Poštovani,
imam problem i prosto ne vidim način kako da ga rešim.Elwm, u braku sam 5godina,imamo ćerkicu od 5 i sinčića od godinu dana.Zabavljali smo se 6god.i planirali venčanje po završetku fakulteta te kad sam ostala trudna te iste godine u kojoj smo oboje diplomirali,bio je bez emocija i u fazonu ok.uzećemo se kad je već tako.Na venčanju isto neka nervoza i histerija,svađa sa kumom.Moji roditelji su bili od početka protiv te veze,i ucenjivali su me da će me zaboraviti ako se za takvog čoveka udam,naravno ja sve ostavljam i udajem se za njega iz velike ljubavi.Prve nedelje braka počinje pakao.Ja trudna,bez igde ikog svog,uzdam se samo u njega a on počinje prema meni da se ponaša kao da sam krpa neka-vređa me,omalovažava,naređuje šta da radim i ucenjuje da ako tako ne bude mogu da se gubim na ulicu.Govori da sam klošar jer su me roditelji napustili,da sam došla kod njega bez jednog dinara,da nema njega da bih crkla gladna i slične gadosti.I stalno je bežao iz kuće.naravno,nemajući kud u takvom stanju,još trudna trpela sam sve to i uvek sam ja bila ta koja se mirila sa njim.Puno puta me mrškao iz kuće najjadnije moguće,vičući i upoznajući komšiluk sa svojo najgorom ženom.Nakon rođenja prvog deteta i posle godinu dana tog pakla u kome me je i fizički maltretirao-uvek sam ga kako kaže ja izazivala,skupila sam snage i otišla od njega.Pronašla posao u 2.gradu ali on se naprasno pojavljuje,hoće da viđa malu i posve drugi čovek,moli me da se vratim,ostavim posao.Pristajem i vraćam se posle skoro 3god,ponovo verujem u njega ,tj.u njegovu promenu.I opet sam na njegovoj teritoriji,u kući za koju me vezuju više loših stvari.Sad je fin i dobar,skoro god.dana,nagovara me i planiramo 2.dete.Ostajem trudna,srećna sam i taman kad mislim sve je napokon na svom mestu,opet se polako menja.Počinje da viče za sitnicu,da urla ne brinuvši se dal tu ima nekoga,ili što komšiluk sluša,opet me vređa,govori da živim na njegov račun,da jedem njegov hleb,da sam nevredna života i nesposobna za rad,da su mi roditelji klošari a sve drugarice kurve,i po ceo dan i noć visi u kafiću koji drži-inače tako je i na početku braka stalno bežao iz kuće odbijajući svaki vid razgovora i visio u svom lokalu.E sad,pokajala sam se tada odmah što sam mu poverovala ali bilo je kasno,te sam rodila i svog drugog anđela.Mi već god. dana imamo nikakav odnos.Tokom dana se vidimo samo pridveče kad dođe na 2sata i odmah trči tamo do zatvaranja.O deci ne pita niti im posvećuje pažnju niti ga interesuju.Samnom prozbori samo koju,koju i to formale čisto a kad mu kažem da trebamo popričati jer ovaj život ničemu ne vodi počne da me vređa i da meni prepisuje ono što je sam rekao ili uradio,onda se razbesni i uputi mi sijaset najgorih psovki i uvreda urlajuči i pobegne.Tako da sam i samma ćutala po mes,dva,izbegavajući ga,i čim pokušam da se dogovorim šta ćemo dalje isto -vređanje,urlanje,i ne pričanje.I beži. Ne mogu više,planiram da ga ostavim ali ne želim samo da pokupim decu i odem bez reči,jer to nisam ja,ko god me zna zna da sam osoba koja je toliko tolerantna da za svakog imam razumevanje i sa svakim mogu pričati,ali sa ovim čovekom za ove 5god.nikad nisam mogla imati ni jedan jedini razgovor pun poštovanja i ljudskosti.I da,uvek su mu svi drugi bolji samo mu njegova porodica ne valja.Nikad taj čovek meni nije udelio kompliment ili lepu reč,kad sam bila bolesna pod visokom temperaturom,sa dva mala deteta sama kući,ne seti se da pozove,pita kako si,treba li ti što,ne,tek kad dođe doma pita šturo jel si dobro?!Inače uvek me je doživljavao kao kakvu konkurenciju.Uvek mu je iritantna bila moja mirnoća i širokovidno poimanje stvari,kao i sposobnost razumevanja i objašnjenja putem priče-naročito sa decom-on je taj koji na njih urla i preti dok sam ja ta u kojoj deca vide podršku a i čak i kad ih kaznim,shvate da su pogrešili i izvinu se,a njega izbegavaju i ne žele ništa sa njim.Moji bliski prijatelji se čude kako takav muškarac zavređuje život sa osobom kao što sam ja-mirna,staložena,dobrovidna,fizički bomba za njega i ja bih dodala još glupa. Spoznala sam i ja da sa njegove str.nema ljubavi,ali ne mogu da verujem da čovek neće ljudski i mirno da se dogovorimo oko svega-rekla sam mu to kad sam se vratila,ako ne ide mirno da se raziđemo i .,a ovamo toliko je iskomplexiran i lažan te se svima hvali kako je on ozbiljan porodičan čovek,pravi domaćin i kako on sa svima stvari rešava odmah,nema tog kom on ne može doskočiti.
Molim vas za savet,kako ovakvu osobu navesti na ozbiljan razgovor i kako da se više postavim,jer ne vidim dobrobit ovakvog zajedničkog života.
Unapred zahvalna na odgovoru
T.J