Agresija
Rečnik geštalt pojmova – Akademija Geštalt psihoterapije
Sažeto o agresiji u GT
Koncept agresije jedan je od bazičnih pojmova geštalt psihoterapije u njenim ranim fazama i centralni pojam u prvom delu Frica Perlsa, “Ego, glad i agresija” iz 1942., u kom se osvrće na psihoanalitičko razumevanje ovog pojma i promoviše novo shvatanje, uzimajući u obzir uticaje drugih autora kao što su Goldštajn, Rajh, Hornaj i Niče.
Prema postavkama GT, agresija je zdrav potencijal organizma da, po potrebi, poseže za sredinom, da je menja i prilagođava svojim potrebama, ili da se od sredine povuče ili zaštiti. Agresija se shvata kao kvalitet pojavljivanja osobe/organizma na granici kontakta. Svako pojavljivanje i različitost se takođe posmatra kao čin agresije. Osoba postoji kroz mogućnost razlikovanja sebe od sredine.
Razvojno gledano agresija počinje kao sirovo odbacivanje ili odgurivanje ili uništavanje onoga što nam se ne sviđa. Malo dete će odgurnuti, baciti, ispljunuti ili uništiti sadržaj koji ne želi. Malo dete nije u stanju da koristi svoju agresiju tako što će razložiti sadržaj na poželjne i nepoželjne elemente (da ispljune košticu trešnje, ali u ustima zadrži mekani sočni deo).
Isto tako, u pihološkom smislu učimo da iskustvo podelimo na poželjne i nepoženje aspekte, kako bismo jedne odbacili a druge zadržali.
Tradicionalni pristup (Perls) – najviše se razmatraju posledice zadržavanja nezadovoljsva, “potiskivanja” agresije (retrofleksija i drugi mehanizmi adaptacije), kao i telesno uznemirenje, psihosomatski simptomi.
Dalje, razmatra se korišćenje različitih tehnika i intervencija (npr. geštalt eksperimenta) koje su u funkciji oslobađanja i integracije agresije, odnosno kapaciteta pojavljivanja organizma na granici kontakta sa sredinom.
Dok je tradicionalni pristup orijentisan na eksperiment i ne daje objašnjenja i interpretacije, u dijaloškom pristupu, osim isprobavanjem novih načina pojavljivanja na granici kontakta (kako upotrebiti zdravu agresiju a ne povrediti drugog), dosta se radi edukacijom i razumevanjem agresije kao neophode i zdrave, kao i na osvešćivanju i razgradnji introjekata (unutrašnjih uverenja) prema kojima je agresija nužno loša i štetna i vodi u odbacivanje osobe od stranje drugih.
Takođe, za dijaloški geštalt je svojstveno i priznavanje konteksta u kome se javlja agresija, jer je organizam neraskidivi deo sredine. Priznavanje konteksta skida isključivo individualnu odgovornost, što oslobađa klijenta doživljaja da je samo on odgovoran (kriv), i omogućuje rasterećenje napetosti i simptoma, otvarajući put ka integraciji sa sredinom.
Relacioni pristup nastvalja razvoj u tom pravcu. Nastoji da na fenomen agresije, koji se događa na granici kontakta gleda kao na kokreaciju. Oslanja se na ideju da smo mi deo polja pojedinac/društvo. Iz ovog razloga se, u ovom pristupu, bavimo konceptima kao što su intencijalnost polja ka agresivnosti, rezonovanjem sa klijentom, otporom, isceljenjem polja, a tehnike i intervecije u radu sa klijentima oslanjaju se na ove koncepte. Pojedinac nije sam ni kriv ni odgovoran za patološku agresiju, već je patološka agresija deo kolektivne patnje kojoj smo od malena izloženi. Svrha terapije je da ovo iskusvo patnje prepozna i uvaži kao zajedničko i terapijski povezujuće.
Pomenuti pojmovi će biti detaljnije razmatrani u tekstu koji sledi. Prethodno ćemo se osvrnuti na značaj organizmičko – biologističke i psihoanalitičke paradigme, razvojne perspektive i shvatanja agresivnosti savremenog socijalnog polja. Na kraju ćemo razmotriti i neke osnove filozofske perspektive, kao i istoriju filozofije agresije.
