Reči na slova E – F
Reči na slovo E
Egzistancijalizam – Estetska dijagnostika – Ego funkcija – Emocije
Egzistencijalizam ili filozofija egzistencije
Egzistencijalizam ili filozofija egzistencije predstavlja skup filozofskih učenja koja imaju određene zajedničke tačke i koje su uticale na geštalt psihoterapiju i psihoterapiju uopšte. Javljaju se u okrilju filozofije i književnosti nakon Prvog svetskog rata u ranjenom svetu, duhu vremena koji kao nikad ranije oseća sumrak smisla i strahotnost rušilačkih nagona ljudske prirode. (…)
Estetska dijagnostika
Natrag Čulima, govoriojo je Perls, otac geštalt psihoterapije.
Moj pas, matori jazavičar Kobi, majstor je estetske dijagnostike. On gleda, njuši, lizne ruku kada mu je neko pruži, on sluša boju, tonalitet nečijeg glasa, i po tim, čulima dobijenim informacijama, verujem, nepogrešivo dijagnostikuje ljude i procenjuje emotivno-psihološka stanja u kojima se ljudi nalaze. On ne razmišlja, rekli bi smo, on oseća čoveka koristeći u tome svojih pet čula. Aestezis, odakle dolazi reč estetika i estetsko, znači čulno. (…)
Ego fukcija
Kada se na granici kontakta pojavljujemo korz mobilizaciju i akciju, kažemo da se pojavljujemo korz ego funciju. Pišem, razmišljam, planiram, govorim, težim, biram, pristajem, nepristajem, tragam, žurim, opirem se, radim, itd. Sve su ovo načini pojavljivanja korz ego funciju.
Prirodno, u pšsihoterapijskoj sensi, ego funciju ćemo pozvati kada klijentu potavimo neko od sledećeih pitanja: “Šta radiš, šta nameravaš, šta biraš, šta očekuješ, šta nameravaš, šta želiš, šta činiš, itd.”
Kroz ego funciju se pojavljuemo kao odrasli koji prezima ono što je potrebno da bi zadovoljili svoje potrebe. Ego se pojavljuje kada tražimo, posežamo, pitamo, rešavamo problem. Za osobu koja se suzdržava da pita, da traži, da izgovara svoje potrebe, da stvori plan i radi na njegovom spovođenju reći ćemo da ima nisko razvijnu ego funkciju. Uopšteno govopri terapisjki zadadak tada može biti podrška klijentu da razvija svoju ego funkciju.
Ipak, u tradiconalnoj GT ego funcija ima istaknut značaj. Kada donismo odluku, pojavljuemo se u ego funciji. Biramo. Odlučujemo. Samim tim preuzimao i odgovornost za naše odluke. Pritisnuti egzsitencijanim mukama, mi često moramo birati između dva zla. Mi prosto nekad ne želimo birati kada vidmo koji izbori su na stolu. Najradije bi birali da ne biramo, ali i to je izbor i ima vrlo konkretne, često nepoželjne posledice. Tada bi najviše volei da neko drugi preuzme odgovornost za nas, da nam na neki čaroban način ponudi novu mogućnost tako da rešimo problem, ne birajući. Tradiconalni geštal teraputi tada bi rekli da mi zapravo bežimo od odgovornosti.
Na primer, majka tinadžera na terapiju je donela svoju tugu. Ona ima teškoće da sinu postavi granice u vezi sa učenjem i sa dužinom noćnih izlazaka. Ona ne želi ni da se konfrontira sa sinom, niti, s druge strane da zatvrao oči i odustane od svojih zahteva. Ona je ljuta jer ne želi ovaj izbor i neprijatnu odgovornost koju on sa sobom nosi. U teraoijskom odnosu ona je pasivno agresivna tako što se pojavljuje koz jakokovanje, žalbe i optužbe prema sinu i možu.
Zadatak tradicionalnog terapeuta sada je u tome da joj pomogne da se ponovo poveže sa svojim osećanjima ljutnje (id) kako bi ga integrisala i kako bi se na granci kontakta sa sinom pojavila autentično, kako bi se ponovo povezala sa svojom snagom i iskoristila je da mu postavi granicu, osim ako ne odabere drugačije. Ovim bi ponovo preuzela odgovornost, a terapeuta više ne bi gnjavila doživljajem bezizlaznosti i nemoći (jer je pasivnu agresiju prema teraputa preobrazila u aktivnu agresiju proz postaljenje granica sinu).
Emocije ili osećanja
O osećanjima sažeto
Psiholozi govore o pet bezičnih osećanja. To su tuga, strah, radost, ljutnja i gađenje. Nekada se u psihologiji govori i o složenim ili višim osećanjima kao što su osećanja krivice, stid, nepravde, lojajnosti, ljubavi, brige.
