asked 8 years ago Poštovani,
u braku sam 21 godinu, imam dvoje djece i volim svoju obitelj više od ičega.
Problem koji imam postoji oduvijek, s tendencijom rasta. Udala sam se jer sam bila zaljubljena do ušiju. Zaljubljenost je s godinama opadala ,ali se transformirala u ono što ja smatram da je čista ljubav. Znam da volim moga supruga po tome što sam sretna ako je on sretan, tužna sam ako je on tužan, ako je bolestan brinem oko njega isto kao oko djeteta, nastojim mu u svemu biti podrška i u većini životnih situacija se dobro slažemo …
U drugoj godini braka sam rodila naše prvo dijete i istovremeno s njenim rođenjem ja sam potpuno izgubila i ono malo interesa koji sam imala za seks. Mislila sam, hormoni luduju, sredit ce se s vremenom. Nije se sredilo. Ja sam se nekako nosila s tim, prihvatala za moj pojam preeeečeste seksualne odnose s njim -njemu za ljubav. Nikad nisam u tom činu doživjela orgazam. Nikad nisam uzivala, ali sam to skrivala i trpjela ..jer… njemu je to nešto u čemu najviše uživa.
S godinama mi je sve to postalo puno teže, do momenta kad je postalo nepodnošljivo i ja sam jasno i glasno rekla NE. Jednostavno se u meni nešto polomilo, i odbila sam i dalje biti seksualni objekt. Ne mogu se natjerati, uzalud je i to što ga volim jednako kao sebe, uzalud sve naše zajedničke godine, uzalud što imamo divnu djecu i općenito, naizgled, lijep život.
Možda bi većina ljudi rekla -razvedi se. To ne dolazi u obzir. Nezaposlena sam, ne posjedujem ama baš nikakvu materijalnu imovinu, ni ušteđevinu, nemam roditelje, nemam nikoga osim svoje obitelji koju volim najviše na svijetu. Umrla bih od tuge kad bih otišla od njih.
Dakle, ja sam nakon godina i godina proučavanja same sebe i traženja odgovora što to sa mnom nije u redu došla do zaključka da sam naprosto aseksualna. Ne osjećam seksualnu želju niti privlačnost ni prema kome. Romantične osjećaje imam, što znači da se mogu zaljubiti i voljeti ,ali spajanje tijela je nešto u čemu ja ne vidim nikakvu draž. Volim zagrljaje i bliskost ali samo na platonskom nivou. Čim dodiri postanu obojani željom da se vodi ljubav ja se momentalno ohladim i maknem na distancu, koliko mogu.
I tako, suprug i ja, vodimo hladni rat jer me on takvu ne prihvata. Uredno mi bar dva puta tjedno daje ponudu, a nakon mog ponovnog objašnjavanja da me može jedino na silu i da ja u sebi nemam to sto on od mene zahtjeva, on se tada “smrači”, počne mi nabijati osjećaj krivice, osjećaj da ne vrijedim, osjećaj da sam sebična, osjećaj da sam bolesna ili poremećena… sve to prati osebujna gestikulacija; demonstrativno napuštanje prostorije u kojoj sam ja, proklinjanje života, pritiskanje srca kao da ce mu iskočiti, pogled da se smrzneš itd itd…a ja šutim i posmatram taj performans, a u sebi vrištim i pitam se ima li spasa, ima li rješenja, ili ću do smrti slušati i gledati kako se uništavamo?
Unaprijed hvala,
Enya.
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago Poštovana,
Moj prvi utisak je da je posle 21 godine braka vaš odnos još uvek živ i dinamičan, da čak u nekim aspektima, u najboljem smislu te reči nalikuje odnosu dva tinejdžera.
Moj drugi utisak je da vas ova situacija poziva na novi ciklus rada na sebi, upoznavanja sebe, svoga supruga i vaše veze, odnosno da je vaš doživaj vašeg problema veoma pojednostavljen. “Ja sam aseksualna a on ne može da me prihvati, navaljuje i čini da se osećam krivom…” – meni deluje samo kao površinski sloj taškoća u vašim ličnostima i u vašem odnosu, koji su temu seksa samo našli kao mesto gde će da izbiju na površinu. To je krajnje pojednostavljivanje vrlo složenih procesa koji se nesvesno odvijaju u našim bićima.
Prema filozofiji koje se držim, problemi su ono najvrednije što imamo u životu, upravo ono što stvara dinamiku i samim tim omogućava rast. Stoga bi vas pozvao da se sami ili sa svojim terapeutom zapitate šta je ispod te površine.