Organizmičko – biologistička paradigma
„Agresija je vitalna potreba[1] organizmičke funkcije u svetu: to je bukvalno i metaforičko griženje i žvakanje.“ (Filipson, Self u odnosu, 2001.)
Da agresija nije iskuljučivo destruktivna i negativna, da je štaviše nužna, jasno se vidi iz mnoštva primera koje nalazimo gde god se okrenemo.
Zubi, nokti, rogovi kod životinja, organska su manifestacija prirodne nužnosti agresije. Čak i ruža ili katus brane se bodljama. Drveće evolutivno teži da nadvisi ostatak biljnog sveta, u borbi za svetlo, a četinari “prskaju” tlo supstancijama koje ugrožavaju rast zeljastih biljaka, kako im one ne bi trošile hranjive materije iz tla.
Gladna beba dere se iz sveg glasa stvarajući nesnosnu buku.
Malo dete, u ljutnji može osetiti želju da uništi roditelje, ili čitav svet. Njegova ljutnja je totalna i nekad nema pravac, generalizovana je. Tek s vremenom dete uči da razdvaja svet na dobo i loše (kao u bajci).
Dečaci se rvu na livadi, nastoje da obore jedan drugoga, ipak se pri tome suzdržavajući da jedan drugog ne povrede.
Skulptor gletom napada panj, skidajući sa njega viškove, kako bi se iz sirovog drveta polako promolila statua.
Agresija je ponašanje koje je karakteristično za uništavanje, alijenirane (odbacivanje), negativno kateksirane figure ili forme koju neka figura poseduje (uništavanje onoga što nam smeta).
Na primer, razbijam led ispred svoje kuće da ne bih pao. Sukobiću se fizički sa osobom koja fizički napadne mene, ili nekog sa kim sam ili mogu biti identifikovan.
Agresija je i čin razgradnje nekog elementa sredine ili drugog organizma s ciljem asimilacije te drugosti u sebe ili odbrane sebe ili nekoga. Griženjem i žvakanjem uništavam jabuku da bih mogao da je progutam i asimiliram njene hranljive sastojke. Lav zubima otkida komade mesa sa gnua kojeg je upravo oborio (dentalna agresija).
Postojanje i opstanak u svetu podrazumeva agresiju i čovek je potencijalno veoma agresivno biće. Životinje proždiru jedne druge i bore se za teritoriju. Čovek je gotov da nemilosrdno eksploatiše, zlostavlja ili ubija druge ljude ili druga živa bića.
Prema Perlsu, kod zdrave osobe agresija nije loša. To je sredstvo kojim osoba kontaktira sredinu i dolazi do onoga što joj je potrebno.
[1] Podvukao Nikola
Razvojna perspektiva
U najranijem razvoju, kada je u pitanju agresija, možemo govoriti o tri faze (Perls, Ego glad i agresija, (Das Ich, der Hunger und die Aggression) 1942.): faza bez zuba, faza nicanja sekutića i faza razvoja kutnjaka.
Čak i beba refleksno ispoljava agresiju prema sredini. Odguruje nas kada ne želi da je držimo u rukama (Ruella Frank). Takođe, guta šta joj prija, a pljuje (alienira) šta joj se ne dopadne. Ovde govorimo o predentalnoj agresiji na najbazičnijem nivou. Beba još nije u stanju da sažvaće tvrđu hranu, ali je u stanju da je ispljune, i na taj način kaže „ne“ aspektu sredine koji je neobradiv ili neprijatan za nju.
„Za vreme te potpune introjekcije beba nema perspektivu kako bi napravila smisao sveta mimo osnovnog razlikovanja: prijatno/progutaću/ići ću za tim, s jedne strane, i grozno/vrištaću/odgurnuću se od, s druge strane.“ (Filipson, Self u odnosu, 2001.)
