Adaptacije u svakodnevnom životu

Svesne modifikacije kontakta i manipulacije u svakodnevnom životu

Uvod

Svi uspešni terapeuti različitih škola viđenin su oni koji slušaju i razumeju pacijenta (…), a ne kao oni koji nisu u stanju da razumeju zbog vlastitih potreba.

(Klaudio Naranho, Geštalt terapija – stav i praksa neteorijskog učenja o iskustvu, 1993)   

Terapeuti su ponekad skloni da razviju preosetljivost za modifikacije kontakta (adaptacije) i naročito za manipulaciju, i da o njima nekritički sude kao o nečem lošem i nepotrebnom.

Cilj ovog teksta je da prikaže život koji se razvija i kreće između polarnosti otvorenosti i prikrivanja, manipulacije i direktnosti. Da unese razumevanje i senzitivnost za finese i različite kontekste u kojima se, manje ili više svesno i namerno, na granici kontakta pojavimo, adaptirajući se na određeni način. Cilj teksta je da nas osvesti da manje ili više svi to radimo i da to često ima svoj smisao.

Tako postaje jasno da zadatak GT nije tutorstvo ili prevaspitavanje, već pre svega otvorenost i razumevanje. Ako je klijent svestan na koji se način pojavljuje i spreman da za to preuzme odgovornost, posao terapeuta nije da ga ubeđuje u suprotno.

Uloga psihoterapeuta nije da bude moralni sudija niti čistunac i ako nastoji da se postavi na taj način, verovatno nesvesno želi da izađe iz horizontalnog odnosa, da izbegne da oseća (između ostalog strah i patnju), da se postavi u nadređenu poziciju, da kontroliše i manipuliše, jednom rečju da preuzme onu odgovornost za klijentov život koja mu ne pripada.

U tom smislu kažemo da će nam modifikacije kontakta i manipulacije biti terapijski interesantne onda kada su nesvesne, kada se ponavljaju (repetitivne su), kada su učestale (česte) i kada značajno ometaju originalne potrebe našeg klijenta da se poveže i/ili povuče, kako u vanterapijskom životu tako i u sada i ovde prihoterapijske seanse.

Svesne modifikacije kontakta u svakodnevnom životu: nužnost modifikacije

Zdrava osoba treba da je u stanju da se kreće duž kontinuuma između potpunog izbegavanja kontakta, modifikovanog kontakta i punog kontakta, zavisno od svake nove situacije.

(Filip Džojs i Šarlot Sils, Veštine geštalt psihoterapije i savetovanja, 2001)

Otvaranje i zatvaranje, predusretljivost i izbegavanje, suštinski naši su kapaciteti. Kako je polje u stalnoj promeni, kako ne postoje dve potpuno iste situacije i kako kontekst sve menja, za zdravo funkcionisanje, za opstanak, potrebno nam je da svesno ili intuitivno doziramo svoju otvorenost, odnosno zatvorenost kod pojavljivanja na granici kontakta sa sredinom.

Prirodno je da ćemo, u zavisnosti od toga koliko se osećamo sigurnim, manje ili više sakriti sebe iza maske ljubaznosti, da ćemo ispitivati i istraživati, da ćemo u potencijalno opasnim situacijama ili sa nepoznatim ljudima biti oprezni, taktični, pritvorni, kao što je prirodno da ćemo sa ljudima u koje imamo poverenja biti otvoreni, da ćemo čak dozvoliti sebi da se nekad praznimo ili istresemo, jer znamo da nam oni to neće uzeti za zlo.

Isto tako je prirodno da ćemo pratiti trenutne dominantne potrebe (koje se menjaju), da ćemo biti zatvoreni i izbeći komunikaciju sa nekim ako smo umorni ili pospani ili ako želimo da radimo nešto drugo ili sačuvamo vreme i energiju za komunikaciju sa nekim drugim.