Na primer, kako Vi razumete svoju aseksualnost? Kao strah od dominacije partnera koji vas prisiljava da se zaledite i da ne osećate ništa osim neprijatne odsutnosti i prisiljenosti da budete objekat, nešto dehumanizovano? Kako se još osećate dehumanizovano u svom životu, gde ste se još osećali kao objekat manipulacije u životu, detinjstvu.., kako u vama stoje teme moći, kontrole, granica, zdrave i nezdrave agresivnosti? Samo tema aseksualnosti toliko je bogata za samospoznaju da na njoj vaš rast i bavljenje sobom može da profitira čitav život.
Mislim da je vaše bavljenje ovim procesima mnogo važnije od toga da li ćete ili nećete spavati sa svojim suprugom i molim vas da moje reči ne svatite kao nagovor da Vi promenite svoju odluku. U taj aspekt stvari ja se ne bih mešao. Štaviše čini mi se da je upravo vaša odluka da ne pristajete na nešto što vam ne prija otvorila proces i pokazala da su pitanja i problemi mnogo dublji od pitanja svedenog na seks, da ili ne.
S poštovanjem,
Nikola
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago Poštovani Nikola,
sa strepnjom sam očekivala vaš odgovor jer sam svjesna da sam moj problem maksimalno pojednostavila. Pribojavala sam se da bi vama moja pitanja i razmišnjanja mogla djelovati neozbiljno te da će te mi dati savjet da se uozbiljim i da ne pravim od muhe slona.
Nakon što sam postirala pitanje tek tada sam išla istraživati i čitati pitanja drugih ljudi i vaše odgovore. Malo je reći da sam se iznenadila. Pa vi (vaš tim) radite fenomenalan posao ovdje. Svi vaši odgovori su puni empatije, dubokog razumijevanja i velikog stručnog znanja. Imate moje iskreno poštovanje.
Iskoristit ću slobodu da vam odgovorim na vaš odgovor koji sam pažljivo pročitala više puta.
Vaš prvi utisak je točan; naš odnos uprkos svemu nije mrtav i nadam se da nikad neće biti.
Vaš drugi utisak je , također, točan. Ovo što se dešava između mog supruga i mene mi jako teško pada i samim tim me tjera da tražim odgovore, a odgovori moraju biti u meni, samo mi treba mala pomoć izvana da ih pronađem. Hoću reći da radim na sebi i pokušavam shvatiti svoje, suprugovo i naše zajedničko ponašanje.
Očekivala sam da ćete prepoznati da se u mom problemu koji sam iznijela u prvoj poruci radi samo o površinskom sloju teškoća.
Slažem se da su problemi s jedne strane dobri i nužni za rast i razvoj bića. Dobri su ako nisu toliki da nas preplave.
Što je ispod površine mog očiglednog problema? Hm… Ima svega i svačega i garantirano ima vrlo kvalitetnog materijala za jedno duže razdoblje rada s psihoterapeutom. Ali… smatram da i na ovakav način mogu doći do vrlo važnih pitanja pa akobogda i odgovora…
Ispričat ću vam ukratko moje djetinjstvo i ranu mladost pa ako budete imali vremena mozda ćete mi i odgovoriti s novim zanimljivim pitanjima i vrijednim savjetima.
Dakle, moji roditelji su imali nagori mogući brak. Otac – strog, autoritativan, hladan, ozbiljan, povremeno agresivan, vjerovao je samo u teški fizički rad, štedljiv (škrt), ali u očima sela dobar i pošten čovjek. Mati – žrtva (vječita), tiha, sjetna, melankolična, ponekad dosta nervozna, odsutna duhom. Njih dvoje pamtim po svega nekoliko lijepih i mirnih trenutaka, a sve ostalo su bile svađe, njegov teror, njezin plač, njegovi udarci, njezin plač, njegovo psihofizičko zlostavljanje, njezin plač. Kad nije bio kući ona je bila čak i vesela, rado se smijala i znam da je brata i mene voljela cijelim svojim bićem. Volio nas je i otac, doduše brata malo više jer je muško 🙂 .
Desilo se to da kad sam imala 13 godina, otac je na vrlo brutalan način ubio mamu. Ubijao ju je barem pola sata, a zatim je ubio sebe. Brat i ja smo sve to gledali, plakali, molili, preklinjali, otimali, branili , no spasa nije bilo. Još sve to vidim kristalno jasno do u najsitniji detalj.
