Klijent je došao slab i trom, upadljivih podočnjaka.
Klijent: “Ponovo imam glavobolje.”
Terapeut oseća nezadovoljstvo. Klijentovu izjavu doživljava kao optužbu: “Evo dolazim kod tebe, ali ti mi ne pomažeš.” Terapeut ipak ove strane svoga doživljaja nije svestan. Oseća kako mu raste tenzija ali na to ne obraća pažnju.
Terapeut: “Pokušaj da umesto “opet me boli glava”, kažeš “opet bolim svoju glavu.”
Kada bi terapeuta pitali o prirodi i smislu ove intervencije, on bi jasno rekao da mu je pažnju privukao rečnik nepreuzimanja odgovornosti koji klijent primenjuje. Umesto da preuzme odgovornost za ono što radi sebi, a što za posledicu ima glavobolju, klijent na glavu gleda kao na strano telo koje sa njim nema nikakve veze, kao na nešto spoljnje, izvan njegove kontrole, nešto što ga je snašlo, nešto što ga ugrožava a da on za to nema nikakvu odgovornost. Ovom intervencijom terapeut želi da klijentu vrati osećaj odgovornosti. “Preuzmi odgovornost za svoja iskustva, preuzmi odgovornost za to što kreiraš”, jedna je od osnovnih postavki starog geštalta.
Klijent, međutim, ima roditelje koji su ga stalno za sve optuživali i smatrali krivim. Pri tome nije imao adekvatno iskustvo podrške. Stoga ova intervencija u njemu pojačava nelagodu. Njegova napetost raste i bol u glavi se povećava. Neprijatno mu je da sa terapeutom podeli kako se oseća jer se plaši da će terapeut ovo doživeti kao optužbu. Oseća se napušteno i neshvaćeno.

Klijentkinja govori terapeutkinji o staroj majci koja se ponaša kao dete i o bratu koji pati od jakog OKP-a i socijalne fobije. Zatvorio se u kuću i od nje napravio brlog. Ne kupa se, pa stan počinje neprijatno da se oseća. Klijentkinja se oseća usamljeno i izolovano. Stid je da pozove prijatelje i poznanike, jer bi videli njenu bolesnu porodicu. Osim toga nalazi se u četrdestim godinama i strahuje da neće uspeti da zasnuje sekundarnu porodicu, da se neće uspeti ostvariti kao roditelj i da će ostati sama.

Terapeutkinja razmišlja o tome kako je klijentkinja usamljena i kako joj treba pružiti razumevanje i saosećanje. Iako zapravo oseća samo težinu i pritisak, terapeutkinja na to ne obraća pažnju. Umesto toga ona bolećivim glasom i izrazom lica sa koga se može pročitati sažaljenje kaže:

“Vidim koliko ti je teško. Kada te slušam osećam tugu.”

Ova intervencija, međutim, nije utemeljena na onome šta terapeutkinja stvarno oseća, već na onome što je sebe ubedila da oseća. Klijentkinja ovo tumači kao da je terapeutkinja sažaljeva, što u njoj izaziva bes. Ona upravo ne želi da je vide kao bespomoćnu.

Klijent govori terapeutu o bolu i strahu koji često oseća, čak i sada dok razgovaraju. Klijent prepoznaje da bol i strah oseća u gotovo svim situacijama, sa gotovo svim ljudima. Dok ovo priča energiziran je. Veruje da terapeutu upravo govori važne stvari o sebi. Terapeut, međutim, ne primećuje klijentovu energiziranost i zainteresovanost. On zapaža da klijent ne postavlja pitanje i zaključuje da ga klijent ne uključuje, da ostaje sam. Zaključuje da je klijentovo telo odsutno, pa ga poziva da obrati pažnju na osećaj u telu. Klijent iznosi da oseća pritisak u grudima.

