Držeći radionice na temu etike u psihoterapiji, bavili smo se raznim, konkretnim etički problematičnim situacijama. U tim prilikama dobijao sam fidbek od edukanata da bi im značilo da mnoštvo etičkih preporuka dobiju napismeno, kako bi ih mogli naučiti i podsetiti ih se, kada im to bude potrebno. Ovaj tekst je rezultat tog procesa.

Etička pitanja u GT su suštinski estetska pitanja, tako da možemo govoriti o etičkom osećaju ili estetskom osećaju za dobru formu, koja je samim tim i etička. Kao i svaki drugi osećaj, i estetsko/etički osećaj je spontan, prirodan, prereflektivan, intuitivan, telesan.

S druge strane, kada govorimo o praktičnom nivou dobrih etičkih preporuka, etička pitanja su pre svega pitanja granica, što ne isključuje estetsku komponentu, već samo pomera fokus. U ovom tekstu bavićemo se etičkim pitanjima upravo kao pitanjima granica.

Kršenjem etičkih pravila i preporuka u opasnosti smo da povredimo granice naših klijenata ili da dozvolimo klijentima da povrede naše granice na način koji će nepovoljno uticati na terapijski proces.

Ipak u GT, kao i sve ostalo, i etika je procesna i kontekstualna i ima u sebi dijagnostički potencijal. To znači da nismo mi tu da bismo slepo poštovali pravila, već su pravila zapravo preporuke koje su tu radi nas i vredi ih primenjivati samo kada to zaista ima smisla.

Pojavljivanje etički upitnih situacija deo je terapije i nešto je što možemo uneti u terapiju kao sadržaj, nešto čime se možemo baviti na samim terapijskim seansama, jer se tiče procesa terapije i odnosa između klijenta i terapeuta, odnosno načinima na koji se oni pojavljuju na granici kontakta između sebe. Etika se dakle događa na granici kontakta, baš tu gde je žarište terapijskog rada u GT.

U ovom tekstu neću se baviti suštinom etike iz GT perspektive, već samo nizom konkretnih etičkih preporuka i njihovim razumevanjem. Na nekoliko mesta pokazaću značaj etičkih tema za terapijski proces, ali bez dubljeg upuštanja.

O važnim etičkim principima i pravilima terapeut obaveštava klijenta tokom rada, na početku ili postepeno, kada za to dođe vreme. Svako pravilo ili princip, koji terapeut želi da primeni, može važiti samo ako je terapeut obavestio o tome svoga klijenta i ako klijent pristaje da radi pod tim uslovima.

Na primer, ako terapeut ima pravilo da će seansu koja se otkaže na dan održavanja naplatiti, neophodno je da klijent unapred bude upoznat sa tim pravilom.

Upoznavanje sa pravilima setinga, na početku terapije, potencijalno stvara osećaj sigurnosti i jasnoće granica, što može biti dobra polazna tačka za rad.

Neki terapeuti ova pravila daju klijentu napismeno jer iskustvo pokazuje da ljudsko sećanje nije pouzdano i da se ljudi često sećaju ili ne sećaju nečega, onako kako im odgovara.

Ipak, postavljanje granica i upoznavanje sa pravilima razne osobe dožive na razne načine. Stoga nije zgoreg da terapeut i u ovom delu procesa ostane budan i istraži kako se klijent oseća u vezi sa pravilima o kojima ga obaveštava.

Na primer, kada klijentima saopštimo pravila otkazivanja ili da se seansa ne produžava ako kasni, neki će to doživeti kao poruku da nisu važni terapeutu ili da je terapeut hladan i formalan. Na ovaj način možemo već na početku dobiti važan materijal za rad u smislu teškoće da se prihvati granica ili doživljaja ugroženosti ili napuštenosti koji se javlja kada naiđemo na granice druge osobe.

Neke će isticanje pravila na početku podsetiti na traumu koju nam stvara izbirokratizovani komplikovani svet nefleksibilnih pravila koji smo stvorili, na sistem u kome živimo. Učiniće im se da je terapeut samo još jedan predstavnik tog i takvog sistema.

Na početku karijere kada mi je bilo važno da u jasnoći granica u vidu pravila pronađem oslonac i podršku, praktikavao sam da klijenta u pravila uputim već na prvoj seansi.

Obaveštavao sam klijenta o nekolicini važnih stvari kao što je pravilo poverljivosti (obaveza da terapeut čuva profesionalnu tajnu) i izuzeci od tog pravila, o važnosti redovnosti rada i posvećenosti koju psihoterapija zahteva, o pravilu da se seansa ne produžava kada klijent kasni i o pravilima otkazivanja (dataljnije vidi u nastavku teksta).

Kako je vreme prolazilo sve više sam odustajao od te prakse i pribegavao upoznavanju klijenta sa pravilima onda kada naslutim da će za jasnom granicom postojati potreba. Sada upoznajem klijenta sa pravilima tokom procesa, kada se za tim javi potreba.