Ne znam može li se između redova pročitati koliko sam voljela mamu i koliko mi je njena smrt i to na takav način poremetila temelje svega u što sam vjerovala i znala do tada. Otac je uradio nezamisliv zločin, ali, da bi meni bilo još teže i njega sam voljela i užasno patila što ga više nemam.
O tome kako sam pokupila rasute dijelove svoje duše i kako sam se osjećala nedobrodošla u obitelji u kojoj sam živjela nakon njihove smrti, ne bih sada. Brat mi je bio slamka spasa iako je i njega sve to oštetilo možda više nego mene pa se i nije baš znao brinuti dobro ni o sebi ni o meni. Da ne spominjem da smo sa još svježim ranama dočekali rat i ratna stradanja, strah i očaj koje takvo vrijeme donosi samo po sebi.
Ne znam imali li smisla da napominjem da o mom užasnom djetinjstvu i događaju s kojim je to djetinjstvo naglo i grubo prekinuto, nisam pričala skoro ni sa kim, čak ni sa bratom iako smo u jako dobrim odnosima. Također, nikad nisam razgovarala sa stručnom osobom tj psihoterapeutom.
S obzirom na sve ja se smatram zdravom i dosta stabilnom osobom…doduše nisam oduvijek bila stabilna. Bilo je autodestruktivnog ponašanja, samoozljeđivanja pa i pokušaja samoubojstva. Ali te godine su odavno iza mene. Sada sam dosta smirena , i rekla bih normalna. I aseksualna 🙂
Svoju aseksualnost ne shvatam kao nešto loše, kao nedostatak ili poremećaj. Naprotiv, mozda idem u drugu krajnost jer mislim da mi je to božiji dar. Većina čovječanstva ima seksualne želje i naravno potrebe zbog kojih su ponekad u nezavidnim situacijama i pate. Kao što moj suprug pati.
Mene boli kad njega boli. I sada ja ne znam kako da rješim ovu situaciju. Kako da budem nešto što nisam? Kako mogu raditi protiv sebe? Kako da mu dokažem da mi je iznad svega stalo da budemo zajedno ali da budemo dobro zajedno? Ima li načina da mu objasnim da ovo nije moj neki hir niti moja namjera da ga zbog nečega kaznjavam? Zar je jedini izbor ili on ili ja? Ja ne mogu pristati ni na koji način da ponovo budem intimna s njim jer …ne mogu ! Dugi niz godina sam to podnosila a onda me lupilo poput vlaka, saznanje….tj pitanje…kako on moze uzivati u tome dok ja u tim trenucima pokušavam izići iz tijela a pošto mi to ne uspijeva ja ostajem u grču i nerijetko plačem. E, to me dotuklo. Pitala sam ga- kako moze. Rekao je da bi on volio da nije tako, ali ako ne moze drugacije, onda bar neka bude tako…
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago Poštovana,
Od srca vam se zahvaljujem na lepim rečima i podršci za naš rad. Takođe vam se izvinjavam što ste kod sve delikatnosti vaše ispovesti morali dugo čekati na moj odgovor. Kraj radne nedelje je za mene vreme iscrpljenosti pa neke obaveze moram pomalo odložiti. Verujem da ćete imati razumevanja.
Tema koja se otvorila vašim novim postom je trauma i [url=http://www.psiho.slavisa.us/tekoe-sa-kojima-nam-se-moete-obratiti/treumatino-iskustvo/263-traumatino-iskustvo.html]rad na traumi[/url] (preporučujem vam da pročitate naš kratak i uopšten tekst o toj temi). Ne pretendujući na veliko, ja ću i ovde samo izložiti neke svoje utiske kao smernice za vaš proces samospoznaje.
Traumatično iskustvo ima sposobnost da na razne načine kroz naš život šalje svoje odjeke. Dobro je da budemo svesni načina na koji se ovo dešava. Na primer vaš stravični gubitak i način na koji se on desio verovatno je morao imati uticaja i verovatno ima uticaja na vaš život. Ja ću se sada usresrediti samo na vaš trenutni problem. Razmislite, čega se zapravo plašite u odnosu sa suprugom. Ako mu uskratite ono što osećate da ne možete da mu pružate i ako on zbog toga negoduje, na koji način je to problem za vas? Da li se zapravo plašite da ga na taj način gubite, izneveravate, da li ova situacija čini da osećate da niste adekvatni? Ako je vaš odgovor na ova pitanja pozitivan, onda je to možda način na koji se vaši stari strahovi i vaša stara osećanja ponovo pojavljuju. Na strašan način “bili ste napuštani” od strane svojih roditelja. Moguće je da ste se iracionalno, jer psiha jeste iracionalna, osećali neadekvatnom, krivom, nedostojnom ljubavi, prihvatanja, normalnog života. Nije nemoguće da se ova snažna osećanja, koja ste, da bi preživeli nekada morali duboko da potisnete, sada ponovo vraćaju kroz ovaj vaš problem.
