S jedne strane anksioznost je duh nemira koji unosi pometnju i nestabilnost, iscrpljujući nas kao groznica. Na drugoj strani anksioznost ima kvalitet olovne težine zabrinutosti.

Zabrinutost ispija snagu i polet iščezava. Najzad anksioznost donosi gorak ukus odgovornosti koja je toliko velika da ne možemo da je ponesemo. Pojavljuje se u vezi sa problemima koji nas prevazilaze.

Prema tome anksioznost je osećaj da nećemo zadovoljiti ono što se od nas očekuje. U svojim plećima se osećamo previše slabi i lomni da bi nosili ono što život na nas tovari.

U sva tri oblika anksioznost se može pojaviti kao doživljaj vlastite neadekvatnosti i samim tim kao osećaj uznemirujuće nedovoljnosti, manjka snage ili umešnosti i lomnosti pred nesagledivim silama i snagama života i sveta koji su izvan naše kontrole.

Osećaj neadekvatnosti i osećaj da su zahtevi života veći od nas, da nemamo šanse, da će stvari krenuti naopako, najčešće  ruku pod ruku idu sa osećajem da nas naša najbliža okolina ne razume. Kod anksioznosti, kao i u drugim unutrašnjim teškoćama obično smo totalno usamljeni.

Usamljenost i anksioznost nerazdvojni su demoni i tek nedavno otkrio sam da je demon usamljenosti, koji u savremenom svetu uzima epidemiološke razmere, zapravo samo srce anksioznosti. Pri tome usamljenost i samoća nisu nužno u vezi sa odsustvom drugih ljudi u našem životu.

Okružen porodicom, prijateljima, kolegama, čovek je ipak veoma sam, naročito u onim dugim, budnim časovima kada anksioznost gostuje u njegovom srcu. Drugi se najčešće ili plaše i više od nas pa ih moramo štedeti ili su zapravo nezainteresovani. Nekad su samo radoznali, ali im suštinski nije stalo. Ili će nam jednostavno reći “glavu gore, drugi su u sto puta goroj situaciji od tebe”, što je otprilike isto kao da nam kažu “ma ne foliraj se, nije ti ništa”.

Ogromnu anksioznost osećao sam na počecima. Na primer na početku bavljenja psihoterapijom, kada sam još uvek radio u školi i kada je bilo potrebno biti, ne samo psihoterapeut već i menadžer i marketinški stručnjak. Sećam se koliko sam anksioznosti osećao dok sam sa jednim prijateljem pravio prvi sajt. Trebalo je da se javno pojavim sa svojim tekstovima, idejama, dizajnom, a ni ja ni moj prijatelj nismo stručnjaci u tim sferama. Sajt je na kraju odlično primljen, doneo mi je mnogo klijenata i pomogao mi da razvijem posao.

Sećam se svog prvog časa u školi, pred maturantima. Dobio sam dnevnik i trebalo je da izađem pred tridesetak nepoznatih tinejdžera i održim čas. Sećam se da sam drhtao u stomaku i da mi je jedino bilo bitno da ne primete da drhtim. Čas je ispao odlično i čitavo iskustvo rada u školi bilo je jedno od najlepših u mom životu.

Sećam se predavanja koje sam držao u velikoj sali doma kulture studentski grad, pred više od pet stotina nepoznatih ljudi. Reflektori su me zaslepljivali pa nisam mogao da vidim publiku, bio sam odsečen od straha, ostao sam nedorečen u mnogim stvarima, pravio sam previše digresija, gubio fokus i bilo mi je teško da se vratim na temu.  Ipak predavanje je odlično primljeno i posle sam dobio mnogo pisama zahvalnosti.

Strašnu anksioznost sam osećao na početku studija iz filozofije. Literatura je bila toliko nerazumljiva da sam se osećao kao da čitam kineski, i istovremeno toliko obimna da bi bilo potrebno nekoliko decenija da se cela iščita. Ja sam disleksičan, čitam sporo, teško shvatam. Veoma mali broj ispita sam položio iz prve, a neke sam polagao i po tri četiri puta. Svaki put kada bih pao osećao bih kao da nikada neću uspeti da izađem na kraj sa tolikom količinom zamršenih informacija povezanih u složenu i veoma preciznu celinu. Pri tome sam zaista želeo da razumem o čemu se tu radi. Imao sam utisak da ću propustiti nešto veoma bitno ili da će me profesor pitati baš ono što nisam stigao da obradim. Bezbroj puta sam osetio da je studiranje filozofije za mene nemoguća misija.