Terapeut veruje u jednu od osnovnih teorijskih pretpostavki GT, a to je da je sve kokreacija. U skladu sa dobrim praktičnim preporukama teorije o kokreaciji terapeut traži način da isceli polje, tako što će skrenuti svesnost klijenta na način na koji terapeut sam doprinosi ovakvom klijentovom stanju (strah, bol, pritisak u grudima).

Terapeut: “Kako sam je deo toga? Kako te plašim, bolim ili pritiskam?”

Klijent je iznenađen ovakvim pitanjem. Oseća da u njemu raste uznemirenost. Maločas je počeo da se oseća prijatno, jer je osećao podršku da terapeutu govori o onome što oseća u sada i ovde a ekspresija je činila da oseti energiziranost i blago olakšanje. Ovakvu terapeutovu intervenciju, međutim, doživljava kao napuštanje. Čini mu se da terapeut ne vidi energiziranost i olakšanje koje je osećao i da pokušava da ga skrene na nešto sasvim drugo. Maločas mu je prijalo što je u centru pažnje, a sada mu se čini da terapeut odjednom želi da se fokus prebaci na njega (terapeuta).

Klijent: “Pa.., ne znam. Stvarno ne znam. Mislim da vi niste deo toga. Ja to osećam sa skoro svima. To nema veze sa vama. Naprotiv.”

Terapeut sada zaključuje da je klijent u otporu kontaktu, da ga isključuje, da se zatvara. Veruje da klijentovi odgovori dolaze iz glave, a u teoriji GT to je nešto što se smatra otporom i izbegavanjem doživljaja i odnosa. Stoga terapeut želi da, u skladu sa dobrom praksom zasnovanom na teoriji, vrati klijenta u otelovljeni doživljaj u sada i ovde.

Terapeut: “Kako je sada u vašem telu?”

Klijent ovo ponovo doživljava kao skretanje i neprepoznavanje. Negde duboko, klijentovo intuitivno biće oseća da terapeut nije sa njim, već sa svojim teorijskim obrascima, samo ovo ne želi sebi da prizna i ne bi mogao da ga ovako svesno i jasno artikuliše.

Klijent: Osećam da uznemirenost i strah rastu. Pritisak u grudima je takođe veći.

Napravio je jedva primetan pokret u nazad, kao da želi da se udalji od terapeuta. Terapeut ovo nema kad da vidi, jer I dalje razmišlja o teorijskim konceptima GT. Ne primećuje da je pojačavanje neprijatnih senzacija u vezi sa njegovim pristupom. On želi da klijenta vrati u relaciju koja nedostaje. Poziva ga da ustanu i da napravi pritisak rukama na terapeutove grudi, kako bi terapeut mogao da oseti pritisak, kako bi to postalo nešto između njih, deo relacije, kako bi klijent osetio da nije sam.

Klijent pristaje preko svoje volje i ovo mu je veoma neprijatno. Još neprijatnije bi mu bilo da odbije svog terapeuta. Umesto toga on mora da proguta ceo svoj doživljaj, da retroflektuje originalnu potrebu da se zaštiti, oseća se bespomoćno, počinje da drhti.

Posle nekoliko trenutaka u kojima terapeut oseća pritisak klijentovih ruku na svojim grudima, oni prekidaju eksperiment i vraćaju se u sedeći položaj.

T: Sada delim osećaj pritiska na grudima sa tobom. Vidim da ti se boja povratila, živnuo si. Da li se osećaš bolje.

Klijenta je sramota i želi da se ovo konačno okonča, kako bi se konačno vratio na priču o sebi.

K: Pa.., da. Osećam se malo bolje.

T: Terapeut se smeši. Vidiš, kada smo više zajedno, kada smo u relaciji, to čini da se osećaš bolje.

K: Pa.., da. Dobro. Mogu li sad da nastavim da vam pričam o sebi?