Na vreme se u GT gleda kao na oblik granice kontakta. Npr. ako neko kasni na dogovoreni sastanak, obično ćemo imati utisak da nam probija granicu.

Vreme je u GT takođe dijagnostički relevantno. Ciklus kontakta, kako ga je video Zinker, ima dimenziju vremena unutar sebe, kao bitan element. Drugim rečima, mi kontaktiramo sredinu u vremenu. Naš kontakt ciklus ima svoj početak, sredinu i kraj. Faze ciklusa kontakta (senzacija, svesnost, mobilizacija itd.) imaju svoje prirodno trajanje u vremenu. Ukoliko je bilo koja faza ciklusa kontakta u vremenu kompromitovana (previše duga ili previše kratka), to može biti važna dijagnostička poruka za terapeuta.

Tako, na primer, pored klijenata koji kasne ili dolaze prerano imamo i one kojima je potrebno mnogo vremena da započnu ili koji svoju ispovest počinju „na vratima“ kada je seansa već gotova.

Terapeut ne kasni na terapiju (u prostoru je pre klijenta) i ako mu je to poslednji klijent ne izlazi iz radnog prostora sa njim, već posle njega.

Moj je utisak da terapeuti uglavnom poštuju ovo pravilo, u našoj zemlji. Svi komentari ove vrste u daljem tekstu odnose se samo na našu zemlju.

Terapeut koji kasni na terapiju kreiraće polje nesigurnosti, a klijent može imati utisak da mu je granica probijena i da se njegovo vreme (pa tako ni on sam) ne poštuje.

U radni prostor obično dolazim oko pola sata ranije. Ovo je stoga što stanujem daleko, pa imam fore da stignem na vreme i ako se ozbiljno zaglavim u nepodnošljivim beogradskim saobraćajnim gužvama.

Kada stignem, 5 do 10 minuta posvetim uređenju prostora, vetrenju, nabavci vode i voća u obližnjoj prodavnici. Zagrejem vodu u kuvalu, pripremim sebi čaj. Ponekad 5 do 10 minuta provedem u obližnjoj crkvi.

Narednih 5 do 10 minuta posvetim čitanju beleški o klijentima koji će doći toga dana. Tu često ponešto i dodam.

Narednih 5 do 10 minuta meditiram ili se okrećem sebi kroz pitanje gde sam, kako sam, kretanju kroz različite zone svesnosti.

Ovaj pretkontakt i rituali koji ga ispunjavaju za mene su važan deo terapije. Ne volim da direktno iz gradske vreve i žurbe kroz saobraćaj sednem da radim.

U svakom slučaju, mislim da je važno da terapeut dođe u prostor barem 15 minuta pre klijenta, kako bi se natenane smestio i kako bi bio tu ako klijent porani.

Ukoliko klijent kasni na terapiju, preporuka je da terapeut ne produžava vreme terapije, već da drži svoju granicu, osim ako iz posebnih razloga ne odluči drugačije.

U suprotnom, terapeut može doživeti da mu klijent probija granicu ili da testira granicu.

Ukoliko klijent redovno kasni na terapiju, terapeut se može zapitati o intenciji takvog pokreta. Šta mu klijent time govori, poručuje? Kakvo mesto terapija zauzima u klijentovom životu? Kakav je klijentov odnos prema terapiji? Kakav je klijentov život (npr. u njemu nema mesta za klijenta i njegove potrebe).

Ista ova pitanja terapeut može postaviti i sebi.

Postoji terapeutska šala da na terapiju kasne agresivni, ljuti i narcistični klijenti. Da ranije dolaze anksiozni, a da tačno na vreme dolaze opsesivni. Bilo kako bilo, u ovom humoru možda postoji zrno istine. Granice u vremenu mogu se koristiti u dijagnostičke svrhe.

Ima dakle klijenata koji na terapiju redovno dolaze ranije, čak mnogo ranije od terapeuta, tako da terapeut u vezi sa tim formira određene doživljaje. Na primer, oseća da ne može da izađe u susret navikama svoga klijenta i u vezi sa tim oseća krivicu ili makar nelagodu ili pritisak. Oseća da su mu granice probijene, jer klijent na taj način sreće druge klijente koji završavaju seansu. Ovo se takođe može smatrati delom procesa i uputno je da terapeut istraži smisao ovakvog ponašanja svoga klijenta.

Na primer, kreirajući kod terapeuta osećaj „krivice bez razloga“ na ovaj način, klijent zapravo šalje poruku terapeutu o tome kako se sam oseća u životu ili čak na terapiji, ili kako se osećao tokom detinjstva i sl.

