Da bi opstao u sredini, organizam mora zadovoljavati svoje potrebe. Organizam, međutim, ne može sam iz sebe zadovoljavati potrebe. Ono što će zadovoljiti njegove potrebe, na primer hrana, nalazi se u sredini. Da bi zadovoljio svoje potrebe organizam mora posegnuti za sredinom. Na primer da bi zadovoljio glad čovek poseže za voćem. Ovo posezanje možemo nazvati akcijom. Međutim, oni elementi sredine koji bi zadovoljili naše potrebe nisu uvek lako dostupni. Na primer, voće se može nalaziti na visokim granama drveća. Akcija koju je potrebno preduzeti da bi se potreba zadovoljila, nekada je prilično komplikovana. Ometanje naših impulsa od strane sredine stvara frustraciju.

U GT frustracijom smatramo onu mešavinu neprijatnih senzacija, osećanja i misli koju iskušavamo kada ne uspevamo da dosegnemo ono što nam je potrebno ili ono što želimo (sa čim smo se identifikovali), što će zadovoljiti našu potrebu ili ono za šta mi verujemo da će zadovoljiti našu potrebu.

Na nivou filozofije egzistencije o frustraciji govorimo kao o neizbežnom iskustvu življenja koje nas određuje kao bića. Mi smo bića osuđena da težimo potpunoj moći u smislu konačnog savladavanja frustracije, ali takvu moć i potpuno savladavanje frustracije nikada ne možemo dostići, kao što nikada ne možemo prevazići svoja ograničenja. Kao što mitski Sizif nikada ne može u potpunosti završiti svoj posao guranja kamena jer će se kamen svaki put ponovo skotrljati kada prestane da ga gura.

Frustracija je koncept razvijen u psihoanalitičkoj tradiciji. Tradicionalna psihoanaliza najveću pažnju posvećivala je seksualnoj frustraciji. Majka je viđena kao objekt dečijih infantilnih seksualnih želja i fantazija koje svoje poreklo imaju u idu (ono). Otac je opisan kao barijera, prepreka i suparnik koji stoji na putu zadovoljavanju naših infantilnih težnji. Strahujući pred njegovom snagom mi smo prinuđeni da se borimo protiv svog seksualnog nagona. Na taj način u nama nastaje rascep. Deo naše energije želi erotsko sjedinjenje sa majkom, a deo naše energije ga u tome sprečava. Iz onog dela energije koji nas sputava razviće se instanca koju su psihoanalitičari nazvali super ego (nad ja). Vremenom super ego će postati onaj aspekt mene u kome sam identifikovan sa društvenim normama i principima. Ova identifikacija je neophodna da bih izbegao kaznu i osudu. Konflikt koji u meni postoji između ida i super ega, između mojih nagona i društvenih normi oličenih u strahu od kazne, psihoanalitičari su označili kao frustraciju. Kada je frustracija suviše velika, kada ego ne može da u dovoljnoj meri zadovolji i potrebe ida i pritisak super ega, nastaje neuroza. Ova prvobitna psihoanalitička shvatanja vremenom su višestruko revidirana i nadopunjavana.

U psihoterapijskom kontekstu osnovna potreba je da stupimo u kontakt sa svojim doživljajem, da ga artikulišemo i izrazimo. Artikulacija i izražavanje doživljaja je zapravo posezanje za terapeutom koje u osnovi ima potrebu da budemo viđeni, prepoznati i prihvaćeni, zatim da naša intencija bude kokreirana i realizovana u akciji i kontaktu između terapeuta i klijenta. Iskustvo frustracije naših posezanja međutim čini da, najčešće nesvesno, ne verujemo da možemo dosegnuti terapeuta, odnosno stupiti u hranljivi kontakt sa njim. Suština psihoterapijskog pocesa je, s jedne strane u unošenju svesnosti u načine na koje sabotiramo sebe u posezanju i dosezanju terapeuta. S druge strane suština psihoterapijskog procesa je u rekreiranju uspešnog iskustva kontakta između terapeuta i klijenta.

S druge strane možemo reći da je psiohoterapija balans frustacije i podrške. To znači da terapeut naizmenično podržava i frustria klijenta. Ovo na prvi pogled može zvučati čudno. Zašto bi teraput uopšte frustraio klijenta? Najzad šta znači nekog podržavati ili frustrai, iz geštalt psihoterapsije perspektive?

Teraput nastoji da razume klijenta i njegov svet. Nastoji da klijentove doživljaje razume kao ljudske. Prirdno, teraput će se indetifikovati sa klijentovim potrebama. Kada teraput komunira svoje nastojanje da razuime klijenta (kada mu pokazuje da se trudi da ga razume i da ga razume), kažemo da teraput podržava klijenta.

Ako bi se, međutim, psihoterapsija sastojala samo u nastojanju da teraput razume klijenta, odnos bi bio nepodpun, razlike između teraputa i klijenta bi potonule u pozadinu ili bile potisnute, i susret (puni kontakt) ne bi bio moguć.

Zamislite dva prijatelja koji žive na u dva udaljena dela grada. Zamislite da se oni viđaju jednom nedeljeno, ali tako što uvek isti od njih dođe na noge ovom drugom. Drugi samo izađe iz svog stana, i njegov prijatelj je tu. Šta u tom odnosnu nedostaje? Rekli bi smo neka vrasta ravnopravnosti u njihovom trudu da se sretnu. Intuicija nam govori da bi bilo prirdno, da obojica nekao ulože podjednak napor da bi se sreli negde “na pola puta”. Jer ovako se jedan od njih trudi mnogo više od drugog.

Slično je i u terapiji. Potrebnmo je da i klijent uloži trud da bi se sreo sa teraputom. Da korz razlike dođe do susreta, tako što se i klijent i teraput približavaju, svako sa svoje strane, i svako sa svoje strane ima odgovornost za taj proces.

Teraput se pojavljuje u svojoj različitosti, kada poziva klijenta da vidi nešto što ne želi (nesveno) da vidi. Odnosno kada ga teraput poziva da se poveže sa onim aspketom sveoga doživljaja koji potiskuje.

Veoma je važno voditi računa o tome da je podrška starija od frtacije. Majka sama dolazi da hrani dete, sve dok dete nije sposbno da samo sebe nahrani. U psihoterapiji je potrebno razviti odnos poverenja, koji bi bio dovoljno snažan da izdrži pojavu različitosti između teraputa i klijenta (frutraciju). U koliko teraput počne da frustria kliejnta pre nego što je njihov odnos dovoljno ojačao da može da izrži različitost, klijent će verovatnmo napustiti terapiju ili doživeti retraumatizaciju.

Naime sve smo mi, menje ili više frustrani tako što su pred nas stavljana očekivanja kojima nismo bili dorasli, a da pri tome nismo dobijali adekvatnu podršku. Ako se ovom ponovi u terapiji, možemo govoriti o retraumatizaciji.

Teraput podržava kleijenta svojim strpljenjem, otvorenošću, metodičnoću, i najzad i frustracijom kada je ona umerena, tako da se klijent sa njom može nositi, dakle obirnošću. Tak tada možemo govoriti o neophodnosti dobro dozirane frustracije, jer bez frustracije nema rasta i razvoja, kao što bez razlike i konflikta nema susreta.

U tom smislu frustracije je svaka vrsta klijentovog suočavanja sa drugačijim i novim. Bez susreta sa novim nema novine i promene.

Piše Nikola Krstić

Akademija Geštalt Psihoterapije