Terapeut je nezadovoljan. Ovakvo klijentovo ponašanje tumači kao otpor punom kontaktu. Umesto da ostane tu, sa terapeutom i uživa u lepoti kontakta i olakšanja koja je briljantan plod terapeutove tehnike i umešnosti, on, kako terapeut veruje, pokušava da pobegne u svoj zatvoreni, nekontaktni svet.

T: Hajde da malo uživamo u lepoti ovoga što smo upravo kokreirali zajedno.

Klijent je zamišljen, uzdiše i spušta pogled. U njegovom grlu raste knedla kojom nastoji da zaustavi ljutnju koju počinje da oseća prema terapeutu. Terapeut ga poziva da ga pogleda u oči, kako bi bili u boljem kontaktu. Klijent nemarno sluša.

T:”Eto vidiš. Zar nije ovako bolje. Kontakt očima je važan.”

Klijent nemarno klima glavom u znak potvrđivanja i razmišlja da li da prekine terapiju sa ovim čovekom.

Kako ste se osećali dok ste čitali ove primere? Da li mislite da je terapeut pogrešio i gde? Pokušajte da izložite na kojim principima su se zasnivale terapeutove intervencije. Koji principi dobre geštalt prakse nisu bili ispunjeni u ovim primerima.

Pokušajte da se setite sopstvenih iskustava, kada ste imali utisak da vas terapeut gubi, da nije više u kontaktu sa vama, već da ide za svojim teorijskim idejama. Šta je radio, a šta bi vama trebalo, šta bi vam prijalo, šta verujete da bi za vas bilo lekovito?

Ako fenomenološki pristup traži od nas da ostanemo sveži i prisutni za rezoniranje, da budemo u kontaktu sa stvarnošću, onda su svi teorijski i filozofski principi bliski konceptu introjekta, odnosno mogu biti u funkciji kontaktiranja ali još kako mogu sabotirati kontakte. Drugim rečima svi filozofski i teorijski koncepti (a pretpostvka je da se bez njih ne može) opasni su po samu prasku jer nas mogu onemogućiti da ostanemo prisutni za fenomen.
Tipičan način na koji terapeuti tradicionalno orijentisani gube klijente je taj što ih pozivaju na odgovornost na način koji kod klijenata pojačava otpor, tako što ih frustriraju prerano ili previše, tako što ne preuzimaju svoj deo odgovornosti, tako što su zapravo nesvesni svog terapijskog narcizma ili doživljaja ugroženosti, tako što su previše sigurni u svoje stavove i sudove, nisu dovoljno fleksibilni i teško im je da otpuste teoriju da bi zaista rezonirali i osećali, da bi osvestili svoj doživljaj i način na koji su prisutni ili odsutni.
Tako na primer, kada terapeut kaže klijentu da preuzme odgovornost za svoje osećanje ljutnje, klijent doživljava da mu terapeut šalje poruku da njegova osećanja nisu adekvatna, da je kriv, da njegova osećanja nisu deo polja, da nisu ni na koji način kokreirana. Opasnost od ovog manevra je da podrži doživljaj izolovanosti i rascepa u polju organizam/drugi.
Tipičan način na koji terapeuti skloni dijaloškom načinu rada gube kontakt sa klijentima je taj što pokušavaju da im pruže empatiju pa svaku cenu (čak i kada zapravo sami (terapeuti) ne osećaju ništa) kada klijenti doživljavaju da ih terapeuti na ovaj način slabe i razvodnjavaju.
Tipičan način na koji relaciono orjentisani terapeuti gube svoje klijente je taj što ih pozivaju na kontakt kada klijenti nisu spremni i na način koji klijentima u tom trenutku nije potreban.
Tako na primer čuvenu relacionu intervenciju: “Kako sam ja deo toga?”, klijent može doživeti kao olakšanje i iskustvo da nije sam i jedini odgovoran za ono što doživljava. Istu intervenciju, međutim, može doživeti kao neprijatnu frustraciju u kojoj terapeut, umesto da ostane zainteresovan da ga shvati i razume, skreće pažnju na sebe, uskraćujući klijentu priliku da se dalje otvori i izrazi, a koja proizlazi iz potrebe da bude viđen od strane saosećajnog posmatrača. Drugim rečima možda možemo govoriti o situacijama kada za klijenta nije hranljivo donošenje odnosa u figuru (kada to predstavlja destrukciju druge, već dovoljno vibrantne figure), već mu je potrebno da odnos I dalje ostane pozadina na kojoj će on ekspresirati svoja osećanja, pričati svoje iskustvo…
Slično tome, terapeut koji sa klijentom deli doživljaj tuge, jer nisu u kontaktu, obično na umu ima relacionu paradigmu i nastoji da isceli polje, pokazujući klijentu da klijentovo stanje utiče na njega, da su zajedno, da su povezani. Čak i ako je terapeut zaista osetio tugu (jer dešava se da terapeuti veruju da osećaju tugu jer bi to bilo dobro za pojačavanje doživljaja povezanosti između njih i klijenta), ovakvu intervenciju klijent ne mora doživeti kao povezujuću. On se može osećato ugroženo, kao da ga terapeut poziva da počne da brine i o njemu, kao da je na njemu više odgovornosti nego što mu stvarno pripada. Klijenti ovu vrstu intervencije mogu doživeti kao pritisak, naročito ako se inače guše od preterenog osećaja odgovornosti i krivice, kao da moraju da se brinu za čitav svet. Ako je terapeutova svesnost zauzeta strateškim idejama relacionog rada, može se dogoditi da njegovoj svesnosti izmiču aktuelna iskustva i događaji, te da on propusti da prepozna šta se zapravo dešava sa klijentom i između njih.
Ako je terapeut opterećen ortodoksnim, dijaloškim ili relacionim radom (filozofijom i načinom tumačenja iskustva) to ga može onemogućiti da ostane sa onim što jeste. Radi relaciono, ili radi svesnošću, ili tehnikom (ne upuštajući se, ne pružajući podršku), ili radi dijaloški uz stav otvorenosti, zapravo su imperativi koji naša nastojanja usmeravaju u određenom prvcu a klijent na to može regovati na različite načine. Drugim rečima, imperativ ili paradigma opasna je stvar za fenomen ako ometa našu prisutnost za ono što jeste, sužava našu kreativnost, mogućnost izbora.