Ranije dolažanje na terapiju često je u vezi sa osećajem klijenta da je terapijski sat previše kratak ili skup ili da za njega neće biti dovoljno vremena. Ovim klijent možda komunicira sa terapeutom vanterapijski doživljaj uskraćenosti za nešto na šta je imao pravo i/ili ustaljeni doživljaj da drugima nije zaista važan i da za njega neće biti dovoljno nečega što mu je potrebno itd.

Ima klijenata koji su skloni da nam, čak i kada dolaze na vreme, probijaju granicu vremena tako što „ne žele da odu“ sa terapije, rasplaču se u poslednjim minutima seanse, ili praktikuju tzv. ispovest na vratima (ustajući i hvatajući se za kvaku počinju da nam govore veoma važne stvari o sebi ili o našem odnosu), ili jednostavno ne žele da ustanu sa stolice jer im je  važno da nam baš sada kažu „samo još ovo“.

Terapeut je tako u neprilici, jer mora da odabere da li će ostati sa klijentom na štetu svoje granice, ili će ga „napustiti“ u važnom trenutku.

Klijenti ponekad zameraju terapeutu što neće da im produži seansu.

Zadatak takvih dinamika je da klijent nauči da ono što mu je potrebno može dobiti uz postojanje i poštovanje granica drugog.

Moguće je da klijent ovim nesvesno poručuje da želi da iskuša da li je terapeutu zaista važan, ili da ima teškoća sa prihvatanjem granica drugih, ili da ima teškoća da sam postavi granice, ili da je konfluentno organizovan na granici kontakta, ili da želi privilegovani status u odnosu na druge klijente, ili da u odnosu na terapeuta manifestuje zavisnu poziciju, ili kombinacija svega ovoga.

Na ovaj način, dakle, mogu se kroz proces u vremenu organizovati važne teme za rad između to dvoje ljudi.

Između seansi terapeut pravi bar 15 minuta razmaka, kako se klijenti ne bi sretali u čekaonici, kako bi imao vremena da ostavi belešku iza rada i kako bi mogao da se povuče i odmori, „resetuje“ za narednog klijenta (vreme za postkontakt). Moj je utisak da većina terapeuta ne poštuje ovo pravilo.

Susret sa drugim klijentom kod fragilne ili paranoično organizovane osobe može stvoriti osećaj ugroženosti granice i izloženosti u identitetu koji želi da sačuva za sebe, identitetu (persona/ličnost) psihoterapijskog pacijenta. Na ovaj način delimično se ugrožava pravilo poverljivosti (diskrecija).

Psihoterapijski klijenti imaju pravo da informaciju da odlaze na psihoterapijske seanse sakriju od drugih, ako tako žele.

Ako klijent odluči da prekine terapiju, terapeut mu nudi još jednu, završnu seansu, uz mogućnost da tu seansu ne plati. Poželjno je da terapeut o ovom pravilu obavesti klijenta na prvim seansama, koje mogu biti korišćene da terapeut upozna klijenta sa pravilima, kulturom i običajima psihoterapijskog konteksta.

Preporuka je da se na tako dobijenoj poslednjoj seansi radi na integraciji prethodnog terapijskog iskustva, ali i da se ispitaju razlozi zbog kojih klijent želi da raskine terapijski ugovor.

Nagli prekid terapije od strane klijenta može naime biti procesno interesantan. Možemo govoriti o pojavljivanju teme agresije, separacije, napuštanja, koje klijent odigrava. Moguće je da kod klijenta postoje nezadovoljstva terapijom za koje nije osećao dovoljno podrške da ih iskomunicira.

Takođe, nagli prekid može biti u vezi sa klijentovim strahom od vezivanja za terapeuta, ili terapeutovom nesvesnom željom da klijenta veže za sebe ili za terapiju itd.

Nekada je nagli prekid u vezi sa cenom terapije koja klijentu deluje previsoka, nekad u poređenju sa, kako se klijentu može činiti, slabim rezultatima terapije koji se sporo i nestabilno pojavljuju.

S druge strane, terapeuti iz svojih razloga mogu odlučiti da prekinu rad. Tada bi bilo važno da klijenta o tome obaveste najmanje tri meseca unapred, idealno šest meseci, kako bi imali vremena da na adekvatan način naprave završavanje.

Preporuka je takođe da u takvoj situaciji terapeut ponudi klijentu kontakte drugih kolega sa kojima može nastaviti rad.

Nagli prekid terapije od strane terapeuta može dovesti do retraumatizacije klijenta, odnosno ponavljanja separacione traume.

Terapeut nastoji da sa klijentom pronađe redovni termin u kome će se viđati (npr. svake srede u 18h). Moj utisak je da terapeuti uglavnom ne poštuju ovu preporuku.