Osećanja su po definiciji kratkotrani, potencijano intenzivni doživaji koji u biti izražavaju naš odnos simpatije ili antipatije prema nečemu, ili rečnikom psihoanalize, pozitivnu i negativnu kateksu. U tom smislu, u konetekstu geštelt teoprije selfa možemo reći da su osećanja deo doživaja koji prati identifikaciju (moje hoću) i alijenaciju (moje neću), koje su elementi funmcije moje granice kontskta organizma i sredine.
Upravo zbog funcije da nas određuju prema svetu, u tom smislu da nešto doživavamo kao poželjno ili nepoželjno, izvorni geštelt, smatrao je da su osećanja pokretačka snaga koja stoji iza svih naših akcija. Na primer, radost stoji iza akcije posenjanja, a strah iza akcije bega ili borbe. (Perls, Naranho) Stoga eskresija osećanja njihovim pretvaranjem u akciju (započinjanje akcije) u gešteltu ima vrlo cenjeno mesto.
Upravo zbog toga, neigražena ili potisnuta osećanja nam se vraćaju, i čine deo nazvršenog posla, sve dok ih ne izraimo, odnosno ne iskomuniciramo.
Gotovo je izvesno da osećanja imaju evolucionu-biološku, odnosno etološku funciju (vidi niže).
Relaciona geštalt psihoterapija stavlja akcenat na komnikacionu ulogu osećanja. Naime osećanja uvak imaju svoj vidljivi aspespet (ne mogu se sakriti). Suze kod tuge, srvenjenje kod stida, bledilo ili čak drhtavica kod straha itd. U tom smislu možemo reći das u osećanja izrzito relacioni fenomeni. Ona su u funciji našeg odnosa, odno njihova funcija je das a drugima komnicitraju naše stanje, našu rekaciju na nešto.
Gde su osećanja? (oseti, osećanja, raspoloženja)
Fenomenološki gledano osećanja imamju svoj telesni aspect. Npr. kada usmerim svesnost na svoje telo, radost opisujem kao prijatnu, golicavu senaciju protočnosti i treprenja u grudima i stomaku. Tugu, suprotno opisujem kao neprijatan, zatvrajući, stežući osećaj u stomaku i grudima, nalik bolu, lomnosti, slabosti.
Ipak, da li se osećanja mogu svesti na telesni aspect? Verovatno ne, jer osećanja su često (izgleda ne i nužno) u vezi sa načinom na koji razumeo (intepretiramo) svet oko nas. Na primer moje osećanje tuge u vezi je sa mojim razumevanjem da se moj blizak prijatelj razboleo. Moje osećanje radosti u vezi je sa vešću da mu je sada bolje, da je izađao iz bolnice. Stoga s pravom možemo postaviti pitanje gde su osećanja. U “glavi” ili u “telu”?
Filozofsve perspective
Za mene lično osećanja su veoma važna, možda najvažnija stanja u mom životu. Ipak teoretičari psihoterapije, psiholozi i filozofi ne slažu se u vezi značaja i smisla osećanja. Ja pripadam, dakle onog grupi psihoteraputa koji osećanja u životu i psihoterapiji visiko cene. S druge strane na osećanja ima i mišljenja das u osećanja suvišna, nepotrebna, čak štetna i opsana, da ih treba utrnuti, izbeći, naučiti kako doći u stanje u kojima se ne javljau.
U budiznu se osećanja nekada tumače kao izraz vezanosti, koju, sa sve osećanjima treba ukloniti iz života, postizanjem stanja nivrane (nirvana se može prevesti kao negorenje).
Za mene, na drugoj strain, upravo osećanja boje život smislom.
Primarne i senundarne emcoje
U teoriji se nekada pravi razlika između živih, vibrantnih, autentičnih, trrenutnih osećanja, koja nazivamo još i primarne emcocije, i s druge strane naučenih emotivnih rekcija koje se ponavalji u na taj način su deo šeme i čine šira rapoloženja.
Na primer kod poremećaja raposloženja, ako što je deprija, može se događati da je osoba naučila da bude tužna, tj da reguje tugom, umesto recimo akcijom. Često je tužna ta sekundarna osećanja već svima oko nje idu na živce.
Kontratransferno, terapeut su primetiti da je primerna i sekundarna osećanja razlikuju ni po tome što primerna osećanja načšeće izativaju emapiju, a sekundarna ne.
Ekspresija (izražavanje)
Ekspresija ili izražavanje u GT je dovođenje našeg doživalja u žižu svensosti kako bi se on pojavio (upravo izrazio) određenim ponašanjem (dakle akcijom).
