Zdravo,trenutno nisam dobro, pa bih vas zamolila samo za jednu poruku podrške pošto je nemam ni od koga.Živim u kući sa devetoro ljudi, to je moja porodica.Volim ih sve ali već odavno me guši gužva i to što nemam svoju privatnost. Ako mi nekada nije dan sve što želim je da se zatvorim u sobu i isplacem i za pola sata sat bih bila kao nova. Juče je došao taj dan. Casa mi se punila, a prelilo mi je to što je mama počela da se dere u kući dok su nam gosti bili tu. Naravno, ona se posle toga salila i smejala, ali ja sam se zatvorila u sobu pokušavajući da svarim njen izliv besa. Nisam mogla, suze su mi krenule i nisam mogla odmah da ih zaustavim. Sve bi bilo u redu da prvo mama nije ušla da me pita šta mi je, nakon što me je dovela do toga. Zatim čujem u hodniku komentarisanje da ja plačem u sobi. Pa dolazi tata, tetka, baba, sestra koja uvodi i njenog dečka. Još se svi ljute jer nisam u stanju da govorim ni sa kim i na moje da me puste komentarisu kako sam samoziva, bezobrazna, nenormalna. Da nenormalna sam što me pogađaju sitnice. Što mi smeta kad čujem da se prica o meni iza mojih leđa. Nisam normalna što pamtim svaku reč koju je neko od njih nehajno izgovorio, a koja me je pogodila kao otrovna strela. Nenormalna sam što se svaki dan nerviram oko izvrnutih i bačenih novih stvari jer delim sobu sa dve sestre. Nenormalna jer strepim kad mi neko dodje da li će mama reci nesto sto ne treba, jer mi je to priređivala ranije. Nisam normalna što svoje zaradjene pare moram da delim i pozajmljujem po kući, a da pritom ne dobijem ni trunku poštovanja ni od koga. Da ogorčena sam, na bezobzirnog i bezosecajnog oca koji mi svaki dan traži pare za cigare, na preemotivnu majku koja svaki dan kuka kako joj fali ljubav a istu ne zna da pruži, na sestru tinejdzerku kojoj je svaka druga reč može mi se I smaras, na sestru bliznakinju koja je rekla da će uvek biti tu za mene kad mi je najgore i koja me stoti put ostavlja bas tad kad mi je najgore. Ogorčena sam na babu koja drži ovu kuću na nogama, a koja prebacuje za sve što nam je dala…tu su i deda, tetka, njen sin….Zapravo ja njih sve volim, ali sitnice me ubijaju. Ne mogu da ostanem imuna na reci. I onda sam ja drska, bezobrazna, nenormalna. Osećam da sam pored svih tih ljudi sama. A i kada budem morala da pričam sa njima biće to jer sam primorana. Jer ne mogu da budem zatvorena u sobi ceo život. Jer moram da nastavim dalje. Kada budem normalno funkcionisala sa njima gorcina iz mene nece nestati. Izvinjenje ničije neće upaliti. Ne mogu da oprostim to što me za dva dana koliko sam zatvorena u sobi niko nije pitao kako sam već me svi napadaju i govore da nisam normalna. Ne mogu da zaboravim ove trenutke potpunog dna u kojima razmišljam kako dalje kada ne pričam sa celom kućom? Kako da jedem ručak koji je mama spremila, kako da odem do kupatila, kako da sipam sebi vodu, za koju me niko nije pitao da li mi treba?! Da, već dva dana sazaljevam sebe. Nemam dečka, nemam normalnu drugaricu, makar jednu osobu koja bi bila uz mene koja bi mi rekla da je sve u redu. Da, osetljiva sam, previše dramim i panicim, to je moja mana. I da jesam sebi napravila pakao u glavi i pošto trenutno nema ni jedne osobe da me izbavi iz ovog pakla, ponovo moram sama sebe da dižem iz toga, jer znam da nije rešenje da ostanem na dnu. Uspela sam da oteram misli da nikome nisam bitna i da nikome neću faliti ako samo nestanem. Vrlo lako mogu da pomislim to, jer dva dana se niko nije setio da me pita kako sam. Znaju samo da se krste što sam zatvorena u sobi. Niko se nije zapitao da li želim da provedem 2 i 3 januar zatvorena, plačući. Ali opet znam da me svi vole kad sam dobro, kad mi je dobro u životu, zapamtila sam reci mame da je moje ruke leče, i da sam bila najveća podrška sestri kad je pala u depresiju i pila lekove. Sada ima dečka i krenulo joj je u životu. Znam da ne bi mogli bez mene. Zato sam i hladna i bezobrazna i distancirana od svih. Jer niko od tih ljudi nije tu za mene kad mi treba. A svi su tu kad sam dobro. Svi su i navikli da sam dobro. A ja sam takva, jer znam da kad se slomim oko sebe neću imati nikoga. Jedino samu sebe. Kako ponovo da progovorim sa bilo kim, a da se u mom glasu ne oseti ogorcenost, ponos? Ogorčena sam na njih a ta gorcina ubija samo mene dok slušam njihov smeh ispred vrata moje zatvorene sobe. Svakodnevne sitnice u kući sa osmoro ljudi, punile su mi casu. Jedna kap je prelila. Suze su mi krenule kao bujica. Mozda bi ih zaustavila i jedna lepa reč ili zagrljaj ili šala od bilo koga. Umesto toga dobila sam to da se krste zbog mog ponašanja, jer je sestrin dečko trenutno u kuci. Ne nisam pravila skandale. Jednostavno sam se sklonila. Da bi me mladja sestra i ako vidi da nisam dobro vredjala bez razloga kada sam otišla sinoć da legnem. Toliko je besa u meni i ogorcenosti prema svima da ja ne vidim rešenje da kako cu ikome uspeti da se obratim.Ako imate neki savet dobro bi mi dosao, samo mi ne preporucujte psihoterapije, jer trenutno nemam snage da izadjem iz sobe a kamo li da odem na razgovor kod psihologa. Pozdrav