Učestalost i redovnost terapijskog termina može biti važan deo klijentovog doživljaja sigurnosti. Klijent može iščekivati termin, planirati, računati na taj sat, baš toga dana, može seansu iščekivati sa nestrpljenjem ili radošću ili zebnjom ili nadom itd. Otkazivanje odnosno pomeranje seanse dakle može uticati na klijentov doživljaj sebe u terapiji, doživljaj odnosa sa terapeutom i doživljaj terapeuta.

Terapeuti su ipak nekada prinuđeni da otkažu ili pomere seansu.

Ako mora da otkaže ili promeni termin, terapeut to čini najmanje 48 sati ranije, nastoji da novi ponuđeni termin ne bude udaljen više od dva dana od prethodnog.

Kada do toga dođe, terapeut može pokazati zainteresovanost za to kako je klijent doživeo promenu termina (naravno, kada se vide, ne preko telefona ili poruka).

Ukoliko je terapeut prinuđen da otkaže seansu zakazanu za sutra ili tokom istog dana, preporuka je da naredni termin terepeut ne naplati, ili da naplati polovinu cene. Jasno je da bi za ovakvo otkazivanje uoči seanse terapeut zaista morao imati veoma jake razloge.

Mnogi terapeuti praktikuju i obrnuto. Prilikom uvodnih seansi, terapeut može informisati klijenta da terapijski proces traži posvećenost, vremensku predvidljivost, izvesnu vrstu discipline. U vezi sa tim možemo informisati klijenta o pravilu otkazivanja, tj. objasniti mu da seansu mora otkazati najmanje 48 sati unapred, ili da će u suprotnom seansu platiti po punoj ceni ili delom, iako nije došao.

U suprotnom može se desiti da terapeut iznenada i neplanirano ima prazan termin, jer mu je klijent otkazao kasno. Čekajući sledećeg klijenta u svom prostoru, terapeut može osetiti da su mu granice probijene, što može dovesti do ljutnje i uticati na to kako će se osećati i ponašati prema tom klijentu na narednoj seansi. Stoga samo rezervisanje termina košta.

Često otkazivanje seansi takođe je dijagnostički interesantno i terapeut se može zapitati šta se između njega i klijenta na taj način kreira i kako to ima veze sa klijentovim životom i teškoćama ili sa samim klijentom ili samim terapeutom.

Odlazak na odmor ili pauzu u radu terapeut najavljuje najmanje mesec dana unapred (4 seanse). Moj utisak je da terapeuti delimično poštuju ova pravila.

Već smo naglasili da je veoma važno da se klijent u terapijskom setingu oseća sigurno. Prostor za rad je deo kreiranja sigurnosti setinga.

Terapeut radi u posebnom prostoru koji služi samo terapijskoj nameni. Nije preporučljivo da terapeut radi u prostoru u kome živi, ili u kome živi njegova porodica, tako da klijent ne mora da sreće članove terapeutove porodice. Moj utisak je da terapeuti delimično poštuju ovo pravilo.

Prostor za rad je dobro zvučno i vizuelno izolovan (niko spolja, iz prostora ili sa ulice ne može da vidi klijenta niti da čuje razgovor).

Moj utisak je da terapeuti uglavnom poštuju ove preporuke.

Kada govorimo o prostoru kao granici, važno je i rastojanje između terapeuta i klijenta kada sede jedno prekoputa drugog. Preporuka je da rastojanje bude oko dva metra, kako se ne bi osećali previše blizu ili previše udaljeno. Rastojanje u prostoru je važno i dijagnostički, a može biti korišćeno i kao veoma značajan resurs intervencija.

Neki relacioni terapeuti, uvek kada sednu ispred klijenta, postave pitanje: „Kako se osećate sa rastojanjem između nas?“ Mislim da je ovo dobar način da se započne seansa i da se klijent uključi u odlučivanje u vezi sa granicom u prostoru.

Promena radnog prostora znači promenu setinga koji je u vezi sa osećajem sigurnosti. Kada dođe do promene prostora, važno je da terapeut istraži kako je klijent doživeo tu promenu, tj. kako se oseća u novom prostoru.

Terapeut se ne dopisuje sa klijentom niti sa njim vodi telefonske razgovore, osim u vezi servisnih informacija (termin, adresa, cena, promena termina itd.).

Moj utisak je da terapeuti delimično poštuju ovu preporuku.

Terapeut ne traži od klijenta da mu „ukratko preko telefona kaže ili napiše u čemu je problem.“ Ovakav pristup otvorio bi proces na način koji nije prikladan i u uslovima u kojima terapeut ne može da se zaista posveti klijentu.

Ukoliko klijent ima potrebu da sa terapeutom podeli svoja iskustva između seansi, terapeut mu može predložiti da piše dnevnik, koji potom mogu koristiti na terapijskim seansama.

Klijenti nekada zovu terapeuta s namerom da mu ispričaju šta im se događa i da ga pitaju šta da rade.

