Grupa se zagrejala i razgalila. Zapazio sam da je Sanja upravo rekla nekoliko važnih stvari za teorije polja. “Kako ti je bilo prošli put bez Marka?”, pitao sam je.

“Potpuno drugačije, bez njega za mene ovo polje je mnogo hladnije, uzgred, Marko, kako je tvoj džemper divnih toplih boja, ti si za mene toplina ove grupe.”, dodala je.

Molim te Sanja, reci nam sada još jednom kako bi za tebe bilo u ovom polju bez Zorice.

“Bez Zorice moj pristup edukaciji bio bi mnogo manje ozbiljan i posvećen. Zorice, ti zaista utičeš na mene tako da budem pažljiva i da ne zaboravim zašto sam ovde.”

Zorica se smajala. “Ne bih ja, ali kada vidim kolko ste opušteni i neorganizovani, ja osetim potrebu da budem ozbiljna i organizovana.”, dodala je.

“Pogledajte kako opuzštenost grupe utiče ne zoricu i kako Zorica potom utiče na Sanju.” To je polje. Nismo isti u svakoj situaciji, u svakoj grupi, drugačiji smo ispred različitih ljudi i oni su drugačiji kada su sa nama.”, objasnio sam.

“Prvi princip teorije polja, princip organizacije, govori nam da svaki element polja menja polje. Polje je svojevrsna rezultanta uticaja svih njegovih elemenata. Svako od nas ovde, utiče pomalo na ponašanje i doživljaj svakog drugog. Kako biste se osećali kada bi neko ko je ovde nedostajao?”

“Ne bi bilo isto.”, odgovorila je Zorica vidno uzbuđena teorijom.

“Prisustvo ili odsustvo svakog od nas, malčice menja doživljaj i ponašanje svakog od nas, zar ne? Sanja je upravo o tome govorila. Drugo, u organizaciji nastaje nešto kao domino efekat. Sanja je drugačija kada je tu Marko. Marko je drugačiji kada je tu Zorica. Zorica je drugačija kada je tu Sanja i tako u krug. Grupa je jedan organizam. Jedna organizacija. Činjenica da smo ovde deo eukaionog terapijskog polja takođe utiče na sve nas zajedno. To je naš kontekst. Grupa je organizam organizovan u nekom kontekstu.”

Određeno ponašanje ili fenomenološko iskustvo je organizovano i smisleno onda kada se percipira kao deo celokupnog polja odnosno, kada se kontekstualizuje (Parlett, 1991).

Edukanti su u znak oboravanja klimali glavom, kada su se otvorila vrata i kada je ušla Marija sa širokim osmehom, unevši sveži vazduh i miris parfema. Radosno nas je pozdravila i uz izvinjenje sela na slobodnu stolicu. Ovaj događaj uskomešao je polje i neki od parova iskoristili su priliku da razmene nekoliko neobaveznih reči.

Kada se atmosfera stišala pitao sam da li se polje Marijinim ulaskom promenilo. Marija se uspravila i uozbiljila. Znala je da ne volim kašnjenja i pitala se da li je nešto pokvarila.

“Nisi Marija, naprotiv, tvoj dolazak se sjano uklopio u ono o čemu smo razgovarali.”, rekao je Marko, “I da, njen dolazak je nešto promenio. Meni je nedostajala Marijina šaljivost i njene upadice. Bez nje meni bi naši susreti bili isuviše ozbiljni. Obradovao sam se kada sam je video kako ulazi.”

“Evo, o tome vam govorim.”, prihvatio sam sa zadovoljstvom, dodavši da je drugi princip terorije polja princip istovremenosti. “Marko u naše polje unosi toplinu u skladu sa bojama svoga džempera. Zorica čini da ipak zadržimo i ozbiljnost i da ne zaboravimo zašto smo se okupili. A Marija nam daje opuštenost, čini nas vickastim i pomaže nam da ne budemo previše ozbiljni, osvežava nas svojim šalama i bockanjem naših granica. Ta tri uticaja deluju na nas istovremeno, čineći da klima u grupi bude baš takva kakva jeste. Elementi polja deluju zajedno u sada i ovde. Dalje, novi događaj u polju, koji se upravo desio, Marijin dolazak, učinio je za mene taj trenutak jedinstvenim. Upala je baš kada treba da nam pomogne da još bolje shvatimo ono o čemu sam vam, govorio. Prosto smo mogli da opipamo kako je njen dolazak promenio polje.”

