Plač
Rečnik geštalt pojmova – Akademija Geštalt psihoterapije
Plač je jedna od fizioloških manifestacija osećanja tuge ili radosti. U geštaltu se na osećanja gleda kao na pokretačku snagu (Perls) i kao na intenciju ka kontaktu.
Organizmičko-biologistička paradigma
Plač ili suze, još u najranijoj dobi života (kod beba i male dece) komuniciraju nezadovoljstvo, frustraciju izazvanu važnom organizmičkom potrebom. U tom smislu plač ima dvojaku funkciju: oslobađanje nezadovoljstva, mobilizacija energije i oslobađanje energije kroz akciju da bi se dozvali drugi koji će se pobrinuti da zadovolje naše potrebe dok smo bespomoćni.
U kasnijem detinjstvu i odraslom dubu plač ima smisao izražavanja frustracije, fizičkog bola, duševnog bola, tuge, a ponekad i straha, radosti ili ljubavi.
Psihoterapijski značaj
Na terapiji ponekad čujemo da je tuga drugo lice ljubavi. Kada kao terapeut vidim tvoju tugu, vidim kolika je tvoja ljubav za sobom i/ili drugim. Klijentu može biti važno da terapeut prepozna njegovu ljubav za sebe, druge, svet, njegov žal za sobom, svetom, drugima.
Kada su osećanja (ponekad ih nazivamo i primarnim) iskrena i nisu deo fiksiranog geštalta, ona će u terapeutu, veruje se, probuditi rezoniranje i saosećanje i terapeut će se osećati dotaknutim što klijent može primetiti. Iskustvo da svojim osećanjima u drugom stvara reakciju može biti veoma povezujuće (kontaktno) i lekovito. Ovoj poenti poseban značaj pridaje se u tzv. relacionom geštaltu.
Izražavanje osećanja može biti katarzične prirode. Plač može, ali i ne mora biti veoma prijatno, oslobađajuće ili povezujuće iskustvo.
Plač na terapiji može biti pokazatelj poverenja koje klijent ima u terapeuta i u grupu. Stoga je, govoreći o slojevima neuroze, Perls plač smestio u sloj eksplozije, kada istinski self počinje da se pomalja iza maski učtivosti, uzdržavanja i igara.
Plač kao istinsko i autentično ispoljavanje tuge mora se razlikovati od plača koji je sračunat na pravljenje efekta kod drugog u smislu uticaja na njegovo ponašanje, kada govorimo o manipulaciji, odigravanja bespomoćnosti koje ima za cilj da drugi preuzme odgovornost umesto nas. U tom smislu plač može da bude odigravanje bespomoćnosti sa ciljem da se pribavi zaštita. U tom slučaju radimo na osvešćivanju naših pravih intencija, identifikaciji sa našim namerama i preuzimanju odgovornosti zbog njih. Ovaj način razmišljanja bio je naročito značajan za tradicionalni geštalt.
„Igraj malu bespomoćnu devojčicu!“ bila je Perlsova intervencija kada mu je namera bila da pomogne klijentu da osvesti svoju igru. Osvešćivanjem svoje igre i prevođenjem iste iz nesvesnog u svesno, preuzimanjem odgovornosti za svoj izbor da se pravi slabim i pokušava izazvati saosećanja, klijent je napravio prvi kontakt ka autentičnom ja, priznao je i posvojio svoj izbor i svoje namere. Time je stekao i slobodu za drugačije izbore.
Srodni pojmovi: Osećanja, Tuga, Ljutnja.
Piše Nikola Krstić