U tom smislu možemo reći da je geštalt u biti neteorijski pristup. Razmisli da li to znači da mi možemo izaci izvan okvira? Da li neteorijsko, puko prisustvo, takođe ima određene praktične posledice? Na primer nedostatak strukture? Kako terapeut koji je tu kao mirno jezero u kome se klijent može ogledati, može na klijenta delovati vrlo frustrirajuće (kao recimo i ćutanje u nestrukturiranom raundu)? Treba li terapeut da preuzme odgovornost za to kako je klijent sa njim? Kako će terapeut saznati na koji način klijent reaguje na njega u sada i ovde terapijskoj situaciji?

Dakle terapeut ne može izbeći da se i sam pojavi na određeni način (upravo u tome jeste suština ideje da je sve relacija i kokreacija), a kakav će to uticaj imati na klijenta, individualno je i zavisi od situacije do situacije, od osobe do osobe. Ideal bi bio da terapeut ostane otvoren za prepoznavanje načina na koji je klijent osetio (šta je doživeo), ma šta to bilo, bez obzira na to da li je to što klijent doživljava očekivano i poželjno ili neočekivano i nepoželjno. Ako filozofija, teorija ili strategija zamrači fenomen na bitan način i ako terapeut ne uspeva da prati doživljaj svoga klijenta, nesvesno i u značajnoj meri, to prestaje da bude geštalt psihoterapija.

Piše: Nikola Krstić

Akademija Geštalt Psihoterapije

Kontaktirajte nas…