Pas laje i u isto vreme maše repom, da izrazi uzbuđenje, ili laje i reži a na leđima mu se podigne dklaka, da izrazi ljutnju. Ovo izražavanje doživljaja rasterećuje deo energije koju je organizam mobilisao kako bi se nosio sa sredinom i našao načina da zadovolji svoje potrebe. Po prirodi ekspresija se, dakle, odvija spontano, lako, instiktivno (naročito kod životinja i dece). To je nešto što radi organizam sam, naša funkcionalna fiziologija. Nema ničeg prirdnijeg od ekspresije.
Ekspresija je osnovna psihoterapijska tehnika. (Naranho, Geštalt psihoterapija, stav i praksa neterorijeskog učenja o iskustvu,19..) Ekspresija kao bazična psihoterapsija tehnika objašnjava se idejom da je komunikacija naša duboka, biološka (organizmička), instiktivna, evoluciona potreba, koja nas čini socijanim bićima i koja nam je omogućila opstanak. Izraziti sebe je osnov komunikacije, preošenja poiruka drugima. Stoga je izražavanje sebe naša najbazičnija potreba.
Možemo reći da je sve što se događa na geštalt psihoterapiji neka vrsta istraživanja. Cilj tog istraživanja bazično je potraga za originalnom potrebom. Kako je naša najbazičnija potreba ispoljavanje i komunikacija našeg doživljava (ekspresija), istrtaživanje često ima za cilj da nam pomogne da artikulišemo i izrazimo naš dožljij koji je trenuno od značaja. Ekspresija je dakle i u psihoterapiji, kao i u životu potreba izražavanjanja nečeg prisutnog, akutnog, živog, urgentnog, u sada i ovde.
Ekspresija i ukorenjavanje doživalja u istroijskom polju
Možemo reći da je tek razumevanje konteksta odnosno polja kao međuzavisnosti njegovih elemenata ono što nam omogućava da dođemo do punog izražaja i konunikacije doživalja. U tom smislu istraživanje je često osveljavanje kontektsa (polja ili pozadine), ukorenjavanje datog iskstva u kontekt kome pripada, u pozadinu koja ga čini razumljivim.
Na primer, pošto sam preklopio termine za individulnu sensu, morao sam da zamolim edukantinju da dođe drugi put. Računao sam na to da se poznajemo i da mi je lakše da nju zamolim, nego klijentinju koja je prvi put došla na senansu. Ovo isksutvo, međutim, veoma je povredilo edukantinju. Ijako se borila protiv svojih osećanja, ona su u njoj kreirala nezavršen posao i kada je došla na sledeću sensu njena ljutnja bila je idalje sveža.
Njeno izgovaranje ljutnje i moje iskreno žaljenje koje sam sa njom komunicrao, međutim nisu bili dovoljni da je doživalj napusti. Istraživali smo kontekt i na kraju se dogoedio snažan uvid. Terapija je bila mesto na kome je ona konačno počela da se opušta, da veruje, da odpušta snažnu kontrolu oličneu u telesnom držanju (kao da se odmiče ili drži na distanci, sa nešto permanentne napestosti). Ovaj odbrambeni psio-telesni sav bio je zapravo njena adapatcija na pordično polje u kome su se otac i majka, svako na svoj način ponašali kao deca, razboljevali, odbijali da stanu na mesto rodielja i preuzmu odgovornost. Klijentinja je naučila da odgovornost preuzme između njih i poziconira se u tom polju kao nako ko vodi račina o svemu, ko je mediator (roditelji žive zajedno ali gotovo da ne razgovaraju), kao neko bez koga bi se porodica raspala. Događa samnom trigerovao je u njoj doživalj da je terapija još jedno mesto gde mora da brine (da li je teraput zapisao termin, da li će sve biti u redu).
Tek na poleđini ekspresije doživalja ukrenjenog u šire iskustvo, njen osećaj velike ljutnje i nepovreneja postao je razumljiv. Konačno je nekomkome ukazala puno poverenje, odpustivši kontrolu, a taj neko (teraput) ju je izdao. Tek ovo ukorenjivanje doživalja u zajedničko rezumevanje konteksta pomoglo joj je da otpusti deo ljutnje i nepovrenja, i da se poveže sa booolom koji je sve vreme u pozadini potisnut čekao da bude primećen, shvaćen i izražen (razmenjen).
Ekspresija i umestnost
Čitava umetnost može se objasniti i razumeti kao manifestacija potrebe da izrazimo svoja osećanja, iskustva doživalje, boli, radosti, nade, verovanja, strahove, itd. U tom smislu možemo reći da je izražavanje korz umetnost najatsriji oblik terapije. Otud i sklonost da se crtež, pesma, igra, drama, gluma, ples, itd., koriste kao tehnika za iražavanje sebe u samoj psihoterapiji.
