asked 11 years ago Postovani,
Citajuci sve ove postove,osetila sam potrebu da sa nekim podelim neke od svojih problema.Volela bi da imam mogucnost i da me neko slusa satima da ispricam sve sto mi je u srcu i u dusi.Proteklih nekoliko meseci sam jako depresivna,takodje postala sam sklona cestim promenama raspolozenja,ljutim se brzo,sve mi smeta,svi mi smetaju,primecujem da sebe guram u bedak i da radim sve protiv sebe.Razlog svemu tome jeste sto mi se u proteklih nekoliko godina jako ruzne stvari desavaju.Bila sam dugo sa deckom,koji me je na kraju prevario,zavrsila sam sa njim,prebolela,ali sam izgubila samopouzdanje,izgubila sam poverenje u ljude.Posle velikog perioda upoznala sam decka kog sam zavolela i sa kojim sam vec 2 godine.Taman pomislim kako je sve dobro,onda se desi jos jedna jako bolna stvar za mene…majka mi je umrla..bila sam jako vezana za nju,sa njom sam izgubila deo sebe. Decko mi je velika podrska,ali i sa njim se od njene smrti svadjam stalno,smetaju mi stvari koje nisu pre,ljutim se,nemam poverenja u njega,gusi me sve,nezadovoljna sam sa svim.Takodje imam problema sa nesanicom..
Psihoterapeut Team Staff answered 11 years ago Poštovana,
Iza vas su dve teške separacije i dva snažna egzistencijla iskutva koja sa sobom nose veliki stres i pokreću naše najdublje strahove. U separaciji (a i raskid i smrt su vrste separacije) se suočavamo sa dramom ljudske egzistencije u svoj njenoj ogoljenosti. Sasvim je prirodno da pokušamo da utočište pronađamo u patneru, međutim druga ljudka bića nisu toliko velika da nam mogu pružiti puno utočište (mogu samo ponekad i donekle). Tako nam se obično dogodi da se opet osećamo napušteno pa se naša separaciona kriza nastvlja ili ponavlja.
Partner vam u nošenju vašeg bola, anksioznosti i strahova samo delimično može pomoći. Ovo će provocirati njegovu anksioznost i verovatno će pokušavati da vas izvuče brže nego što ste Vi spremni. Ono što nam je međutim u takvim stanjima potrebno to je da neko jednostvno bude sa nama kako bi smo imali podršku da se sretnemo sa svojim snažnim osećanjima, da prosto govorimo o njima, da ih uvažimo i budemo tu za sebe, svoj bol i svoje strahove. Pretpostvljam da je u tome vaša potreba da, kako kažete govorite satima i ispričate sve što vam je na srcu i na duši. Ovo je divno izrečena potreba ali naši prijatelji i partneri mogu joj izaći u susret samo delimično. Nažalost čoveku današnice u velikoj meri nedostaje ta veština, brzo pada kao žrtva svoje anksioznosti i mi ponovo doživljavamo da smo napušteni. kako god veliki deo ostaje na nama i u teškim egzistencijlim temama smo veoma sami. Moramo učiti da sami sebi budemo takav sagovornik. Može posužiti vođenje dnevnika, pisanje priča, svaki kreativan čin. Čitanje velike literature koja govori o onome što nam se događa takođe je dobro polje za projekciju naših osećanja i čini da osetimo da u svemu tome nismo sasvim sami (velike teme života i smrti svima su nam zajedničke i mnogi veliki ljudi su se njima iskreno i autentično bavili korz svoje stvaralaštvo).
Tu svakao od velike pomoći može biti i terapija. Terapeuti su obučeni da izdrže dugo bivanje u teškim egzistencijanim poljima i da izlaze na kraj sa anksiznošću koju to u njima pokreće. Psihoteraput poseduje iskustvo da se posle dovoljno dugog i autentičnog bivanja sa onim što jeste naš život sam od sebe počinje menjati. Negde u nama leži snaga života, snaga da se živi uprkos i posle velikih egzistencijlnih suočavanja. Psihoteraija je bazirana na autentičnoj veri da će ta snaga na kraju pronaći svoj put.
S poštovanjem, Nikola