Takođe je prirodno da ćemo sa ranjivim osobama ili osobama u teškoj situaciji biti taktični i da im nećemo nužno reći sve što mislimo, bar u tom trenutku, da ćemo se truditi da ne pokažemo neka osećanja.

Sve ove prirodne i manje-više svesne adaptacije kontakta, načina na koji se pojavljujemo u odnosu, spadaju u mehanizme modifikacije ili manipulacije o kojima je ovde reč.

Kada smo svesni našeg izbegavanja ili doziranog pojavljivanja, kada je ono namerno ili spontano tu s ciljem da nas na željeni način zaštiti, takvo modificiranje kontakta je razumljivo (shvatljivo) i čak i kada u sebi sadrži manipulacije, defleksije ili retrofleksije, ne mora biti terapijski relevantno i interesantno.

Milan: „Stalno pokušavam da budem prisutan u sada i ovde i da se pitam šta radim. Stalno se borim sa mislima koje pokušavaju da me odvuku. Stalno pokušavam da budem do kraja iskren i direktan, ma koliko u sebi osećao otpora. Pokušavam da ne izbegavam odnos. Stalno osećam frustraciju što nisam dovoljno prisutan, iskren ili otvoren. Nekad mi se sa nekim jednostavno ne priča i tako opet, i pored svog napora, izbegavam odnos.“

Terapeut: „Zazvonila mi je reč napor. Sve to mora da je veoma naporno.“

Milan je zbunjen: „Jeste. Veoma je naporno. I te kako. Ali mislio sam da je to cilj geštalt terapije.“

Terapeut: „Ako i ti osećaš da je to veoma naporno, šta zapravo time radiš sebi?“

Milan: „Mučim sebe.“

Terapeut: „Znači cilj geštalt terapije je da mučimo sebe?“

Smeju se.

Milan: „Za mene očigledno da!“

Terapeut: „Kako ti zvuči ideja da umesto toga prosto možeš dozvoliti sebi da budeš spontan?“

Milan, sa osmehom: „Oslobađajuće.“

Retrofleksija i impulsivnost, defleksija, konfluencija, egotizam kao kapaciteti svakodnevnog života

Retrofleksija je kao zadržavanje naših impulsa. Iako retrofleksija stvara telesnu tenziju i neprijatnu unutrašnju borbu, koja, ukoliko je ima previše, vodi neurozi, nije moguće niti pametno uvek ispoljiti svoje originalne impulse, sa svakim podeliti svoje misli i osećanja.

Na primer, možda nije baš pametno šefu ili profesoru reći da nam se smuči ceo svet kada ga vidimo, da je naduveni kreten, ego manijak koji maltretira sve oko sebe i da bismo mu najradije razbili glavu.

Nije dobro odvaliti šamar malom detetu koje nas je izbacilo iz koloseka jer je otišlo izvan našeg vidokruga tako da smo se smrtno uplašili. Pre će biti da je potrebno da mu dobro objasnimo zašto je to opasno i da mu jasno kažemo dokle sme da ode, svesni da je njegov posao da probija i proširuje granice.

Impulsivnost je suprotni pol u odnosu na retrofleksiju. Iako je impulsivnost često štetna i suprotstavlja se vrlini strpljivosti, zaustavljati svoj impuls za plakanjem na psihoterapijskoj seansi, kada nas dotakne pesma sa radija ili film, ili kada čujemo tužnu vest, verovatno će doneti više štete nego koristi.

Nije dobro zaustaviti impuls radosti kada saznamo veoma radosnu vest. Važno je da postoje konteksti i situacije u kojima možemo biti potpuno opušteni, šaliti se, makar i grubo, izgovoriti sve što nam padne na pamet bez cenzure.

