Uplašeni ste i zabrinuti sa vidljivim razlogom ili čak bez njega. Opsedaju vas negativne misli koje se vrte u krug. Osećate napetost i bol u nekim delovima tela, osećate glavobolju, bol u grudima, trnu vam ekstremiteti ili vas boli stomak ali vaš lekar kaže da je sa vama sve u redu. Često se osećate nezadovoljno i prazno, primetili ste da se manje smejete nego ranije. Nervozni ste i razdražljivi. Smetaju vam neke stvari koje ranije niste ni primećivali. Često ste na ivici da zaplačete. Osećate knedlu u grlu.  Kod ovakvih stanja govorimo o anksioznosti.

Anksioznost je u izvesnoj meri normalno stanje. Svi strepimo i brinemo, svi smo povremeno nervozni, nezadovoljni i razdražljivi. Ako ste međutim primetili da kod vas preovladavaju i istrajavaju neki od gore nabrojanih simptoma, moguće je da je vaša anksioznost porasla.

Zabrinutost, strepnja, teskoba, knedla u grlu, bol u grudima, razdražljivost neki su od simptoma anksioznog poremećaja. Hronični stres, neizvesnost, preopterećenost, nezadovoljstvo poslom ili ličnim životom uslovili su da oko 70% stanovništva pati od umerene do naglašene anksioznosti.

Osim što ozbiljno narušava kvalitet života anksioznost ozbiljno narušava i naše zdravlje! Anksiozni poremećaj često je praćen nesanicom, hroničnom iscrpljenošću, “knedlom u grlu”, glavoboljom, napetošću mišića vrata i leđa, bolovima u grudima ili želucu, “nervozom” stomaka i drugim oblicima psihosomatike.

Psihoterapija daje dobre rezultate u tretmanu anksioznosti. Već nakon nekoliko seansi klijenti obično osećaju olakšanje. S vremenom, postepeno, dolazi do promena u našem psihičkom funkcionisanju. Psihoterapija nam daje prostor u kome možemo da zastanemo, predahnemo i pogledamo sebe sa strane. Njen cilj je povezivanje sa značajnim snagama koje nosimo u sebi. Vežbamo da sebi pristupimo s ljubavlju i poštovanjem, da prepoznamo, poštujemo i izrazimo šta osećamo, da se kreativno adaptiramo na probleme koji dolaze. Učimo da se opuštamo i verujemo. Tragamo za našim, jedinstvenim putevima kroz život. U sve većoj meri smo u stanju da preuzmemo odgovornost za način na koji funkcionišemo. Tragamo za zlatnom ravnotežom između prihvatanja sebe i menjanja načina funkcionisanja. Ako se terapiji da dovoljno vremena ove promene mogu biti toliko dalekosežne da dovode do neuroplastičnih promena u načinu na koji funkcioniše naš mozak i s vremenom čitavo naše telo.