Telefonski pozivi od strane klijenta mogu zateći terapeuta u raznim situacijama, kada nije planirao ili nije spreman da bude klijentu na raspolaganju. Ovakva vrsta komunikacije van seansi može biti opterećenje za terapeuta.

Ako klijent zove terapeuta da mu kaže da se ne oseća dobro, ili mu šalje poruke takve sadržine, preporučljivo je da terapeut objasni klijentu zašto to nije dobra praksa. Umesto komunikacije izvan seansi terapeut može da mu ponudi prvi slobodan termin, još tog dana ili sutradan, ili najranije kada je u mogućnosti, pre redovnog termina.

Terapeut takođe može ponuditi klijentu da rade češće, ukoliko smatra da je to potrebno.

Ukoliko je klijent suicidalan ili oseća da tone u psihotičnu epizodu, terapeut ga može uputiti na službu hitne medicinske pomoći ili sam može pozvati hitnu pomoć.

Osim u specijalnim situacijama, terapeut izbegava da klijenta poziva telefonom da ga pita kako je, zašto je prestao da dolazi na terapiju, da li namerava da se vrati na terapiju, da li je zadovoljan terapijom i rezultatima. Radi dobijanja ovakvih informacija terapeut, osim u posebnim slučajevima, koristi samo prostor u okviru sensi.

Nije preporučljivo da terapeut bude prijatelj ili pratilac ili praćeni od strane svoga klijenta na društvenim mrežama kao što su fejsbuk, instagram itd.

Ukoliko je ovo teško izbeći danas, preporučuje se da terapeut, pored svog privatnog profila, na ovim mrežama ima i odvojen, profesionalni profil, preko koga bi mogao biti povezan sa svojom klijentelom i kolegama, a da klijent nije u mogućnosti da vidi fotografije sa plaže, političke ili verske stavove svoga terapeuta i slične sadržaje.

Ukoliko klijent želi da doda ili zaprati terapeuta, ovaj ga informiše o eventualnim posledicama za proces i/ili istražuje sa klijentom tu njegovu želju.

Ukoliko su klijent i terapeut prijatelji na društvenim mrežama, preporučljivo je da se dogovore da to prijateljstvo pauziraju dok traje terapija.

Ukoliko se klijent i terapeut sretnu na javnom mestu kao što je ulica, pozorište i sl., nije preporučljivo da se terapeut prvi javi klijentu, jer klijent možda ne želi da objašnjava osobama sa kojima je u društvu ko je osoba koja mu se javila ili da im otkrije da ide na terapiju itd.

Ukoliko se klijent prvi javi terapeutu, ovaj će mu svakao otpozdraviti.

Nije preporučljivo da na ovakvim mestima klijent i terapeut ulaze u neformalnu komunikaciju, ćaskanje i slično.

Klijenti nekada izraze želju da terapeut dođe i prisustvuje nekom za njih važnom događaju, kao što je na primer odbrana master ili doktorskog rada, venčanje, krštenje i sl. U takvim situacijama važno je da terapeut istraži pozadinu klijentove želje, prateći pri tome kako se sam oseća povodom ovakvog poziva, te da postupa u skladu sa svojim osećajima.

Psihoterapija je poduhvat na granici kompetencije. Odnos sa klijentom često iskušava naša znanja i veštine do krajnjih granica, dubok je i složen, traži stalno učenje i usavršavanje, pokreće naše lične teme, traži njihovo prorađivanje iznova i iznova.

I pored toga, neki klijenti prevazilaze naše kompetencije. Kada govorimo o kompetencijama, tu se ne radi samo o znanjima i veštinama, već i o opštem stanju u kome se terapeut nalazi. Na primer, terapeut koji je u sagorevanju od posla ili se nalazi u krizi u privatnom životu bilo koje vrste, možda neće moći da donese strpljenje, prisutnost, stabilnost, toleranciju na frustraciju, koje su nekim klijentima potrebni u velikoj meri. Stoga se preporučuje da se u tom slučaju diskvalifikuje i rad prepusti drugom.

Neke kategorije klijenata, kao što su deca, adolescenti, klijenti sa tzv. poremećajem ličnosti, klijenti sa problemima zavisnosti, klijenti sa teškim ili smrtonosnim bolestima, suicidalni klijenti, klijenti u velikoj depresivnoj epizodi, psihotični klijenti i klijenti sa dijagnostikovanom shizofrenijom, klijenti sa poremećajima ishrane, klijenti koji su žrtve zlostavljanja ili teških oblika traume itd., zahtevaju poseban trening da bi terapeut bio podržan da sa njima radi, rad u kliničkim uslovima ili timski rad grupe profesionalaca.

Rad sa ovim kategorijama klijenata, bez posebnog treninga i edukacije, bez podrške u superviziji od strane supervizora koji je verziran u radu sa ovim vrstama poteškoća, ili bez kliničkih uslova ili tima profesionalaca, smatra se etički problematičnim.