Marija se smeši i u svom stilu zavitlava, pokazujući palčevima na sebe kao na glavnu zvezdu bez koje ne bi bilo zabave i koja je kasnila, ne na običan način, već tačno tako da pomogne temi: “Nikola, ja ti odavno objašnjavam da ništa ne radim bez dublje kosmičke svrhe. I kada kasnim, ja kasnim tačno koliko treba da doprinesem radionici. Da li se to beše zove sinhronicitet?”

Grupa se veselo smeje. “To je jedno geštalt kašnjenje, kašnjenje u skladu sa našim edukacionim poljem!”, urnebesno dodaje Marko.

“To je princip singulariteta.”, objašnjavam, “Svako polje je jedinstveno i neponovljivo. Ovo iskustvo više se nikada neće desiti na ovaj način. Upravo ste prisustvovali nečemu neponovljivom i jedinstvenom u beskrajnim prostranstvima celog univerzuma. Najzad dodajmo i princip sinhroniciteta. Znate, to je ono što ponekad zovem geštalt religijom. Naime, mnogi od nas skloni su da veruju da se ništa ne događa slučajno i da se sve događa upravo u pravom trenutku, baš kao što Marija nije mogla izabrati bolji trenutak da nas prekine.”

Ove rečenice ponovo su promenile atmosferu. Članovi grupe su sada, s blagim izrazima na licu zagledani u visine, svečano ozbiljni.

“Ovo je ono zbog čega obožavam geštalt.”, mirnim, dostojanstvenim glasom govori Zorica. “Sve se uklapa i sve može poslužiti, bilo kao objašnjenje ili kao povod za rad. Na gešteltu osećam kako sve stvari imaju svoju ulogu u celini, kako sve ima svoju svrhu i svoj smisao. Taj divni spontani red, taj red više zakonitosti me umiruje i oslobađa. Geštalt mi daje sposobnost da na taj način poimam i ceo sopstveni život. Princip organizovanosti, jesi li tako rekao? Sve je jedan veliki organizam. Princip istovreneosti. Sve ima svoje mesto i svoju ulogu u organizmu upravo sada. Princip jedinstvenosti, neponovljivosti, ako sam dobro zapisala. Princip više svrhe i sinhroniciteta. Kakvi divni, kosmički principi!”, govori Zorica, zaneseno, zadivljeno.

Grupa se umirla, pomno sluša, prepustila se ovim rečima kao duhovnoj muzici koja sa lica i očiju spira prašinu banalne svakodnevice, koja uzdiže, krepi, leči, oslobađa.

“Upravo tako. Hvala ti za ovu divnu energiju. Kako smo samo od smeha stigli do uzvišenosti u pravom trenutku. To je ta svečana ozbiljnost koju daješ polju naše grupe. Bez tebe ova grupa ne bi imala pečat uzvišenosti.”, objašnjava Milica, pošto smo par trenutaka poćutali u tišini, uživajući divnu atmosferu skrušene uzvišenosti.

“Pogledajte. Postanite svesni kako se atmosfera ponovo promenila. Polje teče. Ono je u stalnoj promeni, ono osvaja nove kvalitete. I sve je potencijano relevantno. Markovo odsustvo sa prošle radionice, od koga smo krenuli i koje, inspirisalo me je da vam sugerišem da zamislite kako bismo se osećali bez ovog ili onog člana grupe. Marijin dolazak u pravi čas da ilustruje promenu polja. Šala koja nas je razmrdala a zatim Zoricine inspirativne reči koje su nas ponele u uzvišenost. Organizacija, istovremeno dejstvo, jedinstvenost svakog trenutka, sinhronicitet, stalnost promene i pokreta, potencijalna relevantnost svakog elementa polja, svakog događaja, eto to su glavni elementi teorije polja u GT. Evo ih tu, pred nama, sa nama, u nama, živi. Veličanstveno. Polje, to je ono što je između nas, ono što iz trenutka u trenutak stvaramo svi zajedno.”

Na primer, u zgradi u susednsvu, jedna prodica živi na spratu iznad druge i taj njihom međusobni položaj u protoru određuje polje njihovih odnosa, koji su ipun jeni međusobnim otužbama, mržnjom, zavišću. Porodica odozgo tutnavom dece po podu pravi buku pordici odozdo. Mirisi od kuvanja pordice odozdo idu na nervne porodici odozgo i tako dalje.

Ono između, odnos ili relacija, čini polje između dva ili više elemena.

Boje i oblici na slici utiču jedni na druge, dajući svojim odnosima baš takvu određenu celinu. Kada bi samo jednu boju ili jedan elemnt odstranili, to bi promenilo polje odnosa boja i elemenata, to bi bilo savim drugačija slika.