Defleksija, to okolišanje, taktiziranje i sakrivanje iza veštačkog osmeha i mnoštva reči, nije baš u svim situacijama rđavo i besmisleno ponašanje, kao što učimo decu da nije dobro otvarati se strancima i nepoznatim osobama, kao što nije dobro ni biti otvoreno neljubazan prema njima. S druge strane, bilo bi prilično nekorisno da od svoga lekara krijemo važne informacije, pa je to situacija u kojoj je otvorenost do krajnosti verovatno poželjna.

Prilično je prirodno da se ponekad stisnemo i desenzitiziramo, ostajući neosetljivi na bol ljudi ili životinja kojima uopšte ne možemo pomoći, ili na svoj sopstveni bol u situaciji kada treba da budemo pribrani. Ali je isto tako sasvim prirodno da, mazeći se sa voljenom osobom, dozvolimo sebi visoku senzitivnost kako bi nas što dublje dotakla svojim rečima, pažnjom, telom.

Saosećati sa svetskom nepravdom, biti konfluentan sa žrtvama, svakako može imati smisla u određenim situacijama i do određene mere, preko koje ova vrsta empatije možda ipak prelazi u autodestrukciju.

Postoji trenutak i kontekst kada je naprosto vreme da se povučemo. Nećemo pomoći ni sebi ni svome ocu koji ima problem sa alkoholom, ako mu se pridružimo (budemo konfluentni sa njim) u opijanju.

Sa druge strane, saosećanje sa njegovim nevoljama i zajedničko ispoljavanje osećanja može biti veoma povezujuće, sve do trenutka u kojem će on to pokušati da zloupotrebi kako bi ponovo opravdao svoju želju da se napije, tražeći da mu u tome pravimo društvo.

Prepuštanje uživanju u hrani zaista je odlika zdravog apetita, ali je povlačenje iz uživanja kada jasno osećamo da nam je stomak pun takođe zdrav i neophodan pokret. Suzdržavanje od masnih i nezdravih obroka, kada želimo da oporavimo krvnu nislu (sliku?), verovatno je zdrav oblik retrofleksije (zadržavanja impulsa za tom hranom i u tom trenutku).

Povlačenje pred prijateljima koji nam zaista mogu pružiti praktičnu pomoć i podršku kada nam je neophodna, samo zarad našeg principa i ponosa, možda nije najzdaviji izbor, čak ni kada ga izvodimo svesno.

Pojačana pažnja o svakom glasu, gestu, dikciji i pokretu (egotizam), može biti od velike koristi kada učimo glumu, ples ili neki sport, kao što će biti čist višak kada nam smeta da se prepustimo uživanju igre u nekom, neformalnom kontekstu sa prijateljima.

Najzad, čak i kada učimo plesati, recitovati, ili govoriti strani jezik, ako stalno sebe budemo prekidali svesnošću, to može biti štetno. Prava mera prekidanja i osvešćivanja kako to radimo, i prepuštanja spontanosti ona je zlatna sredina koja će nam pomoći da napredujemo.

Sumnjičavost ima smisla kada je reč o kontaktu sa nepoznatim osobama, kao što ćemo oprezno u kuću pustiti majstora i kao što nam se, prirodno, neće dopasti njegov posve aljkav izgled sa zadahom alkohola koji smo osetili iz njegovih usta.

Čak i kada se radi o projekciji, pitati sebe u toj situaciji da li sam ja zapravo taj koji je aljkav i neodgovoran, verovatno neće poslužiti svrsi da kupimo kvalitetnu uslugu.

S druge strane, kada nas prijatelj nervira svojom zavisnošću i slabostima, možda nije loše da, uz zrelo postavljanje granica, porazmislimo i prihvatimo sopstvene aspekte zavisnosti i slabosti, jer tu je često projekcija umešala prste.

Iako smo protivnici upotrebe antibiotika, možda nije loše ponekad progutati introjekt koji nam servira naš doktor kada nam kaže da ta naša infekcija bez upotrebe antibiotika neće proći, kao što ima smisla da ipak potražimo mišljenje i drugog lekara i odbijemo da u važnim stvarima poverujemo prvom stručnjaku i na prvu loptu.

