asked 12 years ago Poštovani,
Imam 29 godina, studirala sam Ekonomiju i bila pri samom završetku kada sam doživela psihičku krizu i depresiju(25 god sam imala), jos uvek se lečim antidepresivima i antipsihoticima. Ne vidim neki veliki napredak za pet godina, promenila sam dva psihijatra i kada sam pokušala da im objasnim šta se dešava samnom i kako sam upala u depresiju, da imam konstantnu potrebu da ležim u krevetu i da maštam i da imam svoj svet u glavi i da je to jedna vrsta zavisnosti, oni mi kažu da prestanem to da radim. Tek pre nekoliko dana dok sam istraživala o mom stanju sam i pronašla da je to poremećaj “Maladaptive Daydreaming Disorder” ili opsesivno sanjarenje. Vec dugo istražujem o mom stanju jer nikada nisam bila uverena da je to samo depresija ili samo psihička kriza. Imam sve simptone MDD-a, i nekako me lekovi drže pod kontrolom tj. u stanju sam da obavljam “normalne f-je” u toku dana (jedem, spavam,vodim računa o higijeni), ali sam još uvek u svom imaginarnom svetu, prestala sam da sanjarim oko 9 meseci ali sam se opet vratila, radila sam to i kad sam bila mala, u srednjoj školi sam prestala da bih na fakultetu opet počela, od 25 god. moj život kao da je stao, MD jako utiče na moj život, fakultet nisam završila, ne mogu da učim, nista me ne isnteresuje, jedino imam želju da budem u svom svetu, u realnom svetu se osecam usamljeno i kao sama na svetu, nigde i ni u kome ne pronalazim razumevanje, a u svom svetu imam imaginarne ličnosti koje me razumeju sa kojima sam duboko povezana.Znam da je to što radim loše ali nikako ne mogu da se otrgnem, i ako se i otrgnem plašim se da ću se opet vratiti. Molim Vas za savet kako da izađem iz tog mog imaginarnog sveta i počnem da živim svoj život, jer ja stvarno ne vidim izlaz.
UNAPRED ZAHVALNA
Mili
Psihoterapeut Team Staff answered 12 years ago Poštovana,
Važa sitaucija je zaista složena jer pored depresije ima jak element zavisnosti. Nema sumnje da nije lako tek tako izaći iz svog unutrašnjeg sveta u spoljašnji koji sam po sebi nije naročito gostoljubiv. Izaći znači naći se na vetrometini bez baze koju ljudi do vaših godina kolko tolko obično izgrade. To je ono što vas demorališe.
Nisam siguran da postiju savet u par reči koji može da reši vaš problem. Centralno pitanje za vas je da li Vi želite da ostatak života provedete sanjareći i ako želite, da li ste spremni da prihvatite posledice koje to sa sobom nosi. Ako to ipak ne želite onda vam ne preostaje ništa drugo nego da svoj život, da tako kažem gradite iz počekta, korak po korak, ma koliko to bilo teško i ma koliko puta posustali. Svi posustajemo, to je normalno, ono što je važno to je da se posle pada ili prenemaganja kako tako vratimo na ledinu i pokušamo dalje. Bilo bi dakle tu potrebo puno strpljenja a ciljevi koji se postaljau treba da budu dobro domereni (izvodljivi u odnosu na vaše stanje).
Boim se da lečenje lekovima nije dovoljno i da bi neki oblik psihoterije bio neophodan. Ako nemate novca da plaćate terapiju pokušajte da pronađete neku besplatnu varijantu, one postoje.
S poštovanjem, Nikola