Prirodno je da osećanja koja su nekad potisnuta, kasnije nađu način da se ponovo pojave. Ono što je sada novo to je da one više nisu opasna po život i da zapravo sada nemaju tu moć da ugroze naše najznačajnije odnose. To je šansa da se ona prepoznaju i da se u svetlu starih strahova nova stvarnost testira. Možda ste zapravo sada, i to je ono što je novo, spremni da verujete da zapravo niste krivi što svom suprugu ne možete pružiti jedan aspekt zadovoljenja. Možda ste sada spremni da verujete da vas on zbog toga neće odbaciti, napustiti. Možda sada možete da držite svoja snažna osećanja, svoje strahove svojom verom, kao što majka može da drži preplašeno dete, da oseća njegov strah i njegovu zabrinutost a da time ipak nije preplavljena i da ipak veruje da će to proći i da će sve na kraju biti u redu.
Najzad razmislite o tome da li je vaš suprug pogodan da sa njim otvoreno razgovarate o tome kako se povodom svega osećate, šta vas boli, šta verujete da vam treba, čega se plašite. Ako on ima kapacitet za podržavajući razgovor te vrste, možda će mu to pomoći da vas bolje razume i da uvidi da ste mu Vi važni i možda i važniji na neke druge načine a ne samo kao seksualni partner.
Bilo kako bilo, iza velikih traumatičnih iskustava, ponovo i ponovo učimo da prihvatimo, vrednujemo i volimo sebe. Ta lekcija nam se ponovo i ponovo vraća u novim oblicima. Verujem da vam je to već od ranije poznato.
Želim vam puno sreće,
Nikola
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago Poštovani Nikola,
svi mi koji ovdje pišemo anonimno, uopće ne moramo dobiti odgovor od vas i trebamo biti svjesni da je vaš rad volonterski, da odgovarate jer imate dobru volju i dobro srce, odvajate svoje slobodno vrijeme da bi ste se bavili beskrajnim morem tuđih problema. Zbog toga vas još više poštujem, jer ste ljudsko biće koje je sposobno pomagati drugima bez ikakvih uvjeta , a to je u današnjem svijetu rijetka i dragocjena vrlina. Želim vam sve najbolje, od srca ,i vjerujem da vam je nagrada spoznaja da ste mnogima pomogli, mnoge ste utješili, ohrabrili, usmjerili u boljem pravcu, a vjerojatno ste neke i spasili od sebe samih (ili drugih).
Naravno da sam pročitala vaš tekst “rad na traumi” , i prije nego ste mi ga preporučili , i prepoznala sam se u mnogim aspektima tog teksta. Ipak, to nije prvi takav tekst koji sam čitala ,jer općenito čitam puno, a pogotovo me zanimaju psihološke i duhovne teme; tako da teoretski imam dosta znanja o psihološkim i duševnim stanjima…ali… željela sam čuti što bi ,meni , direktno, savjetovao neko poput vas.
“Razmislite, čega se zapravo plašite u odnosu sa suprugom. Ako mu uskratite ono što osećate da ne možete da mu pružate i ako on zbog toga negoduje, na koji način je to problem za vas? Da li se zapravo plašite da ga na taj način gubite, izneveravate, da li ova situacija čini da osećate da niste adekvatni?”
Da. Otprilike tako. Ne želim da se izgubimo, ni ja njega ni on mene. Znam da i on mene voli, znam da ima osjećaj da sam ga iznevjerila i da mu iz njemu neshvatljivih razloga uskraćujem jedan dio sebe. Pa, iako ga razumijem i nastojim ga ne osuđivati ne znam se baš najbolje postaviti u toj situaciji niti znam njemu objasniti sebe ni moje ponašanje. Najčešće zauzmem odbrambeni stav, sa svim mogućim “štitovima” i naravno da to stoji između nas poput zida.