Život se kreće, odvija i pulsira između retrofleksije (zadržavanja impulsa) i impulsivnosti, između defleksije (zaobilaženja, okolišanja, vrdanja), s jedne strane, i otvorenosti, direktnosti i primanja, s druge strane, između planiranja i spontanosti, opreza i poverenja, zadrške i prepuštanja, separacije i konfluencije.

Zaista nam je potrebno moći desenzitizirati se (stegnuti zube ili srce) kao i biti veoma senzitivan da bi kroz nas tekli svi mogući osećaji i osećanja koji život čine tako raznobojnim i bogatim. Biti konfluentan, teći sa nekim i nečim u iskustvu, sjediniti se, izmešati, duboko povezati, snažno se identifikovati, nije manje važno, niti manje korisno od veštine povlačenja, onog zdravog umeća da se stavi tačka, da se zatvori poglavlje, da se pusti, zaboravi, ode.

Egotistično preispitivanje sebe, samoposmatranje, ključ je učenja i napretka, kao što bez spontanosti nema uživanja. Prava mešavina usmerenosti na sebe i samoposmatranja, s jedne, i spontanosti, s druge strane, onaj je magični, često nedostižni eliksir koji kako obaveze tako i zadovoljstva i slobodne aktivnosti i hobije čini srećnim.

Veliki deo mojih pretpostavki o drugima i svetu kreće se u domenu projekcije. Bez mnoštva pretpostavki ili stalno ih proveravajući, verovatno ne bih uopšte mogao da funkcionišem. Jer svet je verovatno i sebičan i zavidan, i gord i sujetan. Opasan, prevrtljiv, nepostojan, ali i dobronameran, blagodaran, postojan i pošten.

S druge strane, primetiti da sam i sam ovakav ili onakav, da se i moja raspoloženja kreću od dobronamerne darežljivosti do licemerne ili zavidne sebičnosti, može biti značajno ne samo zarad prihvatanja realnosti sebe samog, već i radi milosrđa prema slabostima drugih.

A život i nije ništa drugo nego hodanje po žici. Hodanje između introjekcije (bezupitnog usvajanja verovanja koje nam nude drugi) i proveravanja i dobijanja, između pretvaranja i prisvajanja, između egotističnog samopreispitivanja i spontanosti, između konfluencije i povlačenja, između desenzitizacije i senzitivnosti, između defleksije i primanja, retrofleksije i impulsivnosti.

Jer društvo je grubo i kao i prirodu, osim dobronamernih, naseljavaju ga i predatori.

Milena u nevolji

Kada se Milena našla u automobilu divljeg taksi vozača, brzo joj je postalo jasno da, iako je više od dvadeset godina stariji od nje, počinje da joj se udvara na, za nju, neprijatan, previše direktan i nasrtljiv način. Raspitivao se o njenom privatnom životu, nastojeći da sazna gde Milena stanuje, na koji fakultet odlazi, kuda se kreće. Milena je naslutila opasnost i svesno nastojala da izvrda odgovore. Namerno je govorila nejasno i menjala temu (deflektovala).

Kada joj je taksista odjednom predložio brak, bila je sigurna da sa tim čovekom nešto nije u redu. Osetila je snažnu potrebu da beži. Njen impuls bio je jak, ali je zapazila da su u pustoj ulici, po mraku, bez prolaznika pa je stegla svoje mišiće i zadržala impuls (retrofleksija).

Porukom je, krijući šta radi, pozvala pomoć, i tek kada se našla na sigurnom, pošto je brat izašao ispred zgrade da je sačeka, pustila je svoj impuls da bez reči i pozdrava istrči iz kola, bacila se bratu u naručje i počela da plače.

Retrofleksija je obavila posao zaštite i ona je sada mogla dozvoliti sebi da bude impulsivna.

