Reči na slovo P
* u pripremi*
Potreba – Prekid – Plac – Persona ili licnost – Projektivna identifikacija
Paradoksalna teorija promene
Osvesti ono što jeste. Ono što sada i ovde doživljavaš. I promena će se, paradoksalno, dogoditi sama od sebe. Nema smisla gurati promenu. Nema smisla da se trudimo da ne osećamo ono što osećamo, da ne mislmo ono što mislimo, da ne doživljavamo ono što doživljvavamo. Na taj način mi se trudimo da budemo negde gde nisamo. Paradokslano, kada otrijemo gde jesmo, kada izrazimo ono što jeste, beskompromisno, do kraja, kada odigramo ono što jeste, kada pojačamo ono što jeste, događa se promena.
Ovako je otrpilike razmišljao Arnoldb Bajser, nastojeći da razvoja Perslove ideje. Kada je kao mlad čovek doživeo sudbonosno povredu, Arnold je ostao doživoto nepokretan. Paradkslana teorija promene, kako ju je naznao, mogla bi biti u vezi sa njegovim otporom da prihvati strašan gubitak i sva osećanja koja je prouzrokovao.
Potreba
Opstanak organizma zavistan je od njegove razmene (kompenzacije) sa sredinom. Da bismo opstali moramo disati, jesti, piti vodu, spavati… Da bismo opstali u psiho-socijalnom smislu potreban nam je kontakt, ljubav, razumevanje, podrška, aktivnost, fizički pokret, poštovanje, sigurnost, izazov… O potrebama nas informišu senzacije, kojih postajemo svesni i koje zatim artikulišemo (prepoznajemo, imenujemo, kontekstualno tumačimo). (…)
Prekid
Prekid je privremeno ili trajno zaustavljanje naših originalnih impulsa posezanja za sredinom, koji svoju osnovu imaju u potrebama našeg organizma a manifestuju se kroz određene mobilizacije i akcije. Prekidam svoj impuls da izrazim tugu ili ljutnju jer procenjujem da kontekst nije pogodan za takvo izražavanje. (…)
Plač
Plač je jedna od fizioloških manifestacija osećanja tuge ili radosti. U geštaltu se na osećanja gleda kao na pokretačku snagu (Perls) i kao na intenciju ka kontaktu. Sva naša osećanja imaju svoju manifestacionu komponentu od koje su neodvojiva (facijalna i glasovna ekspresija, postura, drhtanje, boja lica, gestovi, neverbalni govor (govor tela)). Tako u ključu geštalt psihoterapijskog pogleda na svet možemo reći da je suština osećanja u ispoljavanju (ekspresiji) i relaciji, odnosno komunikaciji i kontaktu. Plač je način na koji naša osećanja dobijaju svoj telesni izraz koji je vidljiv drugima.(…)
Persona ili ličnost
Ko sam i šta sam ja? – pitanje je koje upućuje na ličnost ili personu.
“Ime mi je Ahem Nurudin, Svjetlo Vjere. Šjek sam tekije, najčestitijeg reda derviškog. Dvadeset godina sam derviš. Učili su me da slušem, da trpim, da živim za vjeru. Boljih ima od mene. Vjernijih, nije bilo mnogo. Tako, do pre 10 dana. Uhapšen mi je brat Harun i bačen u tamnicu a da ne znam ni kako ni zašto. Svej se u meni zaljuljao iz temelja. “
Ovim rečima počinje čuveni roman Meše Selimovića, Derviš i smrt, u kom se na svebi svojstven način bavi pitanjima identgiteta.
Persona, ličnost ili identitet je u GT sve ono čime bismo mogli da odgovorimo na pitanje ko sam ja. U ovom trenutku ja sam učitelj, pisac teksta o ličnosti. Pre pola sata bio sam neko ko šeta psa, bio sam neko ko brine o njemu napolju. Posle toga bio sam kupac u prodavnici. Zatim kuvar koji je pripremao doručak. Zatim sam bio server koji je servirao doručak.
Sve ove uloge mene odrešuju. Ni učitelj, ni pisac, ni šetač, ni kupac, ni kuvar, ja nisam prvi put u životu. Za sve te moje uloge važno je moje ranije bivanje u tim ulogama. To bivanje, to iskustvo, to postojanje, odredilo me je i promenilo.
Persona je ono što sada jesam, u smislu raznih uloga, kao posledica svega onoga što sam do sada u životu činio, kao posledica svega onoga što sam bio. Persona, to je sve ono kako me je život oblikovao kroz moje radnje i aktivnosti.
Projektivna identifikacija
U terapijskom odnosu sa Biljanom osećam se potpuno paralisano. Bilo da pokušam da radim tehnikom, bilo da pokušam da joj priđem na ljudski, topao način, bukvalno sve što probam ili uradim, uključujući i samo čekanje, samo je pojačavalo njenu anksioznost koja je postajala tako neizdrživa da je prelazila u fizički bol. (…)
Progresivna intervencija – Prisilna radnja (kompulzija) – Pokret posezanja – Promena ili novina – Prostor
* u pripremi *
Progresivna intervencija
Umesto da poziva svesnost u ono što jeste, terapeut poziva kijenta na pokret koji nedostaje. Na primer, umesto da kaže:”Svestan sam da ne dišete.”, teraput poziva klijenta da udahne. Umesto da kaže: “Svestan sam da ne kristite svoje oči.”, teraput može reći: “Raduje me kada me pogledate.”, ili, “Šta vidite kada pogledate grupu.” Ovu vrstu intervencije nazavao sam progresvnom.
Pokret posezanja
Zarad zdravlja, radi zadovoljavanja potreba i zatvaranja geštalta, organizam mora biti sposoban da čini dve stvari. Prva je da bude svestan svoje potrebe, posebno najdominantnije. Druga je da bude sposoban da manipuliše i sobom i sredinom kako bi zadovoljio potrebe. (PGH, 1952). Široko govoreći, posezanje je oblik akcije, tj.manipulacije sobom (npr. pružam ruku, hvatam, privlačim (predmet)) i sredinom (npr. otkidam jabuku sa drveta). (…)
Promena ili novina
O konceptu promene ili novine može se u GT govoriti na mnogo načina i nivoa. Geštalt je naročito zainteresovan za promenu koja se događa u sada i ovde iz trenutka u trenutak. (Margherita Spagnuolo Lobb, Now for the next, 2013). Zadatak psihoterapeuta često je u tome da osvesti (kako kod klijenta, tako
i kod sebe) važne promene koje nastaju spontano u sada i ovde psihoterapijske seanse. (…)
Pozadine
Značaj stabilnosti pozadine
Koncept pozadine važan je u GT, i može se razumeti na razne načine.
Najšire govoreći pozadina je sve ono što postoji, a što u datom tranuku nije figura. U ovom trenutku ja nastojim da objasnim concept pozadine, kucajući po tastauri. Fizička (fizičko-psihička) pozadina te figure je topline moje sobe u kojoj sedim, činjinica da se moj kompjuter napaja strujom, činjenica das am sit i odmora. Sve je to pozadina i možemo reći da tai takva pozadina važna za moju aktivnost. Das am gladan, da mi je hladno,m ili das am umora, uprkos mom voljnom naporu da se fokusram na rad, ovi elemnti poadine bi me remetili, probijaući se u smoju svesnost kao figure i postujući moje misli.
Možemo reći da je pozadina moje sobe moja kuća, grad u kome živim. Država. Kontenet. Planeta zemlja. Svemir. Svet.
Pozdaina nije figura, ali to ne znači da je nebitna. Naprotiv. Njena bitnost je upravo u njenoj nebitnosti. Nebrinem da će mi plafon pasti na glavu, ili da će se moja stolica sama izmaći, da će nestai surtje, da će se moj computer naglo pokvariti. Iako sve ovo može da se dogodi, kada bih se toga plašio, kada bi pozadina na taj način bila doživena kao nestabilna, kada bi stalno postajala figura, to bi značajno ometalo moju aktivnost.
Toplina moje sobe, sigurnopst moje kuće, činjeinca da u mojoj zemlji nema rata, činjeica da nema rata na mom kontenetu, činjinica da zemlja putuje svojom punjom oko sunca i tako dalje, vema su važni elemnti pozadine upravo stoga što nema potrebe da na njih obraćam pažnju, što čine osnovu ili temelj mog pisanja, što su stabilni i podrazumevani.
Kada bi se samo jedan od ovih elemenata pozadije, važnih u podrazumevano i neprimetnosti promenio, kada bi recimo tlo počelo da podrhtava, to bi momentalno postalo figura od uregntnog značaja, to bi momentalno prekinulo moju aktivnost pisanja.
Svojevrstna psihička pozadina moje aktivnosti pisanja ovog teksta je moje deset godina dugo, intezivno i šaroliko psihoterapijsko iksustvo. Iskustvo studiranja filozofije koje je razvijlo moju analitičnost, moje dugogodišnje promišljenje geštelt teorije, moje petogodišnje iskustvo rada sa psihoterapijim edukantima naše škole, iskustvo nastojanja d aim teorije koncepte objasnim na pristupačan i zamiljiv način i tako dalje.