Važno je, dakle, da terapeut bude dobro edukovan, podržan kontinuiranom supervizijom i u procesu stalnog usavršavanja i praćenja novina, barem u svom terapijskom pravcu. Stoga je važno da terapeut nastavlja usavršavanje tokom čitavog radnog veka, posećuje seminare i kongrese, čita staru i novu literaturu, učestvuje u redovnim supervizijskim grupama za diplomirane terapeute i u grupama za podršku, posećuje individualne supervizijske seanse, povremeno sam odlazi na psihoterapiju.

Takođe je važno da terapeut razvije model za procenu na osnovu koga će odlučivati da li sebe smatra dovoljno kompetentnim za rad sa nekim klijentom. Ovo je naročito važno za mlade terapeute ili terapeute koji su još u edukaciji.

Procena može trajati jednu, tri ili čak pet seansi. U tom slučaju preporučljivo je da klijent bude obavešten da će terapeut koristiti to određeno vreme kako bi procenio svoje kompetencije. Važno je da klijent zna koliko će dugo ta procena trajati, kao i da zna da li terapeut očekuje da se te seanse plate, čak i ako odluči da nije dovoljno kompetentan da radi sa tim klijentom. Važno je da terapeut isprati kako se klijent oseća u vezi sa ovom situacijom.

Ukoliko posle prve seanse odluči da nije dovoljno kompetentan za rad sa nekim klijentom, terapeut ne naplaćuje seansu, osim ako prethodno nije eksplicitno drugačije dogovoreno.

Preporučuje se da terapeut ne naplati seansu u toku koje je doneo odluku da nije dovoljno kompetentan da nastavi rad sa tim klijentom, osim ako pre toga nije eksplicitno drugačije dogovoreno.

U tom slučaju terapeut nudi kontakte kolega koji bi možda mogli da prihvate rad sa tim klijentom. Moj utisak je da terapeuti uglavnom ne poštuju ove preporuke.

Terapeut, dakle, brine o tome da na terapiju ne primi klijenta koji prevazilazi njegove kompetencije.

Ukoliko se radi o klijentu sa posebnim teškoćama ili teškim zastojem u funkcionisanju, smatra se da je terapeut dužan da informiše klijenta o preporučljivoj praksi, a to je da se u rad uključuju drugi profesionalci. To može biti psihijatar, psiholog, pedagog, defektolog, nutricionista, itd. Na ovaj način terapeut deli odgovornost sa drugim profesionalcima.

Ako se terapeut i klijent saglase oko uključivanja drugih profesionalaca, važno je i da se dogovore o komunikaciji između ljudi koji o klijentu brinu. Preporučuje se da se komunikacija odvija pisanim putem, tako da klijent može izrvšiti uvid u prepisku, kako se ne bi stvarale tajne.

Preporučuje se da terapeut o svim ovim pitanjima predoči klijentu razne posledice.

Ukoliko smatra da je to neophodno da bi preuzeo odgovornost za svoj rad, terapeut čak može usloviti nastavak svoga rada uključivanjem drugih profesionalaca. To se najčešće odnosi na uključivanje psihijatra.

Ukoliko je psihoterapeut ujedno i psihijatar, nije preporučljivo da sa svojim klijentom paralelno izvodi i psihoterapijski i psihijatrijski tretman. Umesto toga, poželjno je da klijenta pošalje drugom psihijatru, ukoliko smatra da za tim postoji potreba, kako bi njegov odnos sa klijentom ostao samo psihoterapijski.

Terapeut je odeven skromno, neupadljivo, jednostavno. Noge i ruke su mu prekrivene. Ne nosi usku garderobu koja prijanja uz telo, a terapeutkinje ne nose duboki dekolte niti suknje iznad kolena, niti se preporučuje da su upadljivo našminkane.

Smisao ovih preporuka je da se smanji mogućnost razvijanja erotskog kontratransfera kod klijenta.

Moj je utisak da većina terapeuta delimično poštuje ovo pravilo.

Nije preporučljivo da terapeut radi bez nadoknade. To obično čini da se klijent oseća dužnim ili zaduženim, a ova osećanja utiču na terapijski proces.

Nije preporučljivo da terapeut podiže cenu tokom rada sa klijentom.

Moj utisak je da terapeuti uglavnom poštuju ovu preporuku.

Terapeut naplaćuje svoj rad u skladu sa tržišnom vrednošću terapijskog sata.

Ukoliko tokom rada klijent upadne u finansijske teškoće i cena terapije mu postane previše visoka, terapeut klijentu može smanjiti cenu i prilagoditi je klijentovim mogućnostima ili ponuditi drugog terapeuta koji radi po pristupačnijoj ceni.

Nije preporučljivo da se terapija radi „na dug“ jer će osećaj zaduženosti uticati i na terapeuta i na klijenta.