Petar u „visokom“ društvu

Petar se sticajem čudnih okolnosti našao u društvu direktora kompanije za koju od nedavno radi. Ni sam nije znao da je njegov prijatelj nećak jedne od krupnijih riba u poslovnom svetu. Osećao se počastvovano, bio je energiziran ali oprezan. Iako se njegov studentski standard od nedavno popravio, bio je fasciniran društvom ljudi koji spadaju u viši sloj. Direktori su se šalili na grub način sa elementima seksizma, koji se Petru, možda zato što ima mlađu sestru koju mnogo voli, zapravo nije dopao. Ipak je dozvolio da ga ushićenost obuzme, glasno se smejao i povlađivao ovakvom društvu. Obuzdao je svoje impulse negodovanja i tihu želju da se suprotstavi zadržao u tajnosti. U tome mu je pomogla ideja da ga je njegov prijatelj upravo upoznao sa moćnim ljudima koji mu još kako mogu biti od koristi. Želeo je da im se dopadne, pa su mu u tom svetlu razlike u stavovima i načinu razmišljanja u odnosu na ove ljude izgledale nebitne. Na talasu doživljaja počastvovanosti i dobre prilike njegovi principi postali su bledi, nastojao je da se ponaša spontano, prihvatao neslane šale, smešio se i povlađivao (konfluencija).

Mihajlo, lojalnost i strah

Sedamnaestogodišnji Mihajlo, veoma je snažno identifikovan sa drugarima iz svog košarkaškog kluba i veoma mu je teško da im se odupre kada ga oni nagovaraju da zajedno sa njima pođe u drugi kraj naselja kako bi uhvatili i pretukli dečaka koji je nedavno udario jednog od članova tima i napastvovao devojčicu sa kojom se oni druže.

U Mihajlu odvija se teška borba. Drama lojalnosti drugovima, želje da se u njihovim očima dokaže i potrebe da im po svaku cenu pripada, sukobljavali su se sa strahom, svešću o opasnosti i nebezbednosti njihovog poduhvata, te pomisli da bi stvari mogle krenuti naopako i da bi usled svega i sam mogao da nadrlja.

S druge strane, obećao je roditeljima da će posle treninga odmah doći kući kako bi se pridružio malom porodičnom slavlju u čast njegove sestre koja je dobila nagradu na takmičenju. Dve lojalnosti začinjene samozaštitničkim instinktima, strahom da pred drugarima ne ispadne kukavica, pravdoljubivošću i željom da bude važan, onaj koji štiti i čuva, strahom da mu (im) se nešto loše može desiti, izmešane su sa osećanjima straha za svoju bezbednost i neugodne pomisli na roditeljsko razočarenje. Sada Mihajlo „u sebi“ bije tešku, neizvesnu bitku, nastojeći da pronađe neko treće, solomonsko rešenje.

Mirjana

Mirjana je došla u bolnicu kod svoga prijatelja Marjana koji je, vozeći pod stresom načinio saobraćajnu nesreću i jedva ostao živ. Marjanova porodica se raspadala i Mirjana je smatrala da je on sam za to dobrim delom kriv. Takođe nikako ga pred sobom nije mogla opravdati za brzu vožnju pod dejstvom alkohola. Mirjana ga je zapravo volela, pa ju je njegova nezavidna pozicija u koju je došao, natovarivši sebi na vrat pored porodičnih i probleme sa zakonom, ljutila i plašila. Ipak, nastojala je da bude obzirna. Retroflektovala je svoj strah i ljutnju i prednost davala saosećanju i toplim emocijama. Pazila je na svaki svoj gest i svaku svoju reč, stalo razmišljajući kako zvuči (egotizam). Ne samo da je nastojala da prikrije svoju zabrinutost, već je pazila na svaki svoj gest, ton i način na koji govori, preispitujući da li je potrefila onakvo ponašanje kakvo bi Marjanu ulilo nadu i opustilo ga. Ovaj namerni, svesni egotizam poslužio je Mirjani da svoga prijatelja, baš kao što je želela, podrži i ohrabri kako bi se što brže oporavio i kako ne bi pogoršavala njegovu i ovako nezavidnu situaciju.

