asked 10 years ago Ovako,imam 16 godina i 2 sam godina XY* skole..ne znam sta da radim,ovih dana sam u potpunom haosuu…..ionako ne volim da idem u skolu,jedva sam nekako gurala,postavljala sebi male ciljeve kako bih lakse stigla do krajnjeg tj trenutno do kraja polugodista…pre sedam dana sam bila na punoletstvu,pet,sest dana nisam isla u skolu,taj dogadjaj me je da kazem motivisao,drzao u zivotu,i sada kada je sve proslo,ja sam potonula,tesko mi pada vracanje svakodnevnici….Plus,zivim u Beogradu, ovih dana sam bila kod brata u XZ* i tamo sam upoznala jednog decka koji mi se mnogooo svidjaaa,i sad sam se ja vratila u Beograd,necu ga videti do nove godine,i zbog toga se uzasno osecam,a on je pomalo kreteen,jer se ne javlja bas cesto…takodje nemam volju da ucim jednostavno ne moguu,ne mogu da uzmem knjigu u ruku,ne mogu da pamtim,ne mogu nistaa…..sledece nedelje je roditeljski imam par jedinica za koje moji ne znaju i ne znam kako da im kazem,nisu oni strogi po tom pitanju,ali plasim se da ce se razocarati…Uz sve to,osecam da nemam pravog prijatelja,jednostavno nerviraju me osobe sa kojima provodim svaki dan u skoli,muka mi je od svog tog laznog prijateljstva…osecam se usamljeno i bezizlazno…muka mi je da se smejem necemu sto mi nije smesno ,da glumim nesto sto nisam…jednostavno zelim da se isplaceeem ali ne mogu ni too,samo mi treba neko ko me razumee.Ne zelim ni o cemu da mislim,svako jutro kad se probudim shvatim koliko mi je zivot upropascen..Osecam da Beograd nije mesto za mene iako tu zivim vise od deset godina….mozda zato sto me veze za skolu i obavezeee,svesna sam da moram da zavrsim skolu ali jednostavno ne mogu,na kalendaru u sobi probijam svaki protekli dan olovkom,osecam se zarobljeno,kao u zatvoru,moja sloboda bice potpuna kada zavrsim skolu,ali shvatam da ce mi tako proleteti najlepse godine,mladost,a onda ide fakultet,posao,ljubavni problemi i shvatim da se nikada necu istinski odmoriti od svega…ponekad se zapitam zasto JA postojim,bilo bi mnogo lakse da sam neko drugi 🙂
*Administrator je ove reči zamenio slovima radi zaštite identiteka korisnika.
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago Zdravo!
Dođe tako u životu neko vreme kada nam se čini da je baš sve protiv nas. Izgubimo volju i predamo se. Sve što želimo bude nekako daleko, usamljeni smo, volimo one koji nas ne primećuju, nema radosti za nas. A od nas se očekuje da izvršavamo svoje obaveze, da živimo i radimo kao da je sve uredu. Niko ne shvata da smo poraženi i da nam nije ni do čega. Najradije bi smo pobegli od sebe u neki drugi, srećniji život, samo kad bi to bilo moguće.
Kada postane preveliki, bol nas tera da se menjamo, da na nove načine tragamo za onim što nam nedostaje, da na nove načine pokušavamo ono što nam se učinilo da nemožemo postići. To je prilika da se ponovo sretnemo sa onima koji ipak žele da budu sa nama, koji nas ipak na neki svoj način vole. To je prilika da pristenmo na svoje obaveze, ako ništa drugo samo da ne bi smo bili sami sa sobom i razmišljanima o svom očaju. To je prilika da se obratimo za pomoć i nađemo načina da ono što nas muči podedlimo sa drugima. To je rpilika da se naljutimo na svoju popustljivost prema sebi i u svoj život vratimo minimum discipline. Učimo da vidimo i volimo ono što imamo, ako već nemamo ono što bi smo voleli da bude.
Kroz ovu borbu rastemo i dokazujemo da smo ipak u stanju da opstanemo, da se nadamo, da sanjamo, da radimo na ostvaranju svojih snova. Dođe tako i neko vreme kada nam opet bude lepo i toplo, kada smo zadovoljni i srećni.
U detinjstvu je ipak nekao sve drugačije i život nas obično prvi put ozbiljno stigne baš u tvojim godinama. Prvi koraci uvek su teški a ovo je obično vreme kada pravio prve samostalne korake u borbi za smisao svog života. Neki u toj borbi i propadnu. Mnogi od nas ipak nađu svoj put. Otkriju u sebi snage za koje nisu imali pojma da postoje. Prihvate da u životu najčešće nismo srećni onoliko koliko bi želeli da budemo, ali da ga i pored toga volimo i želimo da ga “odgledamo” do kraja.
Želim ti puno sreće, Nikola