Ekspresija i supresija
Naranho, kao predstvnik tradicionalnog geštalta koji je dalje razvijao Perlsove ideje i za koga je sam Perls rekao da je na najbolji način izrazio suštinju njegovog učenja, je ekspresiju kao grupaciu tehnika suprotstavio supresiji, kao drugoj grupaciji tehnika. U tradiconlnom geštaltu supresija je sprovođena na dva načina. Jedan se satojao u tome što se traži da klijent pristane na pravila (tzv. pravila igre). U tom smislu od klijenta se traži da svakou svoju rečenicu počne sa rečima “ja sada doživaljavam”.
Smisao supresije bio je u tome da se klijentu onemogući da od sebe i svoj autentičnog, neposrednog doživalja pobelgne u pričenje priča (abautizam), analiziranje, objašanjavanje (zašto-zato igre), opravdavanje ili okrivljivanje, poređenje svojih ponašanja sa idejama o tome kako bi trebalo da se ponaša (šudizam) i pretvaranja da je jadan i bespomoćan koje kod teraputa treba a izazove(manipulacija)sažaljenje i roditeljsku brigu, kako bi klijent pribavio nekoga ko će da ga pravdava i brine o njemu kao da je mali.
Drugi način sprovođenja supresvnih tehnika je taj što traedicionalni geštalt teraput zaustavlja klijenta čim primeti da ovaj pinje da priča priče, analizira ili manipuliše, pravda se , pravi nemoćnim, okrivljuje sebe ili druge.
Pars i Naranho su u abautizmu, šudzimu i manipiulaciji videli nastojanje čovek da pobegne do svojih doživalja, da ih predstvi na neautentičan način, da se sakrije, da utiče na druge da bi (najčeće nesvesno) pribavio sekunadru dobit. Sprečavanjem ovih načina da se pobegne podržava klijnta da ostane sa svojim autenitičnom doživaljem, identifikuje se sa njim i izrazi za na ličan, jasan, driektan, autentičan način.
Edukacija u psihoterapiji – Ekting aut (nesvesno odigravanje) – Efikasnost – Ego ideal – Energija
Edukacija u psihoterapiji
Pojam edukacije, može biti značajan u kontekstu GT bar na tri načina.
Na prvom mestu posvećenost psihoterapijskom pozivu podrazumeva celoživotnu edukaciju. Edukacija osvezava naš način rada i čuva nas opasne zamke, da naš rad postane rutinizirano izvršavanje profesionalne obaveze, u kome više ne rastemo.
Na drugom nivou, govorimo da je deo psihoterapije, edukacija klijenta.
Vec je Perlu bilo vazno da objasnjava studentima svoj pristup. Nekoliko efektnih objašnjenja bilo je deo grupnog rituala koji je izvodio Perls, i drzim da je ovo objasnjavanje imalo izvestan terapijski efekat na grupu. S druge strane, tokom samog rada Perls vrlo malo ili možda ni malo ne edukuje klijenta, tj. nista mu ne objašnjava, pogotovo ne tumači i ne interpretira klijentova iskustva, simptome, doživljaje. Terapeuta koji tako nešto čini, verovatno bi osudio da “misli umesto klijenta”, tj. ulazi u igru moći i slabi ga.
Edukacija ulazi u GT s razvojem dijaloskog pristupa, kao jedan od odblika kritike Perlsovog rada. Razumevanje sebe i uopšte prirode naše psihe vazan je sistem podrske. Mi imamo egzistencijalnu potrebu da razumemo sebe i svet i kada nam psihoterapeut u tome pomogne, efekat može biti doživljaj umirenja i jasnoće.
Terapeut klijentu može objašnjavati njega samog, npr.: “Nedavno si, na dramatičan način izgubio vezu koja ti je bila toliko bitna i u koju si polagao toliko mnogo nada. Sada, kada si se ponovo zaljubio, pridno je da je tvoj strah da bi opat mogao izgubiti vezu porastao do panike.”
Teraput klijentu može objašnjavati ono što će pokušati da radi: “Kada želiš da mi kažeš tolko mnogo stvari odjednom, imam utisak da ništa nisam razumeo. Pokušaću da te zaustavim, čim vidim da mi postaje previše. Tako ćemo vežbati da više budemo zajedno. To će ti pomoći u odnostu sa tvojim dečkom.”
Ili samu terapiju u širem smislu: “Kada se povežeš sa svojim osećanjima i izraziš ih, osećaćeš se bolje.”
Ili prirodu sveta da tako kazem: “Strah je normalno, vrlo ljudsko osećanje i ti što ga osećaš ne čini te slabim.”
Elem, kakva god objasnjenja dajemo klijentu, važno je da težimo da ona budu koncizna, sazeta i jasna. Takođe je veoma važno da ispratimo što se događa u našem klijentu kada mu ponudimo objašnjenje: “Kako ti ovo zvuči?”, ili, “Šta se u tebi dešava sada kada ovo čuješ?”, itd.