Slavica i svesna nepoverljivost

Slavica je odlučila da se ne poverava svom bivšem partneru Filipu i da mu ne govori ništa o svojim trenutnim problemima jer je time želela da izbegne njegovo uplitanje, sažaljenje. Takođe je menjala temu (defleksija) i pojavljivala se sa čvrstim ali bezličnim stavovima, ne želeći da čuje o njegovim problemima, jer je imala utisak da će on, pričajući tužnu priču, ponovo pokušati da kod nje izazove sažaljenje i osećaj griže savesti, kako bi je na svoj karakterističan način emotivno ucenio.

Suzbijala je (retroflektovala) svoja osećanja i nastojala da završi razgovor, ali opet, njena još sveža osećanja prema Filipu činila su da nije želela da prema njemu ispadne gruba. Nastojala je da mu nežno objasni da u ovom trenutku oboje moraju da se fokusiraju na sebe i da samo pokušaju da reše svoje probleme, ali da je on u njenom životu ostavio traga i da mu je ona, iako ne želi da više budu zajedno i da mu pomaže, zaista zahvalna.

Njihov razgovor se odvijao na parkingu ispred njene zgrade dok ih je sa prozora posmatrala ljubopitljiva komšinica Zora, vršnjakinja Slavicine majke, naoko ljubazna starija žena koja Slavicu poznaje još iz detinjstva. Kada su se rastali, komšinica je iskrsla pred Slavicu, ljubazno je pozivajući na kafu i na kolače. Slavica je prozrela njenu ljubopitljivost koju je u tom trenutku doživljavala kao neprimereno povređivanje granica i pokušaj da se njena sentimentalnost iskoristi, kako bi se dobijene informacije posle razvlačile po susedstvu. Slavica je nastojala da je odbije ljubazno, izgovarajući se kako ima puno posla u firmi, izmislivši kako odmah mora da ode kući kako bi ekspedovala važnu elektronsku poštu.

Na Zorino pitanje da li je to maločas razgovarala sa Filipom i da li će se ipak pomiriti suvo je slagala da je Filip došao samo da joj vrati neke stvari.

Dok pišem

Ako u svakom trenutku pisanja ovog članka obraćam pažnju na odabrane reči i izraze (egotizam), ako stalno sebe prekidam mislima o adekvatnosti ili neadekvatnosti, zanimljivosti ili nezanimljivosti, razumljivosti ili nerazumljivosti, verovatno će čitava stvar biti toliko naporna i iscepkana da od moga posla neće biti ništa. Isto tako, prepustim li se nekritički i nerefleksivno spontanosti, ne razmišljajući ni malo o razumljivosti, smislenosti ili korisnosti mojih redova (impulsivnost), tako ću teško uspeti da ispunim svoj cilj.

Zadaci za edukante III i IV godine:

Vežba u parovima ili u malim grupama

  1. Razmisli o situacijama u kojima koristiš mehanizme adaptacije i manipulaciju. Opiši ih paru ili grupi.
  2. Razmisli da li namerno modifikuješ svoje pojavljivanje na granici kontakta u tim situacijama. Objasni paru ili grupi šta želiš da postigneš ili izbegneš.
  3. Zamisli da nisi koristio/la modifikaciju. Zamisli šta bi se dogodilo. Kako bi se osećao? Razmeni ovu fantaziju sa parom ili grupom.
  4. Razmisli kako druga strana sa kojom koristiš modifikaciju kokreira tvoju želju da se zaštitiš. Podeli sa parom ili grupom.
2020-10-25T08:40:34+00:00

About the Author: