. Na ovaj ili onaj način vaše dete, kao i svako drugo biće u životu, izloženo je mnogim štetnim uticajima, koji će ga terati da se razvija i radi na sebi.

Što se teorijske pozadine tiče, trogodišnje dete nalazi se u fazi snažne afektivne vezanosti za roditelje (mada su u nekim slučajevima to druge osobe, kada su roditelji nemarni). Ta emotivna veza ogleda se u detetovoj radosti koju pokazuje u odnosu na roditelje, kao i u njegovoj potrebi da ih redovno vidi, čuje, zagrli, da bude nahranjeno njihovim emotivnim reakcijama. Mala deca ne mogu da razumeju naše razloge i duže odsustvo roditelja instinktivno i jednostavno doživljavaju kao napuštanje. Pošto je njihova sposobnost verbalizacije i konceptualizacije veoma mala, osećaj napuštenosti je kod njih vrlo primitivno, duboko i telesno ukorenjen i može se manifestovati raznim nesvesnim strahovima. Drugo, babe i dede nisu adekvatne zamena za roditelje kada je dete vrlo aktivno u senzorno-motornoj fazi i kada mu je potrebno mnogo aktivnosti, pokreta, trčanja. Duže separacije, kod dece predškolskih perioda svakako treba izbegavati, kada god je to moguće. Svaku separaciju, dužu od 8 sati od oba roditelja treba izbegavati u ovom uzrastu. Za dete od tri godine vrlo je važno da su roditelji stabilno uz njega. To je moje i ne samo moje mišljenje.

Mislim da vam i za jednu i za drugu stvar zapravo i nisu potrebna mišljanja stručnjaka, već samo posmatranje i osećanje svoga deteta, dakle samo zdrava roditeljska intuicija, sposbnost da osećate svoje dete i njegova osećanja.

Vaš terapeut poznaje celinu vaše situacije, sigurno zna mnogo više o vama od mene, i njegovo mišljenje može biti da je za vašu pordičnu dinamiku bolje ovo ili ono, i ja u polemiku sa njim svakako ne mogu da ulazim. Postavili ste mi pitanje, dobili ste moje mišljenje. Napuštanje trogodišnjeg detena na nekolko meseci nikako nije preporučljivo ali svakako nije preporučljivo ni da dete bude napušteno na druge načine, na primer tako što će biti povedeno u novu sredinu gde roditelji nemaju vremena da mu poklone dovoljno pažnje jer su pritisnuti velikim stresom, ali vaše dete sigurno i jedno i drugo može da prebrodi, ako bude moralo. Deca prežive i neuporedivo gore stvari, rastu dalje i razvijaju se. Izbor i odgovornost su na vama. Nisu ni na meni ni na vašem terapeutu.

S poštovanjem,
Nikola

ajde da je tako kako vi kazete…i to je vase misljenje ,ali ne smatram sebe manje inteligentnim da nemogu povezati neke stvari…mislim da mi niste odgovorili KONKRETNO na pitanje..a moje pitanje je kako to da vi i moj terapeut nemate isto misljenje o tome,a obadvoje strucnjaci jeli…koja je razlika izmedju psihologa i psihoterapeuta,i zasto se cesto sukobljavaju misljenja,vas i njih..meni je moj psihoterapeut rekao..da psiholozi inace nemaju kako bih rekao KLIK u glavi da osete pravu potrebu pacijenta..jeste da on mene vise zna ,nego vi ,ali mislim da bi oko nekih bitnih stvari trebali imati ista misljenja…nadam se da ste me ovaj put razumeli

Poštovani,
ja nisam nikakav stručnjak, ali ako je nešto jasno to je da vi želite da netko donese odluku umjesto vas ili da potvrdi da je ispravno ono što ste vi već odlučili. Ja idem dugo na psihoterapiju i mislim da ljudi imaju prevelika očekivanja od onog što im psihoterapija može ponuditi. U vašem slučaju čini mi se da vjerujete da netko zna točan odgovor na vaše pitanje t.j. vjerujete da postoji točan i konkretan odgovor, a ja mislim da ga nema. I sami psihoterapeuti često su loši roditelji i oni kao i svi roditelji griješe manje ili više i u vašem slučaju bilo koja odluka je dosta rizična za vaš odnos s djetetom. Zapravo, meni vi u ovom zadnje odgovoru “zvučite” kao dijete koje postavlja pitanje i očekuje da roditelj zna odgovor.