Beba ne može da razlikuje „kupanje = peku oči = grozno = vrištim, ili kupanje = šljapkam okolo = lepo = žubor. Ovo je totalna introjekcija, jer beba ovde može da kaže „da“ ili „ne“ samo celom iskustvu, nema moć da razdvoji iskustvo na željene i nepoželjne delove. Ne želim da me peku oči, ali želim da šljapkam po vodi, razgraničenje je za koje beba nije sposobna. (Prema istom)
Trpajući u usta sve što joj dođe pod ruku beba takođe pokazuje sklonost da desnima (još uvek bez zuba) “isporbava” tvrdoću ili mogućnost da menja oblik predmeta, kako bi ga prilagodila mogućnosti gutanja. Kada zubi počnu da rastu pritiskajući stivo desni iz kojih izbijaju, beba oseća pritisak, svrab i bol, što pojačava njen impuls da žvaće i glođe, a ovo opet podstiče rast zuba i smanjuje neprijatnost.
Sa izbijanjem sekutića beba je u stanju da hranu grize i donekle žvaće, ali ne može da je pretvori u kašu, što bi bilo idealno. „U psihološkom smislu ovde govorimo o delimičnoj introjekciji. Dete može reći „da” nekim delovima iskustva i „ne“ nekim drugim. Ovo Perls naziva delimičnom introjekcijom. Dete može da grize, ali ne baš dobro da žvaće. Da, želim da se kupam i ne, ne želim da mi se pere kosa.“ (Isto)
Sa razvojem kutnjaka ulazi se u fazu asimilacije, na mesto introjekcije. Sposobnost agresiranja nad sredinom ogleda se u tome da je dete u stanju i da grize i da žvaće. Na psihološkom planu to znači da ulazi u kompleksne odnose. Na primer, šampon ima dve funkcije, i da pere kosu i da peče, pa je dete u stanju da dozvoli jednu funkciju, a drugu ne. „Zabaciću glavu, a ti pazi da mi šampon ne uđe u oči.“ (Isto)
Iskustvo se diferencira na poželjne i nepoželjne aspekte. Iskustvo se prihvata tako što se željenim aspektima teži, a neželjeni se izbegavaju. Više se ne odbacuje/prihvata celo iskustvo, već se razlaže (razbija). Na taj način razvija se zrela agresija koja ne poništava (alijenira) ceo objekat već razlaže sredinu na poželjne i nepoželjne delove. Želim odnos sa tobom, želim da se igramo u pesku jer to je uzbudljivo, ali ne želim da mi baciš pesak u oči ili da me štipaš.
Psihoanalitička perspektiva
Agresija je oblik ispoljavanja primarne životne energije (libido), i u tom smislu je „drugi nagon, odmah iza seksualnosti“ (Peter Kutter, 1999), a njeno zaustavljanje (zaustavljanje libidarne energije) i okretanje prema sebi (autoagresija), prema psihoanalitičkoj teoriji (Frojd, 1957) dovodi do depresije.
S druge strane, kao odgovor na užase Drugog svetskog rata, Frojd je svoju teoriju dopunio konceptom tanatosa (instinkt smrti). Pored libida, instinkta života ili opstanka, Frojd je uveo i instinkt uništenja, po principu suprotnosti. Da bih opstao, ubijam. Uništavam druge iz straha da ću i sam biti uništen.
U psihoanalitičkom nasleđu, se takođe govori o infantilnoj, destruktivnoj agresiji čiji cilj je da uništi objekat koji ga ugrožava, jer recimo doživljava ga kao konkurenta (npr. oca kod edipalnog kompleksa).
Ovu bazičnu, infantilnu agresiju prema svemu što mi može biti suparnik, psihoanalitičari razlikuju od neophodne, zdrave agresije, koja za cilj nema uništenje, nego promenu onoga što nam ne odgovara. Agresija na taj način postaje energija za rad.
Najzad, u okviru psihoanalitičkih škola govorimo o potiskivanju agresije (i/ili seksualnosti) jer se plašimo njenih posledica (nestalnosti objekta). Dete koje je izgubilo majku može se plašiti da ju je svojom agresijom uništilo.