Terapeut nije ni u kakvoj drugoj vrsti odnosa sa klijentom, osim u terapijskom (prijateljskom, rođačkom, poslovnom itd.). Terapeut ne traži od klijenta ništa što nije u vazi sa terapijom (ne traži savete u vezi onoga u čemu je klijent stručan, ne traži kontakte, veze, pomoć i sl.).

Terapeut takođe ne može izvoditi psihoterapiju sa klijentom kome je nastavnik, profesor, instruktor joge, sa kojim radi ispred centra da socijalni rad i slično. Takođe nije preporučljivo da u psihoterapijski odnos primimo klijenta sa čijim supružnicima, partnerima, decom ili bliskim rođacima se nalazimo u posebnom odnosu druge vrste.

Na primer, ako je terapeut nastavnik detetu, nije preporučljivo da na terapiju primi roditelja toga deteta. Ili ako je terapeut bliski saradnik roditelju, nije preporučljivo da na terapiju primi dete, supruga ili suprugu svoga saradnika.

Moj utisak je da terapeuti često ne poštuju ove preporuke.

Terapeut ne daje klijentu direktne savete u smislu šta bi trebalo ili ne bi trebalo da uradi, osim u vezi sa terapijom (npr. lekarski pregled, psihijatrijski pregled spadaju u dozvoljene vrste saveta). Po mom iskustvu terapeuti delimično poštuju ovo pravilo.

Ukoliko je klijent punoletna osoba, terapeut ne ulazi u odnose i kontakte sa članovima njegove porodice i prijateljima, osim ako to nema specijalni terapijski smisao (saradnik u lečenju, gost na terapijskoj seansi i sl.).

Ako klijent i terapeut nađu za korisno i unapred se o tome dogovore, na seansu mogu pozvati neku značajnu osobu iz klijentovog života.

Terapeut ne deli informacije o klijentu ni sa kim osim sa svojim supervizorom i članovima supervizijske grupe i grupe za profesionalnu podršku. Ni u tom slučaju terapeut ne otkriva klijentov identitet (ime i sl.). O tome da će sa supervizorom i članovima supervizijskih i grupa za podršku deliti informacije, govoriti i savetovati se o procesu, terapeut unapred obaveštava klijenta, najbolje na početku terapije.

Terapeut ne viđa klijenta ni u kom kontekstu osim terapijskom (npr. ne odaziva se na pozive za rođendan ili porodična slavlja klijenta, ne ide sa njim na časove joge itd.), osim u specijalnim okolnostima kada je drugačije dogovoreno i kada terapeut za takvu odluku može da položi račune.

Terapeut ne prima na terapiju članove porodice ili bliske prijatelje svoga klijenta, odnosno ne radi paraleno sa tim osobama (supružnicima, decom, roditeljima i sl.).

Izuzetak od ovog pravila je rad sa decom i adolescentima, kada roditelji obično imaju ulogu u samoj terapiji i kada terapeut zadržava pravo da se sa njima vidi nasamo, ako smatra da je to potrebno.

Osim u posebnim slučajevima, terapeut ne obaveštava članove porodice klijenta o toku, procesu i saznanjima o klijentu, osim ako je ovaj maloletan.

Terapeut je u obavezi da čuva profesionalnu tajnu, osim ako se to krši sa zakonom tj. ako sazna da klijent ima ozbiljnu nameru da na značajan način prekrši zakon, povredi ili ubije sebe ili drugog.

Terapeut vodi računa da beleške o klijentu čuva tako da drugi ne mogu doći do njih i pročitati ih.

Ukoliko rad sa klijentom terapeut želi da koristi u svojim naučnim ili drugim tekstovima, o tome mora dobiti klijentovu saglasnost. Čak i u tom slučaju terapeut mora promeniti ime i druge podatke o klijentu pomoću kojih bi neko mogao da zaključi o kome se radi.

Iskustva pokazuju da je online rad najčešće moguć, da nekim klijentima čak više odgovara, ali da pruža manje mogućnosti nego rad uživo, pa bi prva etička preporuka bila da rad uživo pretpostavimo online radu, kada god je to moguće, odnosno da obavestimo klijenta o tome da je rad uživo kvalitetniji.

Ima, međutim, i iskustava da je online rad nekim klijentima manje izlažući i da čini da se osećaju manje neugodno.

Ipak, držimo da nije etički proglasiti online rad jednakim sa radom uživo, kao što mnogi terapeuti čine.

Kada govorimo o online radu, seting nije ništa manje bitan nego kod rada uživo. Pošto je u GT važno da se terapeut i klijent dobro vide i čuju, preporučuje se da se za rad koriste samo kompjuteri (laptop ili desktop), nikako tableti ili mobilni telefoni.

Takođe je važno da zvuk bude kvalitetan kao i sama internet konekcija.