Svi ovi elemeti pozadine utiču i doprinose načinu na koji sam u kontsktu sa matrojom, načinou na koji razmišljam o ovim koncetima sada, duhu i stilu kojim ove redove pišem. Ako su trenutno saršaj moje svesnosti mili o koceptu pozadine o kome pišem, sve pobrojana iskustva su upravo pozadine koja sada, da tako kažem, piše ove redove.
Da je samo jedan od ovih elemenata pozadina drugačiji, npr. da nisam učitelj i director psihoterpisjke škole, da nemam psihoterpijsko iksustvo, da nisam godianama ove koncepete promišljao, da nisam studirao filozofiju i psihologiju, ovaj tekst nebo izgledao ovako kako sada izgleda, već bi bio drugačiji.
I opet, činjenica das u porbijana iksustva deo moje pozadine na stabilan, bezdupitan i nepromenljiv način, čini da ta pozadina određuje figure, da piše i brusi ove redove tiho i tačno, lako i tečno. Ona je tu, oromna, moćna, veoma pristna i delata u svojoj neprimetnosti, podrzumevanosti, bezupitnosti.
Pozdaina kao ličnost (persona)
Kao što sam već rekao u prethodnom odeljku, moje desetogodinje psihoteroijko iksustvo, miji petogodinji napori da studentima ove koncepote objasnim na zanimljiv i razumljiv način, moja filozofska analitičnost i tako dalje, deo su mene sada, deo pozadine koja određuje način an koji sada ispisuejm ove redove.
U geštelt teroiji selfa ova vrsta pozadine, ko i šta jesam, ko sam i šta sam postao koz moja isksutav i aktivnosti, određuju način na koji se pojavljuem na granici kontakta sa sredinom u ovde i sada, i zaniva se personom ili ličnošću.
Pozadina kao kontekst
Jedan od tipičnih načina je razumevanje pozadine kao konteksta. Kontekst menja sve ili skoro sve. U tom smsilu možemo reći da pozadina određuje značenje figure.
Bosonoga devojčica u pokretu, figura, naslikana na pozadini sivog i hladnog grada izaziva u nama osećajnje sažanjenja i tuge i tumačimo je kao siroticu koja je sirmašna i odlazi u prošnju. Ista figura naslikana na pozadini cvetne livade među zečevima, izaziva u nama osećaj radosti, nežnosti, topline i tumačimo je kao seljančicu koja je srećno dete prirode.
Fizički sukob dve osobe može biti shvaćen kao izraz kranjeg protakluka, i zakonom kažnjiva radnja kada se odvija na ulici između dve pijane osobe, može biti shvaćen kao herojski čin u kojoj jedna osoba nastoji da obrani sebe od agresivnog nasrtljivca koji ga je napao u cilju pljačke i tada će se na njega gledati kao na nužnu obranu, ili može biti shvaćen kao zakonom dozvoljena sportska borba u za to predviđenim uslovima kao izraz viteškog nadmetanja i demostracije veštine.
Nesvesno kao pozadina
Teoriji geštelt psihoterpije, koja apostrofira geštelt kao izrazito fenomenološki pogled na svet, blisko je pitanje da li bi smo pojamo nesvesnog u potpunosti mogli zameniti pojom pozadine. Svesno je ono što je figura, što je upravo u datom trentku predmet moje svesti, tj. pažnje. Sve ostalo u datom trenutku nije predemt moje svesti, sve je ostalo pozadina ili nesvesno.
Ako sa neizrživom napetošću, budnoću i zabrinutošću posmatram mališana kako se penje po stepenicama, preplavelj strahom da će pasti, to što vidim je moja figura, a svog straha u datom trenutku uopšte i ne moram biti svestan. Kada me tereput zapita kako sam, ja usmeravam svoju svesnbost na svoja osećanja i postajem svesdtan das am zabrinut ili uplašen.
Činjenica da je baš juče pao niz te stepenice, igrajući se na njima, još jedan je važa element poizadine koji dopinoci pojoj napetosti i budnosti, koji me sili da svoju pažnju održim na njemu ne bi lih bio u mogućnosti dag a na vreme upozorm ili mu priskočim u pomoć.
Činjenica das u moji roditelji bili preplašeni ljudi koji su, kada sam bio mali, zautavlji sve moje fizičke porekete i nekspreimenete, još je dublja pozadina koja takođe određuje način na koji sam sada prisutan, koja figure (malog dečaka na stepenicama) boji posebnom tenzijom i neizdrživom neizvesnošu za mene.
Činjrenica da je društvo u moke živim sipunjeno ansioznošću i neintergisam istrah od krivice i odnogonosti, ješ je jedan elemnt pozadine koji verotvo takođe utiče na način da niji sam prisutan u datoj situaciji.
Sve ove elemente, dakle, koje bi smo mogle opisati kao saršaje nesvesnog, možemo opisati kao elemente ili slojeve pozadine koji figuri i načinu na koji sam prisutan u sada i ovde daju boju, ukus, energiju, atmosferu. Pomoću njih, i tek pomoću njih mogao bih razumeto moje osećanja, fizičke senszaije, ponašanja.
Pozadina je slojevita
Psihoterapiji značaj
Istražćivanje pozadine kao razumevanje konteksta
Osvešćivanje pozdaine kao unošenje svesnostu u doživalj
Ljuštenje luka – pozadina samopodrške
Rad na personi kao na sistemu podrške
Manevra izvođenja pozadine u figuru
Manevra izvođenja pozadine u figuru
Sećam se jednog od svojih ranih radova sa klijentinjom (zvaću je Anja), koja je bila mlad instructor joge, inače strastveni pušač. Isprilača mi je san u kome je sanjala da se krije u svlačinici sale za vežbanje i puši. U snu je osećala veliki stid i strahovala je da će je vežbači otkriti kako puši i da će na taj način izgubiti svoj kredibilitet.
Bilo je jasno da je po sredi tema krivice i neadekvatnosti. Napravio sam manver izvođenja pozadine u figure. Znajući iz prethodnih seansi koliko Manja posvećena jogi, sa koliko ljubavi i strasti je već dugo izučava, zčajući kako korz jogu treži put ličnog rasta a ne samo sredstvo zarede, pozvao sam je da zamisli da je ona joga lično. Namera mi je bila da njih dve dovedem u komunicaiju.
Manja se domah tolo nasmešila. Nema sumnje da joj se moja ideja veoma dopala. Keo velika stara i mudra joga, moja klijentinja osetila je puno ljubavi za sebe samu, mnogo podrše i razumevanja, mnogo radosti i zadovoljstzva zbog posvećenosti i strasti. To što puši, nj kao jogi nije bilo bitno. Joga je bisla srćna što je Manja sprovodi i donosi ljudima.
Manvar joj je dono snažan osećaj mira, sigurnosti, ljubavi i prihvatanja.
Menavar dovođenja nekog elemena pozadine u figuru, kao i puštan je da određena figura potone u pozadinu jedan kje od osnosvnih GT psihoterapsijkih manevara.
Važna terpsijka strateija na kojoj se temelji za geštalt tako tipičan manevar preorekta figura – pozadina, oličena je u pitanju: “Šta nedostaje?” (od Perlsa do Đanije)
Šta nedostaje? – manevar svesnošću: figura – pozadine
Holistički pristup (horizontalnost: sve može biti potecijalno releventno (Džojs i Sils…)
Prostor
O prostoru, bitno za nas, možemo govoriti u dva smisla. Prvo kao o fizičkom prostoru, distance koja nas spaja i razdvaja, za kojom imamo potrebu ili koju želimo prevazići. I drugo kao o uređenom prostoru u kome živimo. (…)
Potiskivanje i svesnost
Potiskivanje je koncept koji dolazi iz psihoanalitičkog naselađa inije prirodan za geštelt diskurs i filozofiju. Umesto o potskivanju u GT radije govorimo o prekidnju, ili zaustavljanju.
Ipak, ago vovorimo o potskivanju u smislu prekidanja, u GT govorimo o potiskivanju(prekidanju, odlaženju od, izbegavanju, begu od, zanemariavnju)doživalja. Nisu svi doživalji prijatni i u tome leži osnosvi razlog njihovog potiskivanja. Takođe možemo govoriti o potiskivanju svesnosti nekih doživalja (i u tom smislu o potiksivanju nekih aspekata doživljaja).
Najčešće potiskujemo doživalje koji su skopčani s tzv. negativnim osećanjima, kao što su tuga, strah i ljutnja.
Zatim, često potiskujemo svesnost okatesama (dopadanja, simpatije, slonosti, težnje), ili možda uverenja koja su u skladu sa njima.
Na primer težim da prigrabim što više materijelnog blaga, jer duboko u sebi verujem da zaslužujem više od (da sam vredniji od) drugih, ali se to ne uklapa u sliknu koju želim da imam o sebi, jer nije lepo bitio gramziv. Ili težim kontroli.Dopada mi se vlast, imam potaje želje da svi rade onako kako bih ja hteo, ali ne želim da sebe vidim na taj način.
U vezi za tim često potiskujemo one aspkete doživljaja koje nazovamosložena osećanja ili bar ne dozvoljavamo sebi da postanemo svesni da ih posedujemo. Potajno želim da imam nešto što neko drugi ima, osećam zavist, ali ne želim to sebi da priznam, jer se ne uklapa u sliku kakvu želim da imam o sebi. Ili, duboko u sebi verujem da sam pametniji i bolji od ostalih, ali ne želim to sebi da priznam, pa se osećam povređeno kada mi se učini da je neko ipak bolji, ne želim da priznam da je bolji i kada je to čigledno, osećam sujetu. Ili potiskujem osećaj agresije, potajno želim da uništim sve ne koji me nerviraju i sve ono što mi smeta.
Pošto u GT dakle govorimo o potiskivanju doživalja, a kako se doživalj sastoji od kombiacije senzacija, osećanja, složenih osećanja, akcija, uverenje, težnji, kada govorimo o potisvanju m,i govorimo o potiskivanju seznacija, osećanja, složenih osećanja, akcija, poažanja, uverenja, težnji.
Najzad govorimo o potsivanju ili prekidanju seksualnog uzbuđenja. Ne primer dopada mi se žena moga prijatalja. No kako nalazim da nije u redu da osećam seksualno uzbuđenje prema udatoj ženi i kako je to u konfgliku sa osećanjima lojalnosti koja gajim prema svom prijatelju, nastojim prekinuti svoje sekslusno uzbuđenje.
Društveno-istorijsko polje, psihoanalitička perspaktiva
Društveno istrojeska iskustva pokazuju da čovek teži neograničenoj moći i autoritarnosti. Ako mu se da prilika prigrabiće neograniučenu vlast. Kada čovek prigrabi apsolutnu vlas, krene nemilosrdno da uništava i progoni sve one koji mu se ne dopadaju, teži da sve prihrabi sebi, da sve stavi pod svoju kontelou, da sve poseduje i da sve druge učini svojim robovima.
Možda možemo govoriti da su u osnovi ovih težnji nagoni za dominacijom i samoodržanjem, zapravo vrlo pridni, isti oni koje možemo videti kod mnogih životinjskih vrsta. Psihoanaliza govori o nagonima za život, razmonažanje (seksulani nagon) i nagonima smrti (destruktivnim nagodinma). Govori o potsikivanju ovih nagona.
Potisnuta osećanja
Potisnuti doživljaji, međutim, vraćeju nam se, osnaženo, na druge načine. Potisnuta osećanja najčešće, vraćaju se koroz somacke simtome (u potiskvanju osećanja koristimo mišićnu tenziju (Aleksandar Loven)). Potisnuto nezadovoljstvo, ljutnja, tuga (impuls za plakanjem) mogu se javiti kao bol u stomaku, knedla u grlu, pritisak u grudima, bol u glavi, itd.
S druge strane katked potiskujemo i potencijalno prijatne doživalje, za koje verujemo da nisu u redu ili da bi bili neprijatni kada bi ih dozvolili. Na primer, praženjenje tuge korz plač potencijalno je vrlo prijetno iksustvo. Ovaj prijatan doživalj možemo zaustavljati introjektom (uverenjem) da nije u redu plakati, da će nas drugi zbog toga osuditi, ismejati, ogovarati, udružiti se protiv nas, odbaciti nas.
Psihoterapisji značaj: potiskivanje i tradiconalni geštelt
Tradicionalni geštalt govori o tome kako potiskivanje u pravom smislu te reči nije moguće. (PHG, 1952) Za geštalt terapeute sve je na površini. Ovde govorimo o potiskivanju inpulsa za akciju, odnosno kontektiranje sredine. Impuls za akcijom bio bi prodni nastvak naših senzaicja, osećanja, itd., koja takođe mogu biti potisnuta (prekinuta).
Sve što klijent izbegava, sva oklevanja da govori, da izrazi(akcija) doživaj ili osećanje, sva potskivanja za posledicu (nusprodukt) imajunekitelesni pokret, facijalnu reakcija, gesttikulaciju, manir. Na primer, primetićemo drhtaj u njegovom glkasu, gledanje u pod, šaranje pogledom po prostoriji (izbegavanje kontakta očima), drhtanje, jecaj, poigravanje vilice, stiskanje ruku, lupkanje nogom po podu, stezanje vilice, uzdahe, grickanje usne, noktiju, grimasu, podizanje ramena, telesni položaj nekoga ko pokušava da se odmakne i drži na distanci itd. Svaki ovaj pokret, gest, menir ili grimasa, izražava jedan deo selfa, doživalj kome nije dozvoljeno da se izrazi na drugačiji način.
Na primer, kada potiskuje impuls da zapali cigaru, klijent počinje da grcka nokte ili nesveno pravi pokret prstima u usnama kao da povlači dim. Član grupe kome se dopada koleginica pored i koji nastoji da potisne osećaj privlačnosti (pozitivnu katesku), povremeno, nesveno, pogledaće u njenje obnažene noge, a da toga i nije svestan. Član grupe koji je gladan, ali ne želi da ometa ostale tako što bi posegnuo za hranom, često će gledati u voće koje stoji u čini na stolu. Član grupe kome se ide u wc, gledaće prema vratima, a pogled osobe koja je žedna često će završavati na flaši sa vodom. Klijent koji je ima autoritarnog, teškog oca i iskustvo zanemarivanja i zlosavljanja, drhteće nesveno, jedva primetno, na terpiji sa muškom teraputom, starijim od sebe. Osoba koja, usled negativnih iskustava izbegava bliskost, nesveno će izbegavati kontakt očima.
Stoga Perls kaže da geštalt terapeut ne veruje da je nesvesno zakopano i teško dostupno. On veruje da je ravno na površini, dobijajući izraz konstantno kroz neverbalna i intraverbalna ponašanja. Ijako sam toga nije svetsan, klijent uvek, na neki način, izražava svoj prav doživljaj, uregenti doživalj koji želi da se pojavi. Što je potskivanje veće, to je intenizvniji drugi način na koji će doživalj biti ispoljen.
Prema Perlsu, naše stvrne potrebe nikada ne mogu biti potisnute. Direktna ekspresija može biti inhibirana, ali potrebe nalaze druge puteve da budu izražene. Sve je na površini. Tradicionalni geštalt terapeut se ne fokusira na korene klijentovog problema. On ne uzima životnu istoriju niti se fokusira na rešavanje klijentovih problema. Mnogo ga se više tiče klijentov način na koji nastoji da izbegne svojke probleme, da ih se otrese.
Radije nego da se fokusira na sadržaj svakog problema koji klijent predstavlja, on se fokusira na proces, na klijetovo ponašanje dok govori o problemu. Dok gobvori i analizira, neverbalni znaci, gestovi, mimika, telesno držanje, boja i dubina glasa, energecki naboj itd. trag su doživalja koji klijent pokluašav da potisne i ako se teraput, nekom od tehniuka, na njih usmeri, može se otvoriti ekspresija doživljaja kao da smo povukli obarač kutije sa konfetama(eksprlozija).
Čuvena anegdota koja se često čuje kao ilustracija ove strategije je slučaj klijentinje koje je na sensi, govorivši o sasvim drugim stvrima, karateristično vrtela svoju burmu. Ijako je govorila ravnim i nezainteresovanim glasom, teraput ju je zamolio da nastvi da govori i da pojača pokret manipulacije burmom. Kada je to učinila, klijentkinja se odjednom zaplakala, skiluna burmu, bacila je na sto i uzviknula: “Moj brak je užasan i ja želim da se raszvedem!”
Psihoterapisji značaj: relacioni prisup
U relacionoj GT danas, primećeno je da se, osim prfaćenja nevrebalnih znakova, potisnuto ili neizraženi aspekti doživalja koji je ipak nekao priustan, mogu manifestovati i kao fenomen atmosfere. Teraput može osetiti umor koji pritiska kao gomila kamenja ili jecaj u klijentovom glasu koji će u teraputovim grudima odzvanjati kao tuga, hladoću usamljenosti, maglu nejasnoće itd.
Kao što se tradicionalno geštalt teraput ne bavi sadržajem već radije opaža neverbalne znake odsutnog, tako se danas relacioni teraput koncentriše na svoje senzacije tokom ragovora, tražeći ono što nesoatje.
Doživljaj atmosfere ili rezoniranje, doneće često terapeutu ono što klijent izbegava ili potiskusje.
Polje , Teorija polja – Predkontakt – Polariteti – Povlacenje –Paranoična/paranoidna organizacija – Podrška
*u pripremi*
Polje , Teorija polja
Tema iskustveno teorijske radionice bila je polje u GT. Sakupilo se pet edukanata a troje je nedostajalao. Sedeli smo u krugu. Zamolio sam edukante da postanu svesni osoba prisutnih u prostoru i kako prisustvo svakog od kolega utiče na njih. Počeli su da gledaju jedni druge i da se smeše. “Markovo prisustvo čini da osetim radost. Marko, nije te bilo prošli put i zaista si mi nedostajao. Ti si za mene duša ove grupe. Zasta te volim.”, izrazila je svoj doživljalj Sanja. “Zorica je štreber i tako dobro poznaje teoriju da me je od nje uvak pomalo strah. Zorice, doprinosiš da budem ozbiljna i savesna na radionicama.”, Nastvila je Sanja, smešeći se. “Isidora, ti si neko za koga verujem da će me uvak razumeti. Da ti i Marko niste deo ove ogrupe, teško da bih se pojavljivala sa onoliko ličnih tema i sadržaja. Ti si u ovoj grupi moje poverenje.”, dodala je Sanja, okrenuvši se prema Isidori.
Grupa se zagrejala i razgalila. Pozvao sam Sanju da postane svesna da je upravo rekla nekoliko važnih stvari iz teorije polja. “Kako ti je bilo prošli put bez Marka?”, pitao sam je. “Potpuno drugačije, bez njega za mene ovo polje je mnogo hladnije, uzgred, Marko, kako je tvoj džemper divnih toplih boja, to si za mene, tolina ove grupe.”
“Kako bi ti bilo u ovoj grupi bez Zorice?”, nastavio sam.
“Bez Zorice moj pristup edukaciji bio bi mnogo manje ozbiljan i posvećen. Zorice, ti zaista utičeš na mene tako da budem pažljiva i da ne zaboravim zašto sam ovde.”
“Prvi princip teorije polja, princip organizacije, govori nam da svaki element polja menja polje. Polje je svojevrsna rezultanta uticaja svih njegovih elemenata. Svako od nas ovde, utiče pomalo na ponašanje i doživljaj svakog drugog. Kako biste se osećali kada bi neko ko je ovde nedostajao? Ne bi bilo isto. Prisustvo ili odsustvo svako od nas, malčice menja doživljajj i ponašanje svakog od nas, zar ne? Sanja je upravo o tome govorila.”
Određeno ponašanje ili fenomenološko iskustvo je organizovano i smisleno onda kada se percipira kao deo celokupnog polja odnosno, kada se kontekstualizuje (Parlett, 1991).
Edukanti su u znak odobravanja klimali glavom, kada su se otvorila vrata i kada je ušla Marija sa širokim osmehom, unevši sveži vazduh i miris parfema. Radosno nas je pozdravila i uz izvinjenje sela na slobodnu stolicu. Ovaj događaj uskomešao je polje i neki od parova iskoristili su priliku da razmene nekoliko neobaveznih reči.
Kada se atmosfera stišala pitao sam da li se polje Marijinim ulaskom promenilo. Marija se uspravila i uozbiljila. Znala je da ne volim kašnjenja i pitala se da li je nešto pokvarila.
“Apsolutno da, rekao je Marko. Meni je nedostajala Marijina šaljivost i njene upadice. Bez nje meni bi naši susreti bili isuviše ozbiljni. Obradovao sam se kada sam je video kako ulazi.”
“Evo, o tome vam govorim.”, prihvatio sam sa zadovoljstvom, dodavši da je drugi princip teorije polja princip istovremenosti. “Marko u naše polje unosi toplinu u skladu sa bojama svoga džempera, Zorica čini da ipak zadržimo i ozbiljnost i da ne zaboravimo zašto smo se okupili, a Marija nam daje opuštenost, čini nas vickastim i pomaže nam da ne budemo previše ozbiljni, osvežava nas svojim šalama i bockanjem naših granica. Ta tri principa deluju na nas istovremeno, čineći da klima u grupi bude baš takva kakva jeste. Najzad elementi polja deluju zajedno u sada i ovde. Dalje, novi događaj u polju, koji se upravo desio, Marijin dolazak, učinio je za mene taj trenutak jedinstvenim. Upala je baš kada treba da nam pomogne da još bolje shvatimo ono o čemu sam vam, govorio. Prosto smo mogli da opipamo kao je njen dolazak promenio polje.”
Marija se smeši i u svom stilu zavitlava, pokazujući palčevima na sebe kao na glavnu zvezdu bez koje ne bi bilo zabave i koja je kasnila, ne na običan način, već tačno tako da pomogne temi: “Nikola, ja ti odavno objašnjavam da ništa ne radim bez dublje kosmičke svrhe. I kada kasnim, ja kasnim tačno koliko treba da doprinesem radionici. Da li se to beše zove sinhronicitet?”
Grupa se veselo smeje. “To je jedno geštalt kašnjenje, kašnjenje u skladu sa našim edukacionim poljem!”, urnebesno dodaje Marko.
“To je princip singulariteta.”, objašnjavam, “Svako polje je jedinstveno i neponovljivo. Ovo iskustvo više se nikada neće desiti na ovaj način. Upravo ste prisustvovali nečemu neponovljivom i jedinstvenom u beskrajnim prostranstvima celog univerzuma. Najzad, dodajmo i princip sinhroniciteta. Znate, to je ono što ponekad zovem geštalt religijom. Naime, mnogi od nas skloni su da veruju da se ništa ne događa slučajno i da se sve događa upravo u pravom trenutku, baš kao što Marija nije mogla izabrati bolji trenutak da nas prekine.”
Ove rečenice ponovo su promenile atmosferu. Članovu grupe su sada, sa blagim izrazima na licu zagledani u visine, svečano ozbiljni.
“Ovo je ono zbog čega obožavam geštalt.”, mirnim, dostojanstvenim glasom govori Zorica. “Sve se uklapa i sve može poslužiti, bilo kao objašnjenje ili kao povod za rad. Na geštaltu osećam kako sve stvari stoje na svom mestu, kako sve ima svoju svrhu i svoj smisao. Taj divni spontani red, taj red više zakonitosti me umiruje i oslobađa. Geštalt mi daje spobnost da na taj način poimam i ceo sopstveni život. Princip organizovanosti. Sve je jedan veliki organizam. Prinicp ispovreneosti. Sve ima svoje mesto i svoju ulogu u organizmu upravo sada. Princip jedinstvenosti, neponovljivosti. Princip više svrhe i sinhroniciteta. Kakvi divni, kosmički principi!”, govori Zorica, zaneseno, zadivljeno. Grupa se umirila, pomno sluša, prepustila se ovim rečima kao duhovnoj muzici koja sa lica i očiju spira prašinu banalne svakodnevice, koja uzdiže, krepi, leči, oslobađa.
“Upravo tako. Hvala ti za ovu divnu energiju. Kako smo samo od smeha stigli do uzvišenosti u pravom trenutku. To je ta svečana ozbiljnost koju daješ polju naše grupe. Bez tebe ova grupa ne bi imala pečat uzvišenosti.”, objašanjava Milica, pošto smo par trenutaka poćutali u tišini, uživajući divnu atmosferu skrušene uzvišenosti.
“Pogledajte. Postanite svesni kako se atmosfera ponovo promenila. Polje teče. Ono je u stalnoj promeni, Ono osvaja nove kvalitete. I sve je potencijalno relevantno. Markovo odsustvo sa prošle radionice od koga smo krenuli i koje me je inspirisalo da vam sugerišem da zamislite kako bi smo se osećali bez ovog ili onog člana grupe. Marijin dolazak u pravi čas da ilustruje promenu polja. Šala koja nas je razdrmala a zatim Zoricine inspirativne reči koje su nas ponele u uzvišenost. Organizacija, istovremeno dejstvo, jedinstvenost svakog trenutka, sinhronicitet, stalnost promene i pokreta, potencijalna relevantnost svakog elementa polja, svakog događaja, eto to su glavni elementi teorije polja u GT. Evo ih tu, pred nama, sa nama, u nama, živi, stvarni, veličanstveno. Polje, to je ono što je između nas, ono što iz trenutka u trenutak stvaramo svi zajedno.” (…)
Poremećaj impulsa
Poremećaj impulsa (npr. kocka) fenomenološki gledano doživljava se kao nestrpljenje. Snažno sam identifikovan sa svojom željom (za dobitak). Slama me nestrpljenje da ostvarim zelju i lansiram se u nebo (pun kontakt). Preskačem mobilizaciju (ne rasuđujem trezveno), i biram akciju momentalno. Akcija je kratka (kockam), stavljam sve na jednu kartu. Kratka akcija, stavljam ulog na izabrani broj (kuglica ruleta se vrti u krug) treba odmah da donese ultimativno zadovoljenje. Kuglica staje na moj broj. Uzbudjenje ekspodira (…)
Predkontakt
Kako sama reč kaže, predkontakt je ono što se u nama, ili između nas i sredine, događa pre nego što u sredinu posegnemo svojim akcijama, ali i nakon što se iz sredine povučemo, ostavljajući prostor za novo kontaktiranje. Geštalt psihoterapija, kako je shvatam, više je intuitivni nego misaoni poduhvat. Da bi se terapijska intuicija javljala, potrebna je otvorenost da gledamo drugog (estetska dijagnostika), ali i da osluškujemo i osećamo sebe: kako se naše senzacije i osećanja (telo) menjaju u prisustvu drugog. Ova magija terapijske intuicije u velikoj meri se javlja u fazi predkontakta, donekle spontano i predreflektivno (vidi niže poglavlje Psihoterapijski značaj). (…)
Polariteti
U pripremi Beleska plus Dare i ja razgovor, iz telefona i sa mejla
U pripremi
Polje , Teorija polja – Predkontakt – Polariteti – Povlacenje –Paranoična/paranoidna organizacija – Podrška
*u pripremi*
Paranoična/paranoidna organizacija
U pripremi
Pogledati članak predkontakta
U pripremi
Podrška
Podrška je u GT vrlo širok koncept. Možemo govoriti o fotelji u kojoj sada sedim i o naslonu te fotelje kao o podršci moga telesnog položaja za vreme rada. Tastatura, monitor, kompjuter su takođe sada moji sistemi podrške
Na ljudsko društvo može se gledati kao na jedan složen mehanizam čiji su elementi veoma međusobno zavisni. Moju egzistenciju društvo, odnosno drugi ljudi, na mnoge organizovane načine podržavaju svojim aktivnostima. Hleb koji jedem neko je morao da napravi, dopremi, proda. Ja sam ga morao kupiti, iseći, servirati. Za to su mi potrebne posude, nož i sl. koje je neko opet morao da napravi, dopremi, proda. Isto važi za kompjuter na kome radim (stara je Platonova ideja da je državu stvorila potreba ljudi da budu podržani tako što će razmenjivati rad i plodove rada (Platon, Država)). Kao što je mrav bez mravinjaka osuđen na sigurnu i brzu smrt, izvan zajednice čovek teško da može da opstane.