Studirao sam dugo i konačno završio kao jedan od najboljih studenata. Uglavnom sam dobijao desetke. Međutim, moja ocena na poslednjem ispitu, veoma velikom i važnom bila je šest. To je jedina šestica koju sam dobio na studijama. Dugo sam vario tu šesticu. I danas kada se setim tog ispita osetim blagu uznemirenost.

Moje drugovanje sa duhovima anksioznosti, međutim najviše je bilo u vezi sa nesigurnošću u emotivnim odnosima. Kada god sam nekog voleo ili bio zaljubljen smrtno sam se plašio da ću biti ostavljen. Taj strah uništio je nekoliko mojih veza.

Najintenzivniju, najdestruktivniju anksioznost ipak sam osećao u detinjstvu. Još od petog razreda nisam bio dobar đak. Jednostavno nisam se snašao, bio sam disleksičan i disgrafičan. Prva ocena koju sam u životu dobio bila je jedinica iz matematike. Dobio sam je po kazni tako što sam zakasnio na čas jer sam se zaigrao sa drugom u dnevnom boravku. Na kraju prvog razreda jedva sam bio vrlo dobar sa mnogo dvojki i ni jednom peticom. Moja učiteljica bila je nemilosrdna starija gospođa kojoj se nikako nije dopadao neuredan, zamazan klinac koji stalno sanjari i nikako da nauči da čita i da piše.

Vrlo uskoro pred kontrolne i pismene zadatke, iz kojih sam redovno dobijao jedinice, dobijao sam kolike u stomaku i prolive na nervnoj bazi. Niko nije shvatao da su problemi sa kojim sam suočen veći od mene i da pored moje velike želje i često velikog truda jednostavno nemam načina da zadovoljim. Nikome nije bilo bitno šta ja osećam i kako je meni. Grdili su me i kritikovali. Smatrali me lenjim i lošim. Terali su me da satima čitam naglas kako bih popravio čitanje a napretka gotovo da uopšte nije bilo. Lekcije od dve, tri strane za mene su izgledale beskrajne kao ledeni vrhovi neosvojivih planina. Dobijao sam snažnu poruku da sam neadekvatan i da od mene nikada ništa neće biti. Otac mi je govorio da ću postati đubretar. Bilo je zaista teško.

Osećam da je taj zamazani i isprepadani đačić od koga se traži da preskoči planine, dok druga deca to ili rade sa lakoćom ili im se gleda koz prste, još uvek u meni. Savio se na stepeništu od grčeva u stomaku. Kući ga čekaju grdnje i emotivne ucene jer nosi novog keca. Moraće da ga sakrije kako bi izbegao omalovažavanje. Ali kec će ostati u dnevniku i svakim danom bivaće sve veći. Mališan će se buditi i legaće sa svešću o njemu. Niko neće znati šta u sebi nosi i koliko mu je teško u bespomoćnosti koju oseća. Jednoga dana kec će biti otkriven i računi će stići sa debelim kamatama, jer je, osim što je dobio keca, lagao i skrivao.

Kada me danas obuzme anksioznost oko novih planina koje treba preskočiti setim se tog dečaka. Razgledam njegovu đačku knjižicu (vidi sliku). Često ga zagrlim u sebi i kažem mu da će sve proći i da će na kraju sve biti dobro a da će sve te silne kečeve zaboraviti. Oni će postati nebitni kao da ih nikad nije ni bilo. Imaće dobre prijatelje kojima će biti bitan on sam. Zagrlim ga čvrsto i onda plačemo zajedno. Donese olakšanje. Zatim ga odnesem u maštu i pozovem ga da se igramo. Pričam mu o životu koji će jednom živeti. Pričam mu o životu koji sada živim. Pričam mu da je voljen i poštovan i da drugi prepoznaju njegove kvalitete. On širi osmeh i srce mu je ispunjeno radošću. Tada zaspimo u spokoju. Znamo da je sada srećan i ponosan.

I dan danas u velikim grupama, kada treba da uzmem reč, osećam kako mi srce lupa. Naročito ako želim da iznesem neslaganja ili kritike. Krv mi pojuri u glavu i verovatno se zacrvenim. Okolina obično ništa ne primeti a ni ja ne obraćam mnogo pažnje. Nasmešim se u sebi i pomislim: moje srce je tu, udara ritam mojim rečima da bi ih obojilo mojom srčanošću.

Autor: Nikola Krstić

Kontaktirajte nas…