Važno je da je klijent u mogućnosti da koristi zasebnu prostoriju ili slušalice, kako bi se osećao bezbedno, i kako bi bio siguran da ga niko od ukućana ne čuje, odnosno kako bi mogao da izrazi sve što želi, uključujući i svoja osećanja.

Kao terapeut upoznajem svoje klijente sa ovim preporukama i odbijam da radim online ako ovi uslovi nisu ispunjeni.

Interesantno je spomenuti da online rad često pruža priliku da kao terapeuti zavirimo u klijentovu intimu na drugačiji način. Na primer, u mogućnosti smo da „gostujemo“ i terapiju „izvodimo“ u klijentovoj spavaćoj sobi, trpezariji, dečijoj sobi klijentove dece i sl.

Pozadina koja je na ovaj način uključena u proces pruža nove mogućnosti i važno je da terapeut prati kako se klijent oseća povodom toga što terapeut „gostuje“ u njegovom domu.

Nije preporučljivo da terapeut klijentu ma šta poklanja. Takođe, nije preporučljivo da terapeut od klijenta primi bilo kakav poklon veće materijalne vrednosti.

S druge strane, pokloni koje klijenti donose terapeutu mogu imati simbolični značaj ili mogu biti način da klijent nešto izrazi – zahvalnost, bliskost, privrženost i sl.

Psihoanalitičari su na poklone gledali kao na vrstu kontratransfera. U tom smislu pokloni su deo procesa i kada se pojave može biti važno da se istraži njihovo značenje.

Iako se hrana i piće koje terapeut nudi klijentu mogu dovesti u kontekst introjekcije, lično nisam protiv ovih običaja. Na stočiću pored klijentove stolice može se naći našto keksa, bombona ili voća. Ako je klijent došao gladan, par zalogaja će mu pomoći da se oseća bolje. Takođe, ovo može biti značajna podrška ako mu tokom seanse padne šećer.

Od napitaka klijentima nudim vodu i čajeve.

Kafu sam izbacio iz „ponude“ jer imam utisak da utiče na klijentovo stanje tako što ga uzbuđuje, ubrzava, čini više kognitivnim, ometa povezanost sa telom. Radije ću podržati klijenta da prati svoju potrebu, zatvori oči i odrema deo seanse, nego što ću ga nuditi kafom.

Reklamiranje psihoterapije koje nudi „rešenje problema“ ili „bolji“ ili „najbolji“ tratman i uslugu smatra se etički nekorektnim.

Iako nas klijenti u inicijalnim kontaktima često pitaju da li im možemo pomoći, nije preporučljivo da im na ovakvo pitanje odgovorimo potvrdno, jer nas humanistička psihologija uči da je svako jedinstven i mi to zapravo ne možemo znati unapred.

Umesto toga možemo reći da ćemo učiniti sve što je u našoj moći ili da imamo iskustva u radu sa tom i tom vrstom teškoća.

Jednom rečju, reči su veoma važne i veoma je važno da terapeut može da ispoštuje sve ono što kaže, od prvog do poslednjeg slova.

Slično tome, preporučljivo je da u „reklami“ baratamo činjenicama. Umesto da hvalimo svoj rad, možemo navesti edukacije koje smo završili, godine iskustva, lična interesovanja.

Ako klijent spomene drugi terapijski modalitet ili je išao na terapiju drugog modaliteta, važno je da, šta god mi o tom modalitetu mislili, pokažemo poštovanje i radoznalost a ne kritiku za drugi modalitet ili drugog terapeuta, čak i kada na osnovu onoga što nam klijent govori verujemo da naš modalitet može da ponudi više ili ako verujemo da je drugi terapeut počinio grešku.

Takođe, kod reklamiranja modaliteta nije preporučljivo predstavljati ga kao najbolji.

Moje iskustvo pokazuje da terapeuti često ne poštuju ove preporuke.

Klima kolegijalnosti, poštovanja razlika i uzajamne podrške veoma je važna u psihoterapijskoj zajednici.

Odgovor na ovo pitanje daje zakon. U zemljama u kojima ovo pitanje nije regulisano zakonom, ovu vrstu regulative donose psihoterapijska udruženja i savezi psihoterapijskih udruženja.

Svako psihoterapijsko udruženje ima etički komitet kome se klijent može žaliti ako smatra da je terapeut koji je član tog udruženja napravio etički prekršaj.

Terapija je osetljiv, nežan i veoma složen proces. Stoga je važno da ostane zaštićen u što je moguće većoj meri.

Etičnost terapeuta nema samo praktični već i psihoterapijski značaj. Deo je stava i odnosa terapeuta, ne samo prema klijentu, već i prema sebi samom i prema psihoterapiji kao profesiji. Etičnost znači brigu za jasne ali nežne granice, deo je terapijskog procesa i od velikog je uticaja na tok i ishod terapije.

Piše Nikola Krstić

Akademija geštalt psihoterapije