Klijentove rekacije mogu biti razne. Može doživeti da ga introjektujemo (da mu namećemo nešto), da ga ne razumemo, da mu poručujemo da nije adekvatan, itd.
S druge strane, verujem, edukacija može imati snažan terapijski efekat, verujem jači nego kada stvari ostavimo neobjašnjene, na nivou neposrednog iskustva. Ovome u prilog ide i iskustvo da edukacija iz oblasti psihoterapije korz koju postajemo terapeuti, ima snazan terapihski efekat, mozda bas zato što predstavlja kombinaciju objasnjavanja i neposredne terapije.
S druge strane terapeut može ući u objašnjavanje klijentu zaista i iz potrebe da zadrži kontrolu ili moć, ili da se skloni od neposrednog doživljaja, da razreši strah ili da pogura klijenta napred (da mu resi problem), ili da zaustavi ekspresiju kako nebi došlo do preplavljnosti, itd. Objašnjenjima nekad pokušavao da blokiramo ili zatvorimo proces, kao kada deci pokušavamo da objasnimo šta bi i kako trebalo da misle, osećaju, govore, rade. U tom slučaju objašnjavanje nije u interesu procesa.
Edukovanje klijenta, u smislu objašnjavanja, dakle, može biti značajan sistem podrške ili prepreka procesu.
Dobar znak da smo na krivom putu s objašnjavanjem je kada primetimo da sa klijentom počinjemo da se raspravljamo, tj. da ga ubedjujemo. Tada je proces koji smo zajedno kreirali verovatno mnogo važniji od onoga što smo klijentu hteli da objasnimo.
Najzad, treće značenje reči edukacija, važno u terapijskom kontekstu je da kroz psihoterapijski proces mi učimo kako da reagujemo na intervencije, kako da se povežamo sa sobom, kako da izrazimo sebe, kako da se povežemo sa terapeutom, itd. Ovo učenje se odvija kroz iskustvo. U terapisjkom žargonu govorimo o razradjenom klijentu. Taj klijentu je zapravo edukovan terapijskim iskustvom. Način na koji kao klijenti koristimo terapiju se uči. Način na koji reagujemo na intervencije i stil naseg terapeuta takodje. Terapeut može pomoći taj proces objašnjavanjem, navodjenjem primera i ličnim primerom.
Ekting aut (ackting out)
Ekting aut (ackting out) prevodimo kao odigravanje. Nekada nismou u stanju da direktno izrazimo svoje želje ili svoja osećanja, odnosno da jasno i neposredno pošalju poruku. Umesto toga, odigramavo. Šaljemo poruku tako što se ponašamo na neki način iz koga drugi, posredno treba da zaključi šta želimo, ili ne želimo, ili recimo šta nas ljuti.
Npr. umesto da direktno kažem da me ljuti kada ti treba mnogo vremena da mi odgovoriš na poruku, ja ljutnju pokazujem tako što sada ja tebi neću dugo odgovoriti na poruku. Umesto da kažem da sam ljut, ja pokazujem da sam ljut.
Ekting aut, smatra se, svojstven je niše ogranizovanim ili infantilnim osobama. Tako je svojstven i deci a posebno se vezuje za graničnu oranizaciju selfa.
Efikasnost
“Majsore, koliko godina meditacije će mi biti potrebano da se prosvetlim?”, pita mladi učenik zen učitelja.
“Dvadeset godina.”, odgovara učitelj nezainteresovano.
“To je tako puno vremena.”, nastvlja učenik, “Može li taj proces nekao da se ubrza?”
“Može.”, odgovara suvo učitelj, “U tom slučaju biće ti potrebno četrdeset godina.”
Ova zen priča možda se može dobro pirmeniti na psihoterapijski proces. Pokušaji da ih ubrzamo ili skratimo i u tom smislu učinimo efikasnijim često za posledicu može imati manje efikasnosti.
Pod efikasnim podrzumevamo ono što brzo daje efekte (rezultate). Savremeni čovek žuri, ima utisak da nema vremena, da mnogo propušta. Stoga veoma cenimo efikasnost, do te mera da je danas efikasnost postala jedan od najvećih imperativa.
Geštalt psihoterapije je relativno spor proces. Klijenti se često neprijatno izneade kada otriju da bi njihova terapija, da bi zatsa biila efektivna, mogla potrajati i godinama.
Drugim rečima, terapeut su pod pritisakom introjekta koji kaže da je vredno samo ono što je efikasno. Nekada sa svojim studentima razgovaram o tome kako se ovom pritisku odupreti.
