asked 10 years ago Nemogu da kontrolisem svoj bes. Najstarije sam dete u porodici od 5-oro dece i 2 roditelja. FInansijsko stanje nam nije bas najbolje,do guse smo u dugovima, pa mi roditelji nisu cesto kuci. Najmladji clan nase porodice je devojcica od 2 godine, imam brata 2 razred, sestru 5 i sestru 8. I najmanja sitnica me razljuti. Potrebno je samo malo cikanja od strane njih pa da pocnem da se derem i da vristim na njih, non stop me nerviraju i osecam da mogu da poludim a nonsalantne reakcije mojih sestara i brata na moje vikanje i njihova nezainteresovanost za to sto su me isprovocirali me tera da ludim i u trenutku sam sposobna da ih gadjam teskim predmetima, ali se nekako uzdrzim, mada kasnije svij bes prebacim na stvari koje se nalaze oko mene, i cini mi se da bih mogla cak i sebi da naudim, mada nakon jedno 15-20 min bes prodje kako je i dosao i moj momenat mira traje dok sam sama, ali sto mi se jedno od njih obrati sve krece iznova, pa zatim dugo placem i gledam kako me posmatraju i misle da sam luda. Roditelji ne obracaju paznju kada im to pomenem, i ne krivim ih imaju previse problema o kojima moraju da brinu, ali ja nemogu vise da izdrzim. Druga sam godina srednje skole i osecam se kada je sve na meni, a najgori odnos imam sa svojom drugom sestrom koja je 8 razred i jos od malena imamo takav odnos gde samo pokusavamo da naudimo jedna drugoj, vecinom verbalno. Neznam sta da radim. Molim vas da mi odgovorite i hvala unapred
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago Zdravo!
Prvo želim da ti se izvinim što si dugo čekala na naš odgovor.
Živeti sa tako mnogo dece u porordici zaista nije lako. Čak i da živiš sa tolikim brojem odraslih ljudi ne bi ti bilo jednostvno, a kamoli sa decom. Nažalost plašim se da ćeš teško promeniti njihovo ponašanje. Deca su jednostvno živahna i imaju svoj način igre i razmene. Mislim dakle da ćeš dobrim delom morati da ih prihvatiš takve kakvi su.
Tvoje ponašanje odražava tvoju potrebu da u tako prezasićenoj sredini sačuvaš svoju privatnost, kao i da budeš viđena i uvažena. Verujem da ti zapravo mnogo toga nedostaje i da se na mnoge načine žrtvuješ a da to niko ne vidi i ne uvažava dovoljno.
Da bi sabi olakšala pokušaj razviti razne strategije. Možeš recimo pustiti muziku (naročito ako imaš svoju sobu) ili staviti slušalice tako da manje čuješ njihovu galamu. Možeš pokušati da što više vremena provedeš sa drugštvom, da učiš kod drugarice ili u školskoj biblioteci. Možeš pokušati da nađeš neki par-time. Ako u mestu u kojem živiš imaš neke rođake, možda možeš sa njima napraviti dogovor da deo vremena provodiš kod njih ili da povremeno dođeš na par dana kako bi se odmorila od svega. Od velike pomoći u oslobažanju od negativne energije može da bude sport. Mene je recimo uvek trčanje smirivalo.
Da bi se tvoja osetljivost smanjila važno je da imaš nekog ko bi te saslušao i razume, sa kim bi mogla da artikulišeš i izraziš šta osećaš. Kako ste u dugovima pretpostavljam da nemaš novca za psihoterapiju pa bi možda moglda jednom nedeljno odlaziti na razgovor kod školskog psihologa ili pedagoga. Ako je situacija zaista alarmantna, postoje neke grupe lekova koje te mogu malo umiriti tako da se o tome možeš posavetovati sa svojim lekarom.
Za dve godine možda ćeš otići na studije u neki drugi grad gde bi živela u studentskom domu, bez dece, ali sa veselim studentima koji znaju prilično smetati jedni drugima, tako da je važno da razviješ određeni stepen tolerancije.
Želim ti mnogo sreće, Nikola