Agresija fenomenološki, u svakodnevnom životu
* U pripremi *
Savremeno socijalno polje
Već i sam pojam agresije opterećen je negativnom konotacijom. Agresija jeste nasilje, a mi se nasilja plašimo i na mnogo načina ga trpimo. Zapravo, društvo je na svoje skrivene, pasivno-agresivne načine, veoma rigidno, kontrolišuće, isključivo, eksploatišuće i u tom smislu agresivno.
Psihoterapijski značaj
U smislu geštalt psihoterapije možemo govoriti o problemu nedovoljnog pojavljivanja na granici kontakta (pojavljivanja na nedovoljno agresivan način), zatim o problemu impulsivnog pojavljivanja (agresivnog pojavljivanja kada to nije potrebno ili na način koji nije potreban pa sredini (drugima) može naneti štetu). Takođe, možemo govoriti o tome da nedovoljno pojavljivanje vodi retrofleskiji i „nagomilavanju agresije“, što opet može voditi impulsivnom pojavljivanju. Dakle možemo imati i kombinaciju ova dva simptoma.
U geštalt psihoterapiji koncept agresije nema negativnu konotaciju. Na agresiju se gleda kao na zdrav potencijal organizma da menja sredinu, da se na granici kontakta sa sredinom pojavi.
Na primer, ljuštenje i seckanje šargarepe, krompira i luka, da bismo napravili čorbu, zapravo je jedan agresivni čin. Stolar je agresivan prema drvetu da bi napravio drveni sto.
Ili jasno izražavam svoje želje, potrebe, osećanja. Kažem kada mi se neštno ne dopada. Zauzimam se za sebe. Istražujem. Postavljam pitanja. I tako dalje.
Pojavljivanje je samo po sebi agresivni čin. „Mi u svakom trenutku nešto uzimamo od sredine i nešto joj vraćamo. Na jednom nivou to su hrana, vazduh, sunčeva energija. (…) Međutim, mi ovo ne činimo na pasivan način. Uzimamo ono što nam prija, a odbacujemo ono što nam ne prija ili nije prioritet u ovom trenutku. Geštalt termin za ovo je agresija: Svaki organizam agresira na sredinu kako bi je učinio mogućom za život i hranljivom na mnogo načina.“ (Filipson, Self u odnosu)
Isto se događa, a što je za terapiju posebno bitno, i u socijalnom polju. Student postavlja pitanje u želji da bolje razume lekciju. Zaposleni izgovara svoje nezadovoljstvo i kritikuje rad firme da bi se unele promene u organizaciju i da bi se proces rada unapredio. Pojavljivanje na granici kontakta i menjanje sredine je važno da bismo uzeli aktivno učešće u oblikovanju naših odnosa i da bismo mogli zauzvrat dozvoliti da odnosi oblikuju nas.
Tradicionalni pristup – agresija: psihoterapijski značaj
Prema Perlsu predugo zadržavanje nezadovoljstva, bez dovoljno podrške da se energija uzbuđenja pretvori u pokret, zadržavanje impulsa mišićnom tenzijom ili stezanjem grla, može kreirati neizdrživ unutrašnji pritisak, kao i psihosomatske tegobe (bol u glavi, na primer).
Potisnuta agresija, odnosno prekinuti pokret ka sredini, često je u vezi sa projekcijom. Osoba koja ima teškoće u pojavljivanju i posezanju obično će se žaliti kako su svi agresivni prema njoj, kako su svi sebični i samoživi i samo gledaju svoj interes. Prema tradicionalnom geštaltu radi se o agresiji kao otuđenom delu (ili funckiji) selfa koji je potisnut i zatim projektovan u sredinu. Klijent igra žrtvu u pokušaju da pasivno-agresivno manipuliše sredinu.
Terapijska ideja je da se na terapiji osvesti način, kako prekidamo svoj pokret, te da se agresija posvoji i oslobodi, kako bi se tenzija relaksirala i kako bismo integrisali te aspekte persone (ličnosti) i preuzeli odgovornost za svoje pojavljivanje.