S druge strane, razumem da je težnja efikasnosti prirodna i zdrava u izvesnoj meri. Često sa svojim studentima razgovaram o rezličitim načinma rada u GT i tada neretko iznosimo svoje utiske o tome koja intevrncija,s tragija, stil ili kombinacija stilova je efikasnija.
Efiksanost je mera uspešnosti u zadovoljavanju neke potrebe i u tom smislu prevazilaženja određene prepreke ili reševanja određenog problema.
U savremenom duhu međutim možemo reći da sed nalazimo pod inperativom efikasnosti. U tom smsilu verujemo da su važni samo efekti neke neše radne. Aktivnost ili bilo šta drugo efikasna je onoliko kolko ima željenih efekata. Aktivnost sama po sebi nije bitna. Bitan je n jen rezultat (efekat).
Ego ideal
Ego idelan je koncpet koji dolazi iz psihoanalize. Svi mi imao neku predstvu o sebi. O tome ko smo i kavi smo. Istovremeno imao predstvu o tome ko bi smo i kavi bi smo želei da budemo. Tu sliku o kome kavi bi smo želei da budemo zovemo ego idealom.
U geštalt terapinologiji bi o ego idelnbu mogli govoriti kao o menifestaciji persone (ličnosti), ili/i kao o skupu introjekata.
Energija
Fenomenološki gledano, imamo iskustvo doživljaja energiziranosti. To je stanje visoke pobuđenosti, uzbuđenja, koje je obično vezano za snažnu, hitnu potrebu. Energiziranost se opisjuje i razumeva kao stanje neke vrste urgentonsti. Naša mobilisanost tata je vrlo visoka. Spremni smo na akciju.
Energija ili uzbuđenje koje doživaljamo dovodi do visoke budnosti, zainteresovanosti za nešto što prepoznajemo kao veoma zanimljivo ili važno. Energiziranost je zapravo organizmički poziv na akciju. Organizmički (biološki) smo opremeljni mogućnošću da uđemo u stanje visoke pobuđenostti koje ima smiso u tome da nas podrži u akciji koja bi trebala da utroši energiju i dovede do relaksianja.
Visok nivo energiziranosti, pobuđenosti, zainteresovanosti, mogće je osetiti kod sebe i/ili kod klijenta, kada “nagazimo” temu ili pravac koji je trenutno od visokog interesa za klijneta (subjktivno ili objaktivno, svesno ili nesvesno).
Odsustvo energije, niska energija u razgovoru, može značiti da idemo za pogrešnom figurom, za nečim što nije zaista od pravog interesa (potrebe) u datom trenutku, ili pak suprotno, da su u vezi sa tom temom doživaljaji koje kliejnt negira i potiskuje,senzacije koje blokira (desenzitizira), impulsi koje prekida (retroflektuje).
Energija se tokom terapisje sense menja, ratse i opada, i može se, dakle, pratiti kao dijagnostički indikator prirode mesta na kome se teraput i klijent nalaze na svom putovanju, kao i važnosti i prirode pravca kojim su krenuli.
Kada sa sadržaja napravimo prelaz na ja-ti odnos sa klijentom, energija će se najčešće ponovo pojaviti.
Reči na slovo F
Figura – Fidbek – Frustracija – Fenomenološki pristup – Fiksirani geštalt – Fleksibilnost
Figura
Kada u psihoterapijskoj seansi osetimo da energija/uzbuđenje raste, kada se doživi zainteresovanost, kada nešto snažno privuče našu pažnju, tada kažemo da smo pronašli figuru od značaja. Čitav psihoterapijski proces može se posmatrati kao proces traganja za figurama koje imaju moć da u nama, u datom trenutku, kreiraju uzbuđenje.
U obilju sadržaja koji se u terapiji nude i u obilju pravaca kojim možemo krenuti, prepoznavanje figura koje imaju energiju od presudnog je značaja za doživalj kvalitetnog terapijskog kontakta između terapeuta i klijenta.
Često je misao terapijske veštine upravo u tome da terapu pomogne klijentu da prepozna i izrazi svoje autentične potrebe tako što će od njih napraviti figure, tako što će ih prepoznati i osvetliti pažnjom. Autentične i domente potrebe pretavaju se u figure s izrazitom vibratnošću i mi se ponovo osećamo živim.
Fidbek
Fidbek je povratna informacija, ili naš utisak o nečemu ili nekome koji delimo sa osobam o kojoj se radi. U terapiji zadatak teraputa je da na razne načine podeli sa klijentom svoj utisak o njemu. U tom smislu o fubeku razmišljam kao o jednoj psihoterapisjkoj tehnici.
