Geštalt psihoterapija kao igra
Igra je izraz zdravlja i proces samoisceljivanja
Zdravo biće je ono koje je zadržalo sposobnost da se igra. Igra je magija neobaveznosti, punog prisustva u trenutku, spontanosti i lakoće.
Zdravo biće je ono koje je zadržalo sposobnost da se igra. Igra je magija neobaveznosti, punog prisustva u trenutku, spontanosti i lakoće.Gubljenje ove sposobnosti, jednom rečju gubljenje duha direktno je srazmerno potonuću naše duše u tmuran i neprijateljski svet odraslih, svet pritisaka i rokova, obaveza i zapostavljanja sebe, što je predvorje mentalnih teškoća.
Čitava umestnost, potreba čovekova da se na razne načine izrazi, sam stvaralički čin, nije ništa drugo nego samo i jedino igra. Drugim rečima, gde stvaranje postaje igra ima smisla govoriti o empatničkom stvaranju.
Stvaralački čin, čin igre, lekovit je, isceljujući, samoisceljujući za dušu.
Povezivanje sa unutrašnjim detetom
Radoznalost, dar za traganjem, sklonost oponašanju, glupiranje i ismevanje, jednom rečju igra, prirodna je i urođena isceljujuća sposobnost svakog od nas. Geštalt psihoterapija mobiliše i koristi ove potencijale našeg duha. Štaviše cilj terapije je da se ponovo povežemo sa unutrašnjim detetom i njegovom spontanošću, prirodnošću i radoznalošću.
Igra u Psihoterapiji
Ordinacija postaje igralište ili pozornica na kojoj sebe iskazujemo gestom i pokretom, na kojem oponašamo i karikiramo, skrivamo se i pronalazimo, plešemo, crtamo, pišemo, vajamo. Stolice, lampe, komode, knjige, slike, sve oživljava i postaje reprezent našeg unutrašnjeg sveta na putovanju samospoznaje.
Na ovaj način geštalt terapija napušta učmalo polje dosadnog i ozbiljnog, polje čija je siva aura tako dubouboko skopčana sa našim otužnim problemima, razmrdava i razgibava našu imaginaciju sve dok nas ponovo ne ogreje sunce mašte, sve dok naše životne okolnosti ne počnu da nam izgledaju komično i plastično. Neozbiljnost menja stvarnost, a naše, ponovo probuđeno unutrašnje dete ponovo se oseća živim. Ne treba ni spomenuti da su ovakva iskustva u svetu odraslih zapravo neprocenljiva.
Autor: Nikola Krstić
Pročitajte…
Lično iskustvo
Džaba sam se ja batrgao, uplašen od života i neprihvatanja. Džaba sam nastojao da ispratim bezbrojne savete kojima su me obasipali, savete o tome kako treba živeti, raditi, misliti, osećati. Džaba sam sam pokušavao da se pripremim i prilagodim kako bih postao ono što sam želeo da budem ili ono što sam mislio da želim da budem. (…)
Kreativna adaptacija i organizmička samoregulacija
Naš organizam iza sebe ima milijarde godina razvoja. Sva ta, milijardama godina stara mudrost opstanka nataložena je u našem biću i upravo u njoj našla je geštalt psihoterapija svoju ukorenjenost. Jednostavno je zovemo oranizmičkom samoregulacijom. (…)
Dihotomija telo – duša, ili šta je predmet psihologije
Da li je psihu moguće svesti na telo, odnosno da li naše mentalni život svodljiv na fizičke i hemijske dogaoaje u nađem telu i mozgu? Da li je subjaktivni doživalj legitimni predemet baveljenja psihologije i psihoterapije? Može li fenomenološki, na iksustvu zasnovan pristup geštalt psihoterapije izdržati probu redukcionizma ili je ipak moguće isterati fenomenološko-mentalistički prostup iz nauke i psihoterapije? Da li je čovek samo mašeina i da li je moguće “isterati duh iz mašine”? (…)