Psihoterapijska pravila i psihoterapijske igre su sve skupa u funkciji integracije agresije, odnosno kapaciteta pojavljivanja na granici kontakta. Na primer, kada terapeut poziva klijenta da koristi ličnu zamenicu „ja“ ili da se identifikuje sa nekim aspektom selfa, terapeut poziva klijenta da se pojavi i time preuzme odgovornost za svoje pojavljivanje. Na primer, umesto da kaže: „Desila se svađa između mene i mog partnera.“, terapeut može pozvati klijentkinju da kaže: „Ja sam se posvađala sa svojim partnerom.“ Umesto da kaže: „U meni se pojavila ljutnja.“, klijentkinja može reći: „Ja sam sada ljuta.“, ili čak: „Ja sam sada ljutnja.“
Najzad, u radu na projektovanoj agresiji terapeut poziva klijenta da se identifikuje sa otuđenim delom sebe, tako što će odigravati agresivna ponašanja. Kada otuđenu agresiju na taj način vrati sebi i oslobodi, klijent je u prilici da za sebe preuzme odgovornost.
Na primer, možemo podržati klijenta da viče ili udara po jastuku. Na ovaj način on se može „osloboditi“ viška agresije, ali i osetiti svoju punu snagu. Ovim klijent takođe priznaje agresiju kao svoju, dozvoljava je, i time dolazi u pozicju da je kontroliše. Kada mi se agresija “događa”, ona kontroliše mene. Kada sam ja taj koji manifestuje agresiju, tada sam ja i taj koji ima vlast nad njom (nad sobom), veruju predstvanici tradicionalnog geštalta.
Perls takođe hvata šta je ono što nedostaje prilikom vežbe ispoljavnja agresije od strane klijneta. Ako nedostaje disanje, Perls će klijneta pozvati da pokuša ponovo, tako što će sada disati dok ispoljava agresiju. Ako nedostaje gledanje, ili telesni pokret ili snaga glasa, Perls će ih pozvati, tako da klijent sada može da oseti efekat svoje agresije ili da oseti snagu svog pokreta i oslobodi telo, ili da oseti i oslobodi snagu svoga glasa.
Dijaloški pristup u geštalt terapiji – agresija: psihoterapijski značaj
Traženje, zahtevanje, preduzimanje radnji ima, dakle, izvestan kvalitet agresije nad sredinom. Problem, dakle, nastaje kada naše pojavljivanje (posezanje) nije dovoljno agresivno (asertivno) da bi dosegli, ili kada je moje pojavljivanje isuviše agresivno (impulsivno) a da za tim ne postoji potreba.
Na primer, moje pojavljivanje nije dovoljno agresivno kada ne izgovaram svoje želje i potrebe iz bojazni da bih se na taj način nametao sredini i drugima, da bih ih uznemirio, deranžirao ili čak ugrozio, a da pri tome ne postoji realna opasnost da se to dogodi.
Strategija rada u tradicionalnom pristupu više je orijentisana na eksperiment i terapeut ne pokušava da klijetu ponudi objašnjenja.
Strategija rada u dijaloškom pristupu ne isključuje mogućnost ovakvog eksperimenta, ali nalaže oprez i insistira i na stvaranju i integraciji uvida, kao i na traženju (isprobavanju) novih načina pojavljivanja.
Na primer, kada oseti i osvesti svoju punu snagu i oslobodi višak energije, možemo ponuditi klijentu da svoje zamerke iznese na staložen i racionalan način. Kada dođe do relaksacije, osoba je slobodna da bira konstruktivnije i manje impulsivne (ne povređujuće) načine pojavljivanja.
Strategija rada, u dijaloškom pristupu tada se sastoji iz identifikacije i rada na introjektima pomoću kojih zaustavljamo svoju agresiju ili na iskustvima koja su rezultirala našom preteranom suzdržljivošću (postojanje ovih introjekata vodi u retrofleksiju – tj. pomenutu suzdržanost, neispoljavanje).
Psihoterapija se može nastaviti i kroz rad na nezavršenom poslu koji se, u dijaloškom pristupu izvodi u mediju dijaloga, pre nego kroz eksperiment. Za razliku od tradicionalnog terapeuta, dijaloški terapeut ispituje koja su to iskustva i situacije u kojima smo naučili da je moja i/ili tuđa agresija tako opasna, da smo duboko u sebi doneli nesvesnu odluku da ćemo progutati svoju agresiju?