Terapeut ovo može uraditi na mnogo načina. Terapeut klijentu nekada, prosto kaže šta vidi ili čuje. Nekada kako to što čuje razume. Nekadaq kako to što čuje utiče, kave misli, osećanja, fantazije u teraputu izaziva. U tom smislu fidbek se može kreti od jednatvnosti ka složenosti, od objektivnosti ka subjektivnosti
Fiksirani geštalt
Fiksirani geštalt, žargonski šema, predstvlja tipičan, repetitivan (ponavljajući), kontekstualno neosetljiv, obično nesvestan način na koji doživaljamo svet, tj. način na koji opažamo, osećamo, mislimo i ponašamo se.
Druim rečima, ako smo skloni da pažnju obraćamo na iste stvari, ako to u nama izaziva manje više iste misli i osećanja, i kao zatim reagujemo na manje više isti način, govorimo o fiksiranom geštaltu. Na primer, majka obično zapaža nedostake kod svog deteta. Slova koja nije dobro napisao. Reči koje nepravilo izgovara. Neurednost. Činjenicu da se isprljlo, itd. Pošto tipično obraća pažnju na nedostatke, ovo kod nje stvara osećanje ljutnje i misao da se dete ne trudi dovoljno ili čak da majku ne voli dovoljno da bi se potrudilo. Zatim misao da se nikada neće popraviti, strah o tome šta će drugi reći da da li će se dete uklopiti u društvo. Stoga ga majka gotovo uvek grdi, a rečinice obično počinje rečju “uvek”.
Fenomenološki pristup
Kada u ovim tekstovima govorimo o fenomenološkoj perspektivi, želimo da kažemo da je to perspektiva običnog, svakodnevnog iksustva. Iskustvo, jednosvno opisano, svakondveno, bez intepretacije, to je dakle prvo značenje reči fenomenološki pristup u GT.
Reč fenomen znači pojava. Želi se reći da kada se nešto pojavljuje uvek postoji i subjekt kome se ta pojava pojavljuje. Pojava je pojava tek kada ima ko da tu pojavu doživi. Pojave su takve kakve jesu, ne po sebi nego upravo za nas. Voda nije hladna ili vruća, pitka ili zagađena, prozirna ili mutna po sebi, već za nas. Nama je hladna ili vruća, za nas je pitka ili zagađena, našem oku je prozirna ili mutna. Mi smo deo pojave. Mi smo deo onoga što opažamo, osećamo, poimamo.
Kako je to važno? Prvo, mi ne možemo pristupiti samoj stvarnosti, već samo i jedino našim doživljajima. To znači da se na terapiji nećemo baviti utvrđivanjem istine, nego ekspresijom doživljaja. Nećemo se raspravljati sa našim klijentom oko toga da li je njegov postupak sebičan ili nije, već ćemo ići za njim, podržavajući da još više izrazi svoj doživalj koji je opisao kao sebičnost.
Drugo, ni mi sami nećemo se, osim u nekim specijalnim slučajevima, pitati da li je nešto istina ili ne, nego ćemo pratiti naš doživljaj. Moja opažanja (vidim osmeh na tvom licu), moje senzacije (i osećam toplinu u grudima), moje emocije (osećam radost), moje intonacije (želim to da ti kažem), i moje akcije (izražavam, sebe), biće način na koji, kao geštalt terapeut postupam.
Treće, iskustvo pokazuje da moji stavovi, moje ideje, odnosno moja uverenja, moje pretpostavke i predrasude, mogu biti od velikog uticaja na ono što vidim, na moje senzacije, emocije, akcije. U geštalt terapiji, koristiti fenomenološku metodu, znači osvestiti, staviti u zagrade, ostaviti po strani, koliko god je to moguće, naša uverenja, pretpostavke, predrasude, i prepustiti se čistoj, predrefleskivnoj, instiktivnoj, intutivnoj, telesnoj, estetskoj (čulnoj) impresiji.
Ovaj, upravo fenomenološki način bivanja treba da nam omogući da budemo u kontaktu sa svojim čistim doživljajima, pre nego ga naša uverenja, pretpostavke i predrasude iskrive. Veruje se da ovakav način bivanja ima veliku dijagnostičku i uopšte terapijsku vrednost.