Ipak u tom i takvom društvu mogu govoriti o onome što činim da bih obezbedio svoju egzistenciju, da bih podržao svoj opstanak. Takođe mogu da govorim o osposobljavanju mene (školovanju i svakojakom učenju) kao pripadnika društva da samostalno obezbedim svoju egzistenciju. To osposobljavanje traje od najranijeg detinjstva pa tokom čitavog života. U obezbeđivanju egzistencije ili osposobljavanju možemo govoriti da izvodim mnoge aktivnosti i savladavam mnoge prepreke.
Mnoge te aktivnosti mogu izvesti sam. Mnoge prepreke mogu savladati bez ičije pomoći. Mnoga osposobljavanja mogu izvesti samostalno, oslanjajući se na podršku samoga sebe, sopstvenih veština.
Važi i obratno. Radi mnogih aktivnosti, radi savladavanja prepreka i radi mnogih osposobljavanja potrebna mi je, često i neophodna, podrška drugih. Iako umem da radim na njemu, ne umem sam da napravim kompjuter. Takođe mi je potrebno da me neko obučava za rad na njemu, ili mi je bar tako lakše i brže postižem cilj.
Prevazilaženje prepreka, odgovaranje na frustraciju u načelu ima potenciju da podigne moje veštine i razvije moje kapacitete. Dovoljna mera podrške prilikom suočavanja sa preprekama i frustracijom ima tendenciju da me ojača, kada mi je ta podrška zaista potrebna. Odsustvo podrške u tom smislu me slabi.
Na primer, držanje za ruke starijih pomaže detetu da prohoda. Hodanje uz podršku ruku starijih ga ojačava. Odsustvo tih ruku ga slabi i bez njih ono će prohodati mnogo kasnije ili nikad.
Profesor ispravlja učenika dok ovaj pokušava da govori engleski. Odsustvo ove podrške bi ga slabilo. Planinar će se uz pomoć konopaca i ostale opreme odvažiti na osvajanje visokog vrha u steni i snegu. Bez ove podrške takav poduhvat ne bi bio moguć.
Posmatrajmo konflikt deteta (5) i bake koja ga čuva u parku. Dete ima jaku cirkulaciju i stalno je u pokretu, trči, penje se na tobogan i spušta. Njemu nije hladno. Baka ima slabu cirkulaciju i stoji, njoj je hladno. Stoga ona uporno pokušava da detetu nametne jaknu, koju dete, kome je sa jaknom pretoplo, uporno skida. Baka se ljuti i grdi ga, govori mu kako će se razboleti, preti mu kako će ga smesta odvesti kući, kako će ga tužiti majci, kako ga više nikad neće izvesti napolje.
Na ovaj način baka uči dete da se ne oslanja na sebe, na svoju unutrašnju podršku, na senzacije (u ovom slučaju toplote) koje dolaze iz njegovog tela, već mu šalje poruku da zbog lojalnosti i pripadanja baki i njenoj brizi (sredini) mora da se odrekne od sebe i svog sistema samoregulacije i da sluša nju a ne sebe. Na ovaj način baka ga slabi.
Metafora otrovne supice (Robert Resnik)
Rečeno je da nas podrška, kada nam je zaista potrebna, jača, pomažući nam da izvedemo akcije koje bez te podrške ne bi bile moguće.
Važi i obratno. Prevelika količina podrške, kada mi podrška nije potrebna, zapravo me slabi. Baš kao što me slabi i previše nizak nivo frustracije.
Na primer, majka koja ne dozvoljava detetu da se samo obuče, da samo postavi sto, da samo pripremi obrok, da trči, penje se, padne itd. zapravo ga slabi, podržavajući njegovu nefunkcionalnu zavisnost, odnosno čini ga nesposobnim za život. Majka koja podržava dete da se samo pomuči, da se suoči sa frustracijom pokušavanja, svojom nespretnošću i izazovnošću vežbe, koja ga podržava samo kada zapne tako da ne može samo da se izbori, zapravo ga ojačava.
U tom smislu možemo govoriti i o frustraciji kao podršci, i o podršci kao frustraciji. Time što podržava dete da trpi frustraciju i da se bori, ta frustracija postaje podrška detetu da se razvija. Drugari koji ga frustriraju nemilosrdno u igri (takmičenju) kažnjavajući njegove greške, tom frustracijom ga podržavaju (potencijalno ga ojačavaju, ako frustracije nije previše).
Naravno važna je mera. Preko određene mere podrška ili frustracija počinju da nas slabe. Ako nekoga učimo da igra stoni tenis u kome smo mi vešti, nećemo mu mnogo pomoći ako ga ubijemo u pojam smečujući svaku loptu koju prebaci, kao što mu nećemo mnogo pomoći ako ga puštamo da nas stalno pobeđuje.
Metafora Roberta Resnika slikovito govori o podršci koja nas slabi. On je poredi sa supicom kojom hranimo osobe koje su bolesne. Ako hranimo drugog supicom, umesto da je jede sam, to hranjenje ga podržava da ostane u poziciji nemoći i uživa sve privilegije te pozicije (tzv. sekundarna dobit). Takvu supicu Resnik je simbolično nazvao otrovnom. Kada god su nam pomagali da bi podržali našu zavisnost i nemoć, hranili su nas otrovnom supicom.
Psihoterapijski značaj: unutrašnja i spoljašnja podrška
Ako gladnom čoveku pokloniš ribu, nisi mu pomogao. Da bi mu zaista pomogao nauči ga da peca.
Kineska narodna mudrost
Terapeut koji svom klijentu poklanja ribe čini ga slabim i zavisnim. Zadatak terapeuta je da klijenta nauči da peca (razvoj unutrašnje podrške). Ipak, dok ovaj ne nauči da peca, dok ne postane dovoljno vešt u pecanju, možda će mu terapeut morati neko vreme davati ribe kako bi preživeo (spoljašnja podrška).
Lakše je, međutim, dobiti upecanu ribu nego pecati, pa je moguće da bi klijent radije ostao zavistan. Moguće je dakle da će terapeut morati da spreči manipulacije kojima klijent pokušava da ostane trajnije zavistan.
S druge strane, terapeut može biti toliko ponešen svojim osećajem moći kada je neophodan klijentu, da sa svoje strane može nesvesno opstruirati klijentovu nezavisnost, kao što roditelji često umesto svoje dece rade ono što bi i ona sama mogla pokušati.
Psihoterapeutu se može sviđati klijentova zavisnost, ne samo jer mu daje osećaj nadmoći, već i zato što mu donosi novac. Tada bi psihoterapija mogla biti u zastoju, a terapeut će morati da radi na svom kontratransferu zaštićujućeg roditelja sa skrivenim motivom koristoljublja.
U GT literaturi govori se o zonama podrške, o unutrašnjoj i spoljašnjoj (sredinskoj) podršci. Kada govorimo o unutrašnjoj podršci, govorimo o našim veštinama, navikama, telesnom zdravlju, i svemu drugom što bi se moglo razmatrati i pod konceptom persone (ličnosti).
Kada govorimo o spoljašnjim sistemima podrške, govorimo o zdravoj prirodnoj i socijalnoj okolini, porodici, prijateljima, kolegama, socijalnim mrežama, itd.