Šta time branim i čuvam, pitam se.
“Možda ste zapravo sada, i to je ono što je novo, spremni da verujete da zapravo niste krivi što svom suprugu ne možete pružiti jedan aspekt zadovoljenja. Možda ste sada spremni da verujete da vas on zbog toga neće odbaciti, napustiti.”
Zbilja sam spremna vjerovati da nisam kriva, i zato me ljuti kad se osjećam krivom. Vjerujem i da me neće zbog toga napustiti, jer smo ono najgore već prošli, ali ljuti me što to napuštanje uvijek nekako visi iznad nas, kao neka opomena, kao mogućnost, kao prijetnja. Uglavnom nikada nismo spominjali razvod kao opciju, i mislim da uprkos svemu mi imamo dosta toga zajedničkog, imamo i snage i ljubavi da se drzimo zajedno…ili bar ja u to vjerujem kada sam puna energije i pozitive. A, opet, strah se redovito i uredno pojavljuje, i razmisljanja “šta ako…?”
Da li je moj suprug pogodan da s njim otvoreno razgovaram? I jeste i nije. Prvo je problem što je meni teško ili bolje reći nepodnošljivo razgovarati o temi seksa, a drugi je problem što suprug još uvijek nema dovoljno niti strpljenja niti razumijevanja. U većini slučajeva je on taj koji započinje takve razgovore i koji naglašava potrebitost komunikacije , a kad ja prihvatim i počnemo razgovarati on se za pet minuta toliko iznervira da istog trena oboje zaključimo da je puno pametnije da o svemu tome šutimo.
U svakom slučaju, dali ste mi zanimljiva pitanja za kontemplaciju , pa ću se malo fokusirati na njih. Svjesna sam da za moj problem nema instant rješenja i da će trebati dosta vremena i strpljenja da i sebi i suprugu objasnim te moje konflikte u psihi.
Hvala vam , Nikola, na svemu, pogotovo na vašoj nesebičnosti i toplini.
Lijep pozdrav.
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago Poštovana gospodjo,
Moram da prokomentarisem vase pismo, jer me je uveliko pogodilo kao maljem, kad sam ove redove procitala. Moj problem je otprilike problem koji ima vas suprug: moj muz ne zeli i ne moze da ima seksualne odnose sa mnom onoliko cesto koliko bih ja to volela. Pri tom, ne radi se o mom nekom nezasitom apetitu, ja imam potrebu za intimnim odnosima dva ili tri puta nedeljno, ili jednom nedeljno, ali moj suprug to radi sa mnom jednom u dve nedelje, ili dva tri puta mesecno.
Problem koji ja imam pri tom je uzasno veliki: osecam se neadekvatno, nevoljeno, nezeljeno, imam krize samopouzdanja, pitam se zasto me ne voli dovoljno da ima seks sa mnom itd. On, sa druge strane, tvrdi da me voli, da to nema veze sa mnom, govori mi da slobodno to uradim negde van, sa nekim drugim ako zelim.
Ja ne zelim da to radim sa nekim drugim, nije stvar u prostom imanju ili nemanju seksa, ja zelim da to radim sa njim, da on zeli da to radi sa mnom. Ja izgledam dobro i negovano, treniram par puta nedeljno, imam posao koji mi omogucava putovanja i kontakte, bila sam u prilikama mnogo puta da to mogu da obavim sa nekim drugim i da niko ne bude povredjen, ali nisam. Jer ne zelim da to radim radi seksa samog, ne znam da li me razumete.
Uzasno je tesko, i ne umem da vam opisem razmere svoje tuge kad legnem sama i zaspim i budim se uplakana, jer moj suprug radije spava u drugoj sobi nego sa mnom.
Ne verujem da je u pitanju druga zena. Ne znam da li sam naivna ili slepa, ali ne sumnjam da me vara.
Kako ja da se postavim? Kako da prihvatim da moj muz ne zeli da ima seks sa mnom, a ja toliko zelim seks sa njim?
Zasto mu na pocetku veze niste rekli da ne zelite seks, mozda ne bi ulazio u vezu sa vama, mozda se ne bi vezivao, osnivao porodicu, da je znao da ne zelite seks u zivotu. Zasto moj muz nije rekao da ce ovo da se desi (mi smo 20 godina zajedno, od toga poslednjih 4-5 imamo ovaj problem)?
Kako se mire ovakve razlike?
Zasto mi uskracuje nesto na sta imam pravo?
Tuzna