Figura – Fidbek – Frustracija – Fenomenološki pristup – Fiksirani geštalt – Fleksibilnost
Frustracija
Da bi opstao u sredini, organizam mora zadovoljavati svoje potrebe. Organizam, međutim, ne može sam iz sebe zadovoljavati potrebe. Ono što će zadovoljiti njegove potrebe, na primer hrana, nalazi se u sredini. Da bi zadovoljio svoje potrebe organizam mora posegnuti za sredinom. Na primer da bi zadovoljio glad čovek poseže za voćem. Ovo posezanje možemo nazvati akcijom. Međutim, oni elementi sredine koji bi zadovoljili naše potrebe nisu uvek lako dostupni. Na primer, voće se može nalaziti na visokim granama drveća. Akcija koju je potrebno preduzeti da bi se potreba zadovoljila, nekada je prilično komplikovana. Ometanje naših impulsa od strane sredine stvara frustraciju.(…)
Fleksibilnost
Kada čujem reč fleksibilnost, prvo što mi padne napamet je Ezopova basna o hratu i trski. Ko je jači, hrast ili trska, vodili su njih dvoje raspravu. Ovu raspravu začuo je vetra i odjednom počeo strahovito da duva. Vetar je postajao sve jači. Hrast je junačni oloevao vertu, a trstika se pod naletima verta povijala i klanjala. Vetar je postao sve jači sve dok ponoitog hrata nije išučao iz korena. Kolko god da je jako duvao, međutim, savitljivoj trstiki nije mogao ništa.
Naravoučanije je da je fleksbilnost jača od tvrdoće.
Biti fleksibilan znači savijati se, prilagođavatai se. U GT psihoterapijskoj senasi terapeut je fleksibilan ako je spreman da odustane od ideje za kojom je pošao kada vidi da ne daje rezultate, ili kada se spontano pojavi drugi trag koji ima više energije.
Polje se menja, okolnosti se menjau i kao im pristupamo na isti način, rigidni samo. U tom smislu fleskibilnost je osetljivost na kon tekst, na promenu, spremnost na ekspreiment, na novinu. Suprtno fleksibilnosti bila bi rigidnost, odnosno fiksirani geštalt.
Na primer, terapeutninja pod suprevizijom, radeći na alijenaciji i konfluenciji, klijentu je ponudila ekspreiment stolice: “Obrati se meni kao da sam tvoja devojka i reci mi da ne želiš to i to da uradiš.” Klijent je isprva bio zamišljen a onda je jasno rako da mu se ideja ne dopada.
“U redu.”, odgovara terapeutkinja, “Reci mi ponovo: “Neću.””
Terapetnija je bila flaksibila da ispravi proces. Klijent je upravo uradio ono što je ona želela: pronašao svoje neću i pojavio se na granici kontakta, ali na savim drugi način nego što je terapeutkinja isprva zamisla. Naime terapeutninja je isprva htela da klijent to kaže svojoj devojci (ekspremnat stolice), a zapravo je klijent svoje “ne” rekao terapeutkinji.
Drugi kontekst koji mi se javlja kada iz terapijskog iksutva razmišljam o fleksibilnosti tiče se naše sposbnosti (kao terapueta) da vidmo pormenu kod našeg klijenta čak i kada se na dešava na mirko nivou, u sada i ovde terapijske senase, ili maožda baš najpre tada. Naime ponekad sam imao utisak da teraput klijneta gleda korz poznate, kroz njegove uobičjne šeme, i kadtak ne primećuje suptilne znake promene, naročito u frupnom radu. Ova tvorenost za fine zanke promene je dragcena sposobnost u terapiji.
Funkcionalna fiziologija
Na fiziologiju se u GT gleda kao na funskcionalnost našeg organizma u smislu njegovog samoodržanja u sredini. Ogranizam je nastao u sredini i zahvalujući sredini opstaje. Suštinski je zavistan od sredine i od drugih, i ne može opstati sam. Naša funciklcionala fiziologija je naša prilagođenost opstanku u sredini
Pluća su se razvila zahvaljujući postojanju vazduha i mogućnosti da se u procersu sagorevanja, za koji je neophodan kisonik, omogući energija. Naše oči su se razvile zahvaljući ili uzimajući u obzir fenomen svetlosti. Naši mišići su fiziološki odgovor našeg organizma na fonomen gravitacije.
Da bi opstao organizam ne može biti pasivan. Moramo disati, kretai se, hraniti se, izbacivati štetne materije. Da bi osigurala da ćemo ispunjavati svoje vitalne potrebe, naš organizam (naša fiziologija) nas njima neumoljivo pritiska.Perls navodi da doživljaj gladi može biti toliko intenizivan da možemo halucinarati hranu. Potreba za nuždom dok spavamo prvo će učiniti da sanjamo kako vršimo nuždu a na kraju će nas probuditi.
Fiziološki procesi odvijaju se automacki, bez prisutsva naše svesne volje, bez odluke, bez ega. Njihova posledica su senazije, koje tekođe ne biramo, a koje su tu da nas obaveste o našim dominentnim potrebama od vitalnog interesa. U tom mislu na njih se može gledati i kao na pozadinu.
Fnucionalna fizologija je naša organizovanost da preduzmamo one akcije koje će nas održavati u životu, koje će vraćati i održavati homeostazu kao rezultat konpenzacije organizma u sredini.
Srodni pojmovi: organizmička samoregulacija, potreba, homeostaza.