Zdravo. Imam problem sa depresijom. Da bi me bolje razumeli počeću od pocetka. Kao date sam bio malo deblji ali nisam toliko na to obracao paznju jer sam imao braću koji su mi bili jedini potrebni prijatelji. Kada sam krenuo u skolu bio sam stidljiv, to se vremenom promenilo i stekao sam prijatelje. Krenuo sam u 5. Razred i imao sam mnogo prijatelja. Odeljenje u koje sam isao bilo je malo, ali smo svi bili složni. Stekao sam dosta prijatelja i sto se kaze imao sam \\\\\\\”ime\\\\\\\”. Sve je to trajalo dok nisam krenuo u 7. Razred. Nisam imao nikakvih problema sa drustvom. Pocele su da mi se svidjaju devojke i tu he nastao problem. Zbog mog izgleda nisam moga da nadjem devojku. Bila je jedna slika na kojoj sam ispao lose i brzo se prosirila medju devojkama. Tada sam se malo povukao u sebe. Znao sam da treba da promenim svoj fizicki izgled. Krenuo sam da treniram i brzo sam smrsao. Nasao sam i devojku i sve je islo kako treba. U selu u kom sam ziveo znali su me svi i bio sam jako popularan kod mladje generacije. Škola mi je uvek išla dobro. Imao sam par najboljih drugara sa kojima sam bio nerazdvojan. Oni su bili malo losiji djaci. Kada se blizio kraj osmog razreda poceo sam na neki nacin da ih zapostavljam jer sam smatrao sebe boljim od njih, jer oni nisu bili neki djaci a i devojke su im slabo isle. Upisao sam bolju srednju skolu od njih i tu su se nasa prijateljstva razisla. I dalje sam u kontaktu sa njima ali osećam da nisam vise pozeljan kao pre u njihovom drustvu. Kad je bio letnji raspust nisam mogao da docekam da krenem u srednju skolu. Mislio sam da sam jedan savrsen muskarac i da cu se lako uklopiti. Kada sam dosao u odeljenje sa sela nije bio niko sem mene. Nikako nisam mogao da shvatim njihov nacin razmisljanja i njihove stavove. Navikao sam da budem najbolji u svemu. Video sam da deca iz grada nisu previse zainteresovana za mene i oni su se vecina pre srednje skole medjusobno znali. Imam i seoski naglasak pa sam dobijao i prozivke na racun toga. Fizicki izgledam lepo i u pocetku sam privlacio devojke. Imao sam dosta samopouzdanja. Kako su primecivali sve vise kako se razlikujem od njih po govoru i po ponasanju sve sam im manje bio interesantan. Nekima sam i bio interesantan ali na te ljude malo obracam paznju. Ti ljudi meni nisu interesantni. Zbog svega toga sam klonuo duhom. Sad i kada pokusam da se sprijateljim sa ljudima sa sela i sa starim prijateljima vidim da oni sve vise hoce da budu kao deca iz grada. Ja to ne mogu da prihvatim. Jos ne vidim svrhu u izlascima po klubovima, stalnim menjanjem devojka, piću, cigaretama, drogama. Nemam kome da se onratim da mi pomogne da shvatim ko sam ja zapravo. Nisam ni znao koliko sebe ne poznajem dok nisam upao u depresiju. Pisite mi neko vase misljenje o svemu ovome a meni je najbitnije da sam ovo izbacio iz sebe.