Iako organizam ne može da opstane izvan sredine, odnosno bez podrške sredine ili spoljašnje podrške, prema Perlsu (Geštaltistički pristup psihoterapiji, 19..), cilj geštalt terapije je razvoj zrelosti, što znači razvoj unutrašnje podrške ili podrške u sebi.
Kada smo dovoljno podržani da osvestimo svoje aktuelne potrebe, da procenimo da li su nam važnije naše potrebe od potreba sredine (kada su u konfliktu), kada smo dovoljno podržani da idemo za svojim potrebama, da ih izražavamo i preduzimamo akcije koje nas vode obnavljanju homeostaze, kada smo dovoljno podržani da idemo u kontakt kada nam je potreban i da se povlačimo kada nam je dovoljno, mi smo podržani u sebi, zreli, samostalni.
Jer potrebe su u nama, izvor naših akcija je u nama, odluke su naše, kontakt je naša potreba kao što je i povlačenja naša potreba. Niko osim mene ne može znati (osetiti) šta mi treba, da li mi je hladno ili sam gladan ili mi je dosadno, da li želim zagrljaj ili želim da budem sam. Niko umesto mene ne može disati, jesti, grliti, voleti, radovati se, odlučivati, misliti, osećati, preuzeti odgovornost, biti kriv i zaslužan. Stoga kažemo da je ključ podrške u nama samima, odnosno da je cilj terapije razvoj samopodrške i unutrašnje podrške.
Ako s druge strane težimo da drugi preuzmu odgovornost za nas, da nam kažu šta nam treba, šta osećamo, šta treba da radimo, šta je dobro a šta je loše, govorimo o nesamostalnosti i nezrelosti.
Beba u materici u potpunosti je zavisna od majčinog tela, za hranu, toplotu, kiseonik, detoksikaciju. Kada se rodi beba diše, guta i vari sama. Kada je gladna, kada joj je hladno ili vruće, kada je žedna, ona plakanjem doziva pomoć.
Setimo se primera bake i deteta (5), gde baka insistira da dete obuče jaknu jer je njoj hladno. Iako detetu nije hladno, baka misli da bolje od njega samog zna šta je njemu potrebno. To je klasičan primer kako nismo u stanju da se oslonimo. Baka nije u stanju da veruje detetovoj samoregulaciji, već njegovim, nesvesno, pretpostavlja svoje potrebe (potreba za bezbednosti unučeta, briga, odnosno strah).
Dete koje odbija da se obuče i koje ulazi u konflikt zapravo instiktivno zna da se osloni na sebe. Ono ima impuls da se bori protiv sredine, da alijenira ono što mu ne prija (jaknu).
Psihoterapijski značaj koncepta otrovne supice
Koncept otrovne supice može se primeniti i na samu psihoterapiju. U tradicionalnoj GT zadatak terapeuta je da izbegne zamku otrovne supice. U humanistički orijentisanim psihoterapijama govori se o ravnopravnosti i podeli odgovornosti između terapeuta i klijenta, odnosno o horizontalnosti odnosa. Terapeut nije tu da rešava probleme umesto klijenta, niti da ga savetuje kako probleme da reši. Perls bi još dodao da terapeut nije tu da klijenta analizira i da ga objašnjava njemu samom. Kroz sve ovo, prema tradicionalnom geštaltu, terapeut slabi klijenta. Radi umesto njega. Preuzima odgovornost umesto njega i tako podržava njegovu zavisnost, nezrelost, nesamostalnost, njegovu sklonost da igra igru kojom bi izbegao svoju odgovornost.
Psihoterapijski značaj: koncept zdrave podrške
U GT teoriji kaže se da je zdrav onaj koji poseže za podrškom kada mu je podrška neophodna ili zaista potrebna i ne poseže za podrškom kada mu nije potrebna. Onaj koji poseže za podrškom kada mu nije potrebna i onaj koji ne poseže za podrškom kada mu jeste potrebna smatraće se loše adaptiranim (poremećenim).
Psihoterapijski značaj: mera podrške i frustracije
Možemo reći da je psihoterapija veština u traganju za pravom merom između frustracije i podrške. Klijentu je neophodna podrška, jer da je sam mogao da reši svoje probleme ne bi tražio pomoć. Stoga se o psihoterapiji govori kao o pomagačkoj profesiji.
Klijentu je s druge strane potrebna frustracija, kao neophodni činilac rasta, osamostaljivanja, oslanjanja na svoje snage. Terapeut koji previše pomaže klijentu podržava njegovu nesamostalnost i zavisnost.
Ali kako znati koja je prava mera frustracije i podrške?
Kao i kod ostalog u GT, ovakva vrsta znanja nije moguća generalno ili unapred. Terapeut je pozvan da stalno testira klijentovu samostalnost, tražeći pravi stepan podrške koji je klijentu neophodan.
Na primer, u nastojanju da pomogne klijentu da izrazi svoj puni doživljaj, terapeut će najpre postaviti otvoreno pitanje: „Šta se sada u tebi događa?“, na primer. Ukoliko vidi ili oseti da klijentu ovo pitanje ne pomaže da artikuliše svoj doživljaj, terapeut mu može postaviti zatvorenije pitanje: „Šta se sada događa u tvom telu?“. Ako ni ovo nije dovoljno, terapeut može klijentu ponuditi rečenicu koja bi opisala njegovo stanje, da je klijent testira, ne bi li se u njoj prepoznao. Na primer, terapeut može reći: „Kaži: ’Grčim se i skupljam, osećam strah da ćeš me osuditi i odbaciti.’ Testiraj ovu rečenicu i vidi da li odgovara tvom doživljaju.“
Obratite pažnju kako u ovom primeru terapeut i dalje ne zaobilazi klijenta. Time što ga poziva da on donese konačni sud, terapeut respektuje njegovu nezavisnost i samostalnost.
Psihoterapijski značaj: podrška je starija od frustracije
Neki geštalt terapeuti veruju da je od prirode dato da je podrška starija od frustracije, da joj po prirodnim zakonima prethodi. Da bi se rodilo dete koje samostalno može da diše, guta, vari, defecira se radom svojih mišića, prethodno je neophodno da dete bude devet meseci u materici, gde majka diše, hrani se, defecira se za njega.
Da bi dete počelo da žvaće hranu, prvo mora da jede pasiranu hranu (sažvakanu za njega). Da bi dete naučilo da hoda, neko ga prvo mora držati dok razvija osećaj ravnoteže. Isto će se ponoviti nekoliko godina kasnije kada uči da vozi bicikl itd.
Da bi dete naučilo da razume sebe, da ima poverenja u svoju sposobnost ekspresije, da bi naučilo da traži šta mu je potrebno, prvo mora da razumevanje i podršku dobija od roditelja. Da bi dete osećalo da je sebi dovoljno vredno i važno i da voli sebe, potrebno je da bude važno majci, da bude voljeno od majke.
Da bi dete naučilo da svoje greške doživljava kao prirodan deo procesa učenja, prethodno je potrebno da greške na taj način doživljava njegava majka. Da bi naučilo da se nosi sa svojim strahovima, prethodno je potrebno da je majka u stanju da nosi svoje strahove.
Najzad i možda najvažnije, da bi dete razvilo stabilnu afektivnu vezanost, da bi verovalo u stabilnost svojih emotivnih veza, potrebno je da od majke stabilno dobija ljubav i podršku.
To znači, veruju ovi terapeuti, da će osobi koja ima vrlo slabo razvijene kapacitete za artikulaciju i izražavanje svojih doživljaja, za nošenje svojih strahova, za razmenu, za poverenje u odnos, biti od velike važnosti podrška terapeuta da artikuliše i izrazi svoje doživljaje, podrška da prizna i nosi svoje strahove, podrška da se oseti sigurno u odnosu, da veruje da će odnos biti stabilan i da će trajati dok god mu bude potrebno, nekad godinama ili čak decenijama.
U tom smislu kažemo da je nekim klijentima potrebna velika podrška, naročito kada je nisu dobili u prvim godinama života, da im je čak potrebno da razviju snažnu emotivnu vezanost za terapeuta. Prerana separacija i odbijanje može učiniti da klijent nikada ne razvije obrazac sigurne afaktivne vezanosti. Klijent sa ranom i velikom separacionom traumom može biti toliko blokiran strahom da će ponovo biti napušten da nije u mogućnosti da sa svojim razvojem krene dalje, ako terapeut nije u stanju da dugo trpi veliku vezanost i da se pokaže kao stabilan objekat (psihoanalitičkom terminologijom rečeno). Ova vrsta podrške ponekad se u psihoterapiji naziva i reparacija. Terapeut je neka vrsta trećeg roditelja (Josif Berger, Treći roditelj, 19..).
Frustracija, veruju neki, dolazi kasnije i ako previše ostavljamo klijenta da radi sam, može se desiti da dugo tapka u mestu, odnosno da nikad ne razvije podršku u sebi.
Za klijenta koji gotovo da ne diše, psihoterapeut gotovo da diše dubokim udasima i izdasima na karakterističnim mestima (Đani Frančezeti, Depresije su mostovi između nas, 20..).
S druge strane, Filipson (Self u odnosu, 19..) svedoči kako je važno da veruje u kapacitet svojih klijenata i da nekada uvide ostavlja sirove, nedorečene i neobrađene, ostavljajući klijentu da se sa njima dalje nosi sam. Terapeut koji nije u stanju da pruži klijentu dovoljno stabilnu efektivnu vezanost, ne treba ni da pokušava.
Psihoterapijski značaj: koncept razvoja sistema podrške
Govorimo takođe i o razvoju sistema podrške, kao kontinuiranom procesu, koji u smislu bavljenja psihoterapijom ima svoje posebne oblike.
Rad na sistemima podrške može se donekle smatrati posebnom sferom psihoterapijskog rada. Neki čak smatraju da je rad na sistemima podrške prva faza psihoterapije. Najvažniji sistem podrške od svih: terapijski odnos, biće na prvom mestu, veruju ovi teoretičari.
U tom smislu naši sistemi podrške su zdrava hrana, zdravo telo, fizička aktivnost, stabilan posao, stabilni porodični, partnerski i prijateljski odnosi, kontakt sa prirodom, zdrave životne navike itd.
Prema ovim autorima zadatak terapeuta je da pomogne klijentu da izgradi ove sisteme podrške kao dobru bazu na kojoj će se ostvariti dublji i rizičniji psihoterapijski procesi i teme.
Povlačenje
U pripremi
Pogledati članak predkontakta
U pripremi
Poremećaji ishrane – Poremećaji sna – Poremećaj ličnosti – Poremećaj pažnje – Psihosomatika
*u pripremi*
Poremećaji impulsa
Poremećaj impulsa (npr. kocka) fenomenološki gledano doživljava se kao nestrpljenje. Snažno sam identifikovan sa svojom željom (za dobitak). Slama me nestrpljenje da ostvarim zelju i lansiram se u nebo (pun kontakt). Preskačem mobilizaciju (ne rasuđujem trezveno), i biram akciju momentalno. Akcija je kratka (kockam), stavljam sve na jednu kartu. Kratka akcija, stavljam ulog na izabrani broj (kuglica ruleta se vrti u krug) treba odmah da donese ultimativno zadovoljenje. Kuglica staje na moj broj. Uzbudjenje ekspodira. (…)
Poremećaji ishrane
U pripremi
U pripremi
Poremećaji sna
U pripremi
U pripremi
Poremećaj ličnosti
U pripremi
U pripremi
Poremećaj pažnje
U pripremi
U pripremi
Psihosomatika
U pripremi
U pripremi
Pasivna agresija – Pažnja – Paralelni proces – Ponašanje – Poredak ljubavi
*u pripremi*
Pasivna agresija
U pripremi
U pripremi
Pažnja
U pripremi
U pripremi
Paralelni proces
U pripremi
U pripremi
Ponašanje
U pripremi
U pripremi
Poredak ljubavi
U pripremi
U pripremi
Pozadina – Pravila – Prisutnost – Pokret (telesni, bazični pokreti) – Pripadanje
*u pripremi*
Pozadina
Značaj stabilnosti pozadine: fenomeniloški iz svakodnevnog iskustva
Koncept pozadine važan je u GT, i može se razumeti na razne načine.
Najšire govoreći pozadina je sve što postoji, a što u datom tranuku nije figura. U ovom trenutku ja nastojim da objasnim concept pozadine, kucajući po tastauri. Fizička (fizičko-psihička) pozadina te figure je topline moje sobe u kojoj sedim, činjinica da se moj kompjuter napaja strujom, činjenica da sam sit i odmora. Sve je to pozadina i možemo reći da ta i takva pozadina važna za moju aktivnost. Da sam gladan, da mi je hladno, ili da sam umora, uprkos mom voljnom naporu da se fokusram na rad, ovi elemnti pozadine (u ovom slučaju senzacije) bi me remetili, probijaući se u smoju svesnost kao figure.
Važna pozadine je dakle sve ono što je sada proto tu, kao podrška mom funcionisanju koja bi postala tema tek kada bi nedostajala. Tako ćemo reći da je za terapisjki proces važno da je terapeut sit i odmoran da bi mogao dobro da radi. Tu vrstu pozadine u ovom slučaju zvaćemo terapijski seting.
Možemo reći da je pozadina moje sobe moja kuća, grad u kome živim. Država. Kontenet. Planeta zemlja. Svemir. Svet.
Pozdaina nije figura, ali to ne znači da je nebitna. Naprotiv. Njena bitnost je upravo u njenoj nebitnosti! Ne brinem da će mi plafon pasti na glavu, ili da će se moja stolica sama izmaći, da će nestai surtje, da će se moj komputer naglo pokvariti. Iako sve ovo može da se dogodi, kada bih se toga plašio, kada bi pozadina na taj način bila doživena kao nestabilna, kada bi stalno postajala figura, to bi značajno ometalo moju aktivnost.
Toplina moje sobe, sigurnopst moje kuće, činjeinca da u mojoj zemlji nema rata, činjeica da nema rata na mom kontenetu, činjinica da zemlja putuje svojom punjom oko sunca i tako dalje, vema su važni elemnti pozadine upravo stoga što nema potrebe da na njih obraćam pažnju, što čine osnovu ili temelj mog pisanja, što su stabilni i podrazumevani.
Kada bi se samo jedan od ovih elemenata pozadije, važnih u podrazumevanosti i neprimetnosti promenio, kada bi recimo tlo počelo da podrhtava, to bi momentalno postalo figura od uregntnog značaja, to bi momentalno prekinulo moju aktivnost pisanja.
Svojevrstna psihička pozadina moje aktivnosti pisanja ovog teksta je moje deset godina dugo, intezivno i šaroliko psihoterapijsko iksustvo. Iskustvo studiranja filozofije koje je razvijalo moju analitičnost, moje dugogodišnje promišljenje geštelt teorije i prakse, moje petogodišnje iskustvo psihoterapisjo-edukacionog rada sa grupama edukanata naše škole, iskustvo nastojanja da im teorijske koncepte objasnim na pristupačan i zamiljiv način i tako dalje.
Svi ovi elemeti pozadine utiču i doprinose načinu na koji sam u kontsktu sa matrojom, načinou na koji razmišljam o ovim koncetima sada, duhu i stilu kojim ove redove pišem. Ako su trenutno sadržaj moje svesnosti misli o koceptu pozadine o kome pišem, sva pobrojana iskustva su upravo pozadina koja sada, da tako kažem, piše ove redove.
Da je samo jedan od ovih elemenata pozadina drugačiji, npr. da nisam učitelj i direktor psihoterpisjke škole, da nemam psihoterpijsko iksustvo, da nisam godianama ove koncepete promišljao, da nisam studirao filozofiju i psihologiju, ovaj tekst nebi izgledao ovako kako sada izgleda, bio bi drugačiji.
I opet, činjenica da su porbijana iksustva deo moje pozadine na stabilan, bezdupitan i nepromenljiv način, čini da ta pozadina određuje figure, da piše i brusi ove redove tiho i tačno, lako i tečno. Ona je tu, ogromna, moćna, veoma pristna i delata u svojoj neprimetnosti, podrzumevanosti, bezupitnosti.
Pozdaina kao ličnost (persona)
Kao što sam već rekao u prethodnom odeljku, moje desetogodinje psihoteroijko iksustvo, moji petogodinji napori da studentima ove koncepote objasnim na zanimljiv i razumljiv način, moja filozofska analitičnost i tako dalje, deo su mene sada, deo mog selfa, pozadine koja određuje način na koji sada ispisuejm ove redove.
U geštelt teroiji selfa je način na koji se pojavljuem na granici kontakta sa sredinom. To što jesam, što sam postao kroz moja isksutva i aktivnosti, određuje način na koji se pojavljuem na granici kontakta sa sredinom u ovde i sada. To što sam poptao, što jesam nazaniva se personom ili ličnošću.
Pozadina kao kontekst
Jedan od tipičnih načina je razumevanje pozadine kao konteksta. Kontekst menja sve ili skoro sve. U tom smsilu, opet možemo reći da pozadina određuje značenje figure.
Da bi to shvatili, uzmimo za primer slikarstvo. Bosonoga devojčica u pokretu, figura, naslikana na pozadini sivog i hladnog grada izaziva u nama osećajnje sažanjenja i tuge i tumačimo je kao siroticu i odlazi u prošnju. Ista figura naslikana na pozadini cvetne livade među zečevima, izaziva u nama osećaj radosti, nežnosti, topline i tumačimo je kao seljančicu koja je srećno dete prirode.
Fizički sukob dve osobe može biti shvaćen kao izraz kranjeg prostakluka, i zakonom kažnjiva radnja kada se odvija na ulici između dva pijanca. Ili može biti shvaćen kao herojski čin u kojoj jedna osoba nastoji da obrani slabiju od agresivnog nasrtljivca koji ga je napao u cilju pljačke. Tada će se na ovaj čin gledati kao na nužnu obranu. Čin krajnje grubog i nasilnog fizičkog obračina može biti shvaćen kao viteško nadmetanje i zakonom dozvoljena sportska borba, ako se odvija u za to predviđenim uslovima (ring) kao izraz demostracije veštine.
