asked 9 years ago Ovako…Zelela bih da napisem nesto o mom zivotu..I zeljela bih da odvojite koji minut,barem da me saslusate i date savjet..
Uvek sam bila osoba koja je uvek bila tu za sve…Svima sam bila uzor,jer sam uvjek bila odgovorna i pametna..Bila sam sramezljiva uvek..2012 i 2013 mi je bila najuspesnija godina..Stekla sam nove prijatelje i opustila se vise..Ali sve je posle poslo nizbrdo…Moji roditelji su vrsili prevelik pritisak na mene.Zbog ocjena..Imala sam uvek sve 5-ice…Ali ocjene su mi pale,kao i ja sa njima…Depresiju sam otkrila da imam u 2014,i cudno mi je palo…Niko nije znao,i niko ne zna..2015 je cisti promasaj za mene….Pocela sam da se rezem skoro svakog dana i da pusim cigare..Pocela sam da razmisljam o samoubistvu i da placem svake noci..Previse sam jela i previse spavala..Prepustila se jednostavno tuzi..U skoli bih bila uvek nasmejana,ali..Poceli su neki da primecuju da se ponekad zatvorim..A i moji oziljci se jos vide..Bila sam 2 meseca izdrzala da se ne rezem,ali ponovo sam se danas rezala..Bulimiju isto imam..Svakog dana se jednostavno prejedem i posle povracam…Plakala i plakala sam svakog dana,ali svaki put bi ustala i jednostavno bila bezosjecajna..Vollim kisu jer tad znam da ne placem sama…Depresija,buimija,anoreksija, i druge mentalne bolesti su u mom kraju nepoznate,pa zato me niko ne bi razumeo..Svi bi me proglasili ludom i niko me ne bi prihvatio i toga se bojim..Sta da radim?
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago Zdravo!
Prvo što je važno to je da shvatiš da imaš svojih problema i da oni nisu bezazleni, da najverovatnije neće nestati sami od sebe i da će ti biti potrebno da dugo radiš na njima.
Drugo što je važno je da shvatiš da nisi jedina koja ima ozbiljne probleme, pogotovo u tvojim godinama. Ja sam takođe prolazio kroz vrlo burnu mladost, osećao sam se veoma usamljeno i neshvaćeno, čak sam bio i autodestruktivan, bio sam veoma nezadovoljan sobom a niko nije ni pokušavao da mi pomogne. Nisi dakle prva koja ima ove probleme i ljudi se danas njima mnogo bave.
Treće što je važno je da shvatiš da te tvoji problemi zapravo pozivaju da se baviš sobom. Da bi to radila potrebno je da postaviš kratkoročne, srednjoročne i dugoročne ciljeve. Kretkoročni cilj može da bude stvaranje tvog ličnog plana za samopomoć (osmišljavanje kratkoročnih, srednjoročnih i dugoročnih ciljeva), zatim edukacija o simptomima i problemima koje imaš. Probaj da se postepeno informišeš o prirodi psihičkih kriza, uči o našem psihičkom životu, radi na pronalaženju dobrih izvora informacija, trudi se da upoznaš sebe kroz ono što znamo o našoj prirodi i životu.
Srednjročni cilj može da bude završavanje škole da bi se rešila te vrste tiranije i da bi se osamostalila, možda upisala fakultet, možda otišla u drugi grad gde možeš otpočeti psihoterapijski proces…
Sada je važno da radiš ono što možeš. Informiši se, edukuj, čitaj literaturu za samopomoć i kreativan pristup životu i problemima. Bavi se autosugestijom, sprirtualnošću, psihologijom, popularnom filozofijom. Pronađi pisce koji su i sami prolazili kroz velike životne krize kako bi učila na njihovom iskustvu…
Najzad koliko god da ti je teško da veruješ drugima i da sa njima razgovaraš o sebi, koliko god da se plašiš da će te smatrati ludom, razmisli da li su baš svi takvi. Možda nekim ljudima ipak možeš da veruješ, možda bi bilo dobro da odeš kod lekara. Lekari su obavezani etičkim kodeksom i ne smeju da okolo pričaju o svojim pacijentima. Verovatno postoje lekovi koji bi ti pomogli da kroz sve prođeš bezbolnije. Najzad pre ili kasnije moraćeš se suočiti sa svojim problemima u očima drugih. Za početak bar koristi SOS telefone i razne blogove poput ovog. Uloga porodice i prijatelja, terapeuta i lekara je veoma važna ovde. Možda svojim samopovređivanjem zapravo pokušavaš da pošalješ signal okolini da ti je teško, da ti treba pomoć, ali da nemaš snage to da kažeš.
Želim ti puno sreće, Nikola