Otud prizlazi prva frmula terpije polja koja kaže da svaki elemnt polja menja polje.

O polju možemo govoriti čim imao dva (ili više) elemnata u međusobnom odnosu. Tako govroimo o polju organizam/sredina (vidi niže tekst o biološko-organizmičkoj perspektivi), ili o našem patnerskom polju, ili prosto o ja/ti polju. Tvoje pristvo uticaće na moj doživalj, na moja ponašanja, osećanja, misli. Moje prisutvo na tvoj. Zakjedno, mi smo nešto treće, neko novo “mi”, koje je, opet više od mene ili tebe uzetih ponaosb, ili zajedno a bez odnosa.

Dalje, u psihoterapiji možem,o govoriti o polju teraput/klijent, ili o pordičnom polju našeg kleijenta (o njegovim pordičnim relacijama) ili o istorijskom polju našeg kliejnta (konetuima u kojima je rastao, važnim događajima, važnim osobama i njegovim odnosima sa njima).

Možemo govoriti o polju jedne radne organizacije. Ili o polju jednog domaćinstva, jedne kuće da tako kažem.

Najzad možemo, kao što na ovim strana to činim, govoriti o šrimer solijanom polju ili polju savremenog načina života ili savremenom solcijanom polju.

Koncept atmosfere, nekada je zgoda da se opiše kvaliet polja o kome je reč. Polje jedne poruce tako može biti opisano kao teško ili lagano i svetlo, ili radosno, ili stagnatno, zatvoreno, učemalo, hladno ili toplo, nemirno…

Osim organizacije, elemti teorije polja bi mogli biti još i prnicp istovremenosti. Elementi polja daluju istovremeno da bi kreirali jednu specifičnu organizaciju. Ovaj prncip važan je u terapji, kao koncept ovde i sada. Svi elemnti prsutni ovde i sada, na neki način čine polje klijent/teraput. Njihovo trenutno raspoloženje, terapijski seting, n jehove lične istorije, njihove aktivnosti, osećanja, doživaji, sve to deluje i menja jednu drugo, činaći na kraju jedno specifično, osobeno, možemo reći jedinsveno ili singularno polje.

Stoga će treći rpincip biti princip jedinstvenosti.

Kao i naš doživalj, polje se iz trenutka u trenutak menja, ili možem,o reći da se naš doživalj, koji je ovako ili onako uver rekacija na sredinu, iz trenutka u trenutak menja, osvajaući nova i nova polja.

Princip relevantnosti ili horizontalnosti odnosi se na iksutva koja nas uče da je svaki elemnt polja potencijano relevantan. To što je klijentu zazvonio telefon, to što se on javio ili nije, to što je teraput umoran ili svež, to što su imali ili nisu imali istroriju odnosa pre terapije, to što je pas zalajao na ulci, može postai element važan za terapijo polje u ovde i sada.

Možemo još dodati da se polje organizuje po principu polariteta. Kao moj prijatelj snažno ustvrdi jedno, ja ću imati potrebu da nagalim drugo. Hvatam sebe kako se sa njim raspravljam oko stari koja mi je zapravo nebitna. Postajem svestan da gorljivo tvrdim stavove oko kojih, kada ostanem sam sa sobom vidim da i sam imam izvesnih sumnji. Međutim u polarizvanom polju koje smo kreirali, ne bih ni za živu glavu priznao svoju dilemu.

Dalje, upravo po reincipu polariteta, principu promenljivosti možemo dodati i princip stalnosti, ponavanja ili ritma. Jer, ijako je polje uvek novo i neponovljivo, u stalnom kretanju i prmeni, u tim promenama ima stablnosti i ritma. Dan sledi noć a noć sledi dan. Jedan čan grupe uvek kasni a jedan uvek dolazi pre vremena i to određuje grupnu dinamiku na izvestan način. Član grupe koji kasni zatim pokušava da komenzuje svoje kašnjenje velikom koncentracijom i pojačanom pažnjivošću, pa to dodtno utiče na dinamiku ili polje naše grupe itd.

Dalje, principu potencilne relevantosti svakog elemnta, možemo suprotsviti princip hijararhije. Ne učisu svi elemnti polja podjenakom snagom na polje, niti jedni druge čine drugačijim istim intenzitetom. Na primer jedan učeinik u razredu nema istu snagu ticaja na polje naše odeljenske zajednice kao učiteljica.

Prnicpima organizacije, istovremenosti, neprekodne promene, jednstvenosti (singularnosti) i relevantnosti, pridodao bih i princip ogrnazije korz polaritete, princip hijarahičnosti, princip ritmičnosti ponavanja, princip sinhroniciteta.