U terapiji, svako ponašanje koje nam klijnet donese ili o kom svedoči, možemo razumeti tek ako dobro razumeo kontekst, aktuelne i proške događaje iz klijentovog života.
Nesvesno kao pozadina
Teorija geštelt psihoterpije apostrofira geštelt kao izrazito fenomenološki pogled na svet. No izgleda da psihoanalitički pojam nesvesnog, tolko važan, centralni, nije naročito fenomenološke prirode. Stoga se positanje da li bi smo pojamo nesvesnog u potpunosti mogli zameniti pojom pozadine.
Svesno je ono što je figura, što je upravo u datom trentku predmet moje svesti, tj. pažnje. Sve ostalo u što datom trenutku nije predemt moje svesti, sve je ostalo pozadina ili nesvesno.
Sa neizrživom napetošću, budnoću i zabrinutošću roditelj posmatram mališana kako se penje stepenicama. Svog straha u datom trenutku i ne moram biti svestan. Nazovimo ga pozadinom.
Dok pričam teraputu o toj slici (mališana koji se panje uz stepenice), terapeut me može zapitati kako se osećam? Ja sada usmeravam svoju svesnbost na svoja osećanja i postajem svestan da sam zabrinut ili uplašen. Do malopre toga nisam bio svestan. Možemo reći da me ovo pitanje usmerilo na pozadinu.
Činjenica da je mališan baš pre neki dan pao niz te iste stepenice, dok se igrao se na njima, još jedan je važa element pozadine koji dopinoci mojoj napetosti i budnosti, koji me sili da svoju pažnju održim na njemu ne bih li bio u mogućnosti da ga na vreme upozorm ili mu priskočim u pomoć.
Ali šta je sa pravim, dubokim nesvesnim, da tako kažem. Činjenica da su moji roditelji bili preplašeni ljudi koji su, kada sam bio mali, zautavlji sve moje fizičke porekete i eksperimente, još je dublja pozadina koja takođe određuje način na koji sam sada prisutan, koja figuru (malog dečaka na stepenicama) boji posebnom tenzijom i neizdrživom neizvesnošu za mene.
Ima li još pozadine moga doživalja dok gledam mališana na stepeniama? Naravno. Činenica da je društvo u koke živim ispunjeno ansioznošću i neintergisam istrah od krivice i odovornosti, ješ je jedan elemnt pozadine koji verotvo takođe utiče na način na koji sam prisutan u datoj situaciji. I tako dalje.
Psihoterapiji značaj
Istražćivanje pozadine kao razumevanje konteksta
Sve ove elemente, dakle, koje bi smo mogle opisati kao sadržaje nesvesnog, možemo opisati kao elemente ili slojeve pozadine koji figuri i načinu na koji sam prisutan u sada i ovde daju boju, ukus, energiju, atmosferu. Pomoću njih, i tek pomoću njih mogao bih razumeto moje osećanja, fizičke senszaije, ponašanja.
Tek kada ih, vođen terapeutovom radoznalošću, sve ugledam i izgovorim, osećam olakšanje, kao i da me je teraeut ugledao i razumeo.
Pozadina je slojevita i različiti svojevi imaju različit značaj. U terapiji tragamo za onim elementom pozadine koji je najsnažniji, koji sadrži najviše nergije. To ćemo znati tako što će se, kada na njega umerimo svesnost, tj. kada ga napravimo furom pojaviti uzbuđenje.
Osvešćivanje pozdaine kao unošenje svesnostu u doživalj i izražavanje doživljaja
Dok je terapeut istraživao pozadinu moje zaleđene fiksiranosti na mališana koji se igra na stepenicama, pokao sam potajao svestan svojih osećanja. Unemiranost, strah, plitak dah, napetost, pojavili su se u sada i ovde kada mi je teraput ponudio da zatvorim oči i ponovo zamialim scenu u kojoj gledam mališana kako se igra.
Postao sam svestan sukoba. S jedne strane moje uverenje je da treba da ga pustim da testira granice fizičkog sveta i suoči se sa polsedicama loiših odluka, s druge strane moj strah za njega je ogroman. Ovo je bio još jedan element pozadine kog nisam bio svestan. Koristeći naš odnos (relaciju) teraput je pohvalio moju hraborst tavivši mi do znaja da prepoznate moj konflikt i saoseća samnom. Ovo mi je izmailo osmeh i tenzaija se smanjima. Tek tada sam postao svestan da sam se plašio da će me osuditi. Tek tada je figura postala moja preplašena majka i osuđujuća maćeha. Ćitavo moje životno iksusvo probijalo se iz te istuacije. Zapravo sve sam to doživaljavao dok sam gledao mališana kako se igra na stepenicama.
Osvešćivanje i izražavanje ovih solejva pozacine, tj. dovođenjem istih u figuru zapravo sam unosio svesbnost u doživalj i izražao ga.
Ljuštenje luka – pozadina samopodrške
Videli smo da je relacioni terapeut upotrebio naš odnos kao pozadinu. Pridružio mi se u dilemi da li da pustim mališana da se igra i uči na greškama ili da mu pomognem, tako što ju je porpoznao, podržao i s njom saosećao, ohrabrujući se. Tek tada sam postao svestan da zapravo tražim odobravanje od njega.
Suprotno njemu, tradiconalni teraput bi takođe pađnju nobratio baš na ovaj sloj pozadine, ali bi ga koristio na drugačiji način.
“Ti sada očekuješ da ja uzmem odgovornost umesto tebe? Reci mi: “Ja sam mali dečak, i treba mi tvoja podrška i dozvola da radim to što radim.””
Ovim bi mi terapeut pomogao da osvestim pozadinu naše dinamike u sada i ovde. Pozvao bi me da preuzmem odgovornost i kažem: “Sami biram da pustim mališana da se igra ijako se plašim. Preuzimam odgovnost za moj izbor.”
Ideja je da ću ovim manvrom ponovo vratiti osećaj sigurnosti i samopodrške, dok bespomoćno gledam kako se mališan igra. Sada ponovo imam moć Imam moj izbor i ponovo ga osećam kao moj. Ponovo sam identifikovan sa mojom odgvornosšću koju sam hteo da izbegnem. Sada lakše živim sa njom. Ideja je da na ovaj način pronalazim podršku u sebi koju sam projetovao napolje, tražeći je nesvesno od drugih.
Manevra izvođenja pozadine u figuru
Sećam se jednog od svojih ranih radova sa klijentinjom (zvaću je Anja), koja je bila mlad instructor joge, inače strastveni pušač. Isprilača mi je san u kome je sanjala da se krije u svlačinici sale za vežbanje i puši. U snu je osećala veliki stid i strahovala je da će je vežbači otkriti kako puši i da će na taj način izgubiti svoj kredibilitet.
Bilo je jasno da je po sredi tema krivice i neadekvatnosti. Napravio sam manver izvođenja pozadine u figuru. Znajući iz prethodnih seansi koliko je Manja posvećena jogi, sa koliko ljubavi i strasti je već dugo izučava i praktukuje, znajući kako kroz jogu traži put ličnog rasta a ne samo sredstvo zarede, pozvao sam je da zamisli da je ona joga lično. Namera mi je bila da njih dve dovedem u komunicaiju.
Manja se odmah toplo nasmešila. Nema sumnje da joj se moja ideja veoma dopala. Kao velika stara i mudra joga, moja klijentkinja osetila je puno ljubavi i uvažavanja za Anju i njen rad, izrazila je mnogo podrše i razumevanja, mnogo radosti i zadovoljstva zbog posvećenosti i strasti. To što puši, njoj kao jogi nije bilo bitno. Joga je bisla srćna što je Manja sprovodi i donosi ljudima.
Manvar joj je dono snažan osećaj mira, sigurnosti, ljubavi i prihvatanja.
Menavar dovođenja nekog elemena pozadine u figuru, kao i puštanje da određena figura potone u pozadinu jedan je od osnosvnih GT psihoterapsijkih manevara.
Važna terpsijka strateija na kojoj se temelji za geštalt tako tipičan manevar preorekta figura – pozadina, oličena je u pitanju: “Šta nedostaje?”
Šta nedostaje? – manevar svesnošću: figura – pozadine
Holistički pristup
(horizontalnost: sve može biti potecijalno releventno (Džojs i Sils…)
Pravila
U pripremi
U pripremi
Prisutnost
U pripremi
U pripremi
Pokret (telesni, bazični pokreti)
U pripremi
U pripremi
Pripadanje
U pripremi
U pripremi
Pojačavanje – Psihopatija – Psihoza – Prepuštanje – Promena ili novina
*u pripremi*
Pojačavanje
U pripremi
U pripremi
Psihopatija
U pripremi
U pripremi
Psihoza
U pripremi
U pripremi
Prepuštanje
U pripremi
U pripremi
Promena ili novina
U pripremi
U pripremi