Svaki i najmanji delić ogrnizma, svaki organ, svaka ćelija, čak svaka ogranela u ćeliji, ima svoje mesto u toj orgnizaciji. Svaki ogran, svaka ćelija, svaka ogranela, čak svaki atom u našm ogrnizmu ima svoj smisao i svoju svrhu u većoj celini koju sačinjava i čiji je deo. I sve se događa istovremeno.

Vazdoh uzimao iz spoljanje sredne aktivnošću međurebanih mišića. Krv se u našim alveolama puni kiseonom i gonjena kontrakcijama srca teče korz orgnizam podpomažući sagorevanje koje ćelijama (između ostalalog međurebanim mišićima zaduženim za disanje, i srcu, zaduženom za protok) daju neregiju za rad.

Sve je singrihizovano, sve se događa istovremeno, sve je organizovano, sve je jednstveno remek delo prirode, sve se nalazi u nperekidnim ritmovima toka i promene, sve je uvek isto i uvek novo. Sve je relevantno.

Oči upijau svetlo da bi pre njih mozak ogreedio hranu i opasnost, privlačno i neprivlačno, poljeno i nepoželjno. Hrana u stomaku rastrara se u klseini da bi creva iz nje mogla izvući hranjljve materije, koje će zatim biti krvlju transportovane do svih ćelila, da ih hrane i grade, u da njima sagoreveju podpomgnute vazduhom koji onda pokreće prgnizam na akciju pribavanja nove hrane. Sve je pokretu i ritmu koji živozt održava i kreće ga napred. Ogrnizam u sadejstvu sa svojom prirdnom srednim od koje je sačinjen i u kojoj opastaje pravi je primer teroije polja i njegovih osnosvnih pčrincipa.

A i svaka ćelija je organizam, zavstan i uslovljen drugim ćaijama koje su njena sredina. I grgan je jedn ogranizam, jedna ograniacziaj. I ogranizam sam. I socliajni, psihološki ili prirdni eki stem u kome grnaizm živi i sa kojim se razmanjuje za opstanak, takođe je jedan još veći ogrnizam. Čitavo društvo i čitava prodia opet su još veći ogranizam. A sama Zemlja kmao planeta koja se kreće na tačno odrešeni način u Sunčevom sistemu, kjlizeći svojom putanjom koja je rezltanta svih gravitacionih sila koje na nju deluju, opet je jedan deo sunčevog sistema, pa odna galsksije i celog svesmira, kao još većih organizacija.

Od atoma do svemira, sve je ogranizam i ograniaczija, sve se događa i jedno na drugo deluje istovreneo, sve je u stalnom kretanju i rizmu, ponavanju i neponovljivosti, sve se okrgnizuje korz polaritete i njihovu ravnotežu i ples, sve je sinhrinizovano i relevantno. Eto principa teorije polja na delu, u punom sjalu, lepoti i uzvišenosti.

Socilano polje u kome živimo razapeto je krajnstima individualnizma i mediokritetske masovnosti, insistranja na individualnoj odgovornosti i kranje solsijno-psihološke zavisnosti od društva. U takvom polju pojhedina ce istvremeno oseća izolovan i gušenim od strane mase, okriveljnim i odgovornim za svoj život, i preplavljenim uticajima i silama koje nisu pod njegovom kontrolom.

Relacioni prstup prepoznaje, preizaje i uvažava ovakvu fenomenologiju. Ali i mnogo više od toga. Nudi osećaj da postojo, da smo važni, da imao moć. Ovi doživaji postižu se iskustvom i osvešćivanjem iksustva terapijkog odnose. U odnosu tek mi osećamo da jedmo, tako što drugi utiče na nas, tako što mi utičemo na drugog, tako što zajedno kreiramo naše polje, tako da niko nije izolovani krivac, tako da svako deluje i ima moć da utiče.

Ovo isutvo istoremeno podvršuje moje postojanje kao individuuma i kao člana relacije, moju nezvisnost i moje pripadanje. Paradoksalo, u dobroj relacionoj GT pripadanje je ono koje pojačava osećaj nazvsnosti i slobode, a nezavsnost i sloboda osnažuje doživalj pripadanja.

Na primer…

Poruka je da smo zajedno odgovrni, zajedno smo deo ovoga, zajedno smo ovo stvrili. Niko nije kriv. Osetimo li pravi pokret (intencionalnost polja), i ako mu se preustimo, ovo između nas će se proneiti.