Važna razlika sastoji se u tome što se u dijaloškom pristupu veruje da će zainteresovanost, razumevanje, inkluzija, horizontalnost, kretanje kroz različite zone svesnosti, pružiti klijentu novo iskustvo odnosa u kome će se osetiti dovoljno sigurno da se identifikuje sa svojom agresijom i napusti svoje odbrane, da će otkrivanje agresije u samom procesu između terapeuta i klijenta pružiti klijentu reparativnu podršku i omogućiti mu da pronađe nove, konstruktivne, bezbednije načine ispoljavanja svoje agresije.
Terapeuti dijaloške orjentacije takođe su kritikovali Perlsov rad kao isuviše dramski, tako da podržava histerioničnost, maničnost i narcizam, što bi moglo biti veoma opasno kod klijenaka toji su inače skloni ovoj vrsti organizacije selfa. U tom smislu dezinhibiranje i ekspresija, možda nisu uvek lekoviti na isti način.
Relacioni pristup – agresija: psihoterapijski značaj
U relacionom radu terapeut može osetiti intenciju polja ka agresiji. Na primer, osećam potrebu da se sa baš tim klijentom pojavim čvrsto, kako bih ga (svojim primerom) podržao da isto učini i sam (klijent je u seansi mlitav, konfuzan, krije od sebe i drugog šta želi).
Važno mi je da podržim klijenta da izrazi svoja nezadovoljstva sa mnom (da mi kaže kada mu se nešto dopada ili ne dopada) ili da se pojavi sa svojim željama i predlozima.
Takođe, suprotno, terapeut može rezonirati sa klijentovim strahom od pojavljivanja, osećajući odjednom i samo da, kada je sa tim klijentom, nema dovoljno podrške da se pojavi, da se plaši, da je ukočen. Klijent i terapeut mogu razgovarati o ovom osećaju ili napraviti eksperiment guranja rukama, kako bi osetili sebe i jedan drugog, na granici kontakta, kako bi isprobali kako se osećaju sa raznim snagama guranja, kako bi se poigrali, kako bi našli onu snagu pritiska koja im prija (koja im treba).
Iz rezoniranja, terapeut takođe, može primetiti da se nalazi u nekoj vrsti pasivnog otpora u radu sa pasivno-agresivnim klijentom. Otpor je tada svojevrsna kokreacija, i kada ga osveste i iskomuniciraju, klijent i terapeut mogu probati da ga iz pasivne prenesu u aktivnu formu.
Svojevrsnom kombinacijom relacionog i tradicionalnog pristupa pozivao sam klijentkinju da iz pasivne agresije pređe u aktivnu, tako što će mi reći da ne želi ništa od mene. Ovaj eksperiment doneo je u polje terapeut/klijent mnogo energije i rasterećenja i podržao klijentkinju da govori o tome šta joj kod mene smeta. Pojavila se nova spontanost i autentičnost.
Nešto niže, biće dat jedan primer iz iskustva rada sa grupom iz relacione perspektive.
Agresija i kontekst – relacioni pristup: psihoterapijski značaj
U geštalt psihoterapiji simptom se posmatra kontekstualno. Agresija, sama po sebi, nije simptom. Ali ako se agresija javlja kroz impulsivnost koja ometa naše funkcionisanje, možemo postaviti pitanja koja je uloga simptoma, ili na koji način je ovaj simptom deo konteksta.
Na primer, ljutnja kod adolescenta, impulsivno ponašanje, demonstriranje, jednom rečju agresija, zapravo može biti u funkciji njegove težnje da snažnije oseti sebe, svoju autonomiju i svoju različitost u odnosu na sredinu koja ga na bezbroj načina poziva i pritiska da se uklopi i bude kao drugi.
Impulsivno ponašanje kod jednog člana porodice (ili na primer u partnerskom odnosu) može biti kokreirani odgovor na konfluenciju (gušenje razlika) ili sistemsku retrofleksiju (zadržavanje impulsa), koja vlada tim porodičnim poljem.
Prepoznavanje i priznavanje konteksta u kome je agresija ili impulsivnost odgovor i deo šireg polja, depatologizira klijenta i ponovo mu pruža osećaj pripadanja polju.
Strategija, tipična relaciona, sastoji se u tome da se polje isceli tako što bi bili prepoznati i priznati načini kokreacije. Ovim se, veruje se, polje isceljuje tako što se sa pojedinca skida isključivo individualna krivica (agresija = krivica).
Na primer, jedan član grupe osetio je neizdrž, ustao je, kritikovao druge i napustio prostoriju. Posle pauze grupa je razgovarala o načinima na koje je bila deo njegove impulsivne reakcije. Zaključeno je da su i neki drugi članovi grupe osećali ljutnju, koju već nekoliko seansi nisu izrazili aktivno, već pasivno-agresivno, kašnjenjem, gledanjem u telefone, šaputanjem. Čitava grupa nije imala dovoljno podrške da izrazi svoje nezadovoljstvo, a član grupe koji je impulsivno izašao doprineo je otvaranju važne teme i slobodnijem izražavanju ostalih (Filipson/Haris, Geštalt rad sa grupama). Umesto da ostane izolovani pojedinac koji je jedini „pukao“, taj član grupe je ponovo osetio da pripada kada je čuo da su se drugi osećali slično kao on i da su mu zahvalni jer je njegov postupak otvorio bitnu temu i podržao ih da se na novi način izraze.
Ono što je prednost ili cilj ove strategije, istovremeno je njena opasnost. Klijent će možda težiti da proguta nove introjekte kojim će se braniti od dela lične odgovornosti koji mu pripada, optužujući polje ili druge za svoju agresiju, ljutnju ili impulsivnost.
Rad na agresiji je jačanje ego funkcije: hoću i neću, identifikacija i alijenacija. Centralni akt je biranje. Agresija se može doživeti kao potvrđivanje sebe i osnaživanje doživljaja sebe, podrške u sebi i svoje različitosti.
Još jedan nivo značaja agresije u relacionoj geštalt psihoterapiji je da naučimo da razdvojimo stvar na željeno i neželjeno (razvojna paradigma, Filipson).
Pasivna agresija – psihoterapijski značaj
Nekada se pojavljujemo na granici kontakta kroz sarkazam, ironiju, malodušnost, manipulaciju. Izbegavamo da kažemo direktno šta imamo, već se pojavljujemo na zaobilazan način (kroz defleksiju).
Pasivna agresija može da bude svestan izbor u tom smislu da možemo biti u defleksiji da ne bismo povredili drugog ili da bismo bili na distanci od drugih. S druge strane, nesvesna pasivna agresija može biti u vezi sa nedovoljnom podrškom da se pojavimo na granici kontakta iako stvarnost to dozvoljava i to nam je potrebno. U tom slučaju pasivna agresija je u vezi sa retrofleksijom i za posledicu može imati nakupljeno nezadovoljstvo koje se zadržava mišićnim kontrakcijama koje vode u psihosomatiku, ili se oslobađa kroz nekontrolisane raptuse (acting out), kroz mazohizam i sadizam (tamo gde je bezbedno, npr. nad članovima porodice).
Agresija, osećanja, destrukcija
Iako se to često ne uviđa, agresija ne podrazumeva nužno osećanje ljutnje (agresija i ljtnja nisu isto). Ljutnja nas može podstaći na agresiju, ali agresivni prema sredini ili drugima možemo biti i bez ljutnje. Na primer, u sportskoj borbi dva boksera su vrlo agresivna jedan prema drugome iako ne osećaju nužno ljutnju.
U tom smislu agresija je težnja punom kontaktu ali ne nužno destrukciji. Jedan bokser želi da pobedi drugog, ali ne i da ga ubije i kada primeti da njegov protivnik gubi svest može stati i sam, pre sudijskog znaka (kao što je to činio veliki Muhamed Ali).
Filozofske perspektive
Fascinacija agresijom i manipulacija
Čovek je oduvek bio fasciniran agresijom, veličinom, snagom, kontrolom, silom, destrukcijom. Psihologe i filozofe egzistencije zanima ova fascinacija.
Silom smo fascinirani iz mnogih razloga. Naše iskustvo egzistencije na zemlji je iskustvo ugroženosti osnovnog opstanka. Mi i dalje živimo egzistencijalnu dramu borbe za opstanak prožetu propadanjem i smrću. Socijalno polje je surovo.
Fascinacija agresijom je identifikacija sa jačim koja treba da nam spase život. Fascinirani smo nasiljem zato što živimo u polju s puno nasilja i zato što se osećamo ugroženo. U fascinaciji nasiljem mi gubimo sebe i svu odgovornost prenosimo na druge. Svet se cepa (splitizira) na „tamu“ i „svetlost“, na naše i njihove, na prijatelje i neprijatelje i mi moramo da biramo stranu.
Ratovi pokazuju koliko je lako manipulisati masama, hipnotišući ih simbolima Marsa (Aresa) ali i kolika je frustracija u mirnom građaninu, koji je spreman da se u ime Marsa odrekne sebe, jer je naučen koga da mrzi i da pokaže neslućenu sklonost ka odustajanju od svoje odgovornosti, pokornosti i zdrave agresije (u smislu očuvanja različitsoti i odbijanja da se izgubi u razularenoj gomili).
Čovek je pokazao nesrazmernu destruktivnost prema svojoj vrsti (samom sebi). Od početka civilizacije naovamo, pokušavamo jedni da uništimo druge, a naša istorija i nije ništa drugo do istorija rata i destrukcije.
Istorija filozofije agresije u par tačaka
Od najstarijih filozofija, na agresiju se gleda kao na sastavni deo prirode. Ares (Mars), bog rata, u Empedokleovoj filozofiji, teži da razdvoji (rascepi) elemente (vatru, vodu, zemlju i vazduh), dok Afrodita (Venera), boginja (prirodna sila) ljubavi, teži da ih izmiri, izmeša i prožme. Mars je kod Empedokla onaj princip koji pokreće razvoj, napredak, evoluciju, jer iz neizdiferenciranog stanja kosmičke konfluencije izdvaja strukture koje će graditi svet. Mars menja i razdvaja.
Mars i Venera, ljubav i destrukcija, spajanje i razdvajanje (separacija) pokreću svet čineći da se njegovi elementi nalaze u stalnom kretanju i promeni, koja svet čini živim. Kada bi dejstvo Marsa prestalo, svet bi se pretvorio u bezličnu kašu, pravilnu mešavinu bez ikakve strukture, razlike i poretka. Kada bi dejstvo Venere prestalo, Mars bi od sveta načinio potpuno razdvojene elemente koji, tako razdvojeni, ne bi više imali pokreta ni života. Stalnom borbom Marsa i Venere naš svet je živ, on teče, razvija se, raste i opada (vidi koncept polariteta u GT).
Slično učenje o agresiji imao je i Heraklit. I kod njega je svet u večnom kretanju, „sve teče, sve se menja“, kao što u geštaltu insistiramo na ideji da je polje u stalnom pokretu, da se sredina stalno menja, kao što se menjamo i mi, kao što svesnost teče, iz trenutka u trenutak osvajajući nove figure. Kod Heraklita „Rat je svemu otac i svemu kralj!“, koji određuje kako će ko u životu proći, Rat je božanstvo, princip koji vlada prirodom, bez agresije, borbe i sukoba sve bi stalo.
Ova stara učenja predsokratovaca uticala su na Ničea i svoj novi izraz nalaze u njegovom voluntarizmu. Volja za moć i potreba za dominacijom ono je što nas pokreće, što pokreće živi svet. Ničeov voluntarizam i otklon od tradicionalne metafizike (racionalizam Platona, Aristotela, pa sve do Dekarta, Spinoze i Lajbnica) izvršio je uticaj na filozofiju egzistencije.
Filozofi evolucije opisuju svet prirode kao veoma agresivan. Život (organizam) je veoma agresivan prema sredini i prema drugom životu u borbi za opstanak pod suncem. Životinje su okrutne jedne prema drugima kada se bore za hranu, prostor (teritoriju), ili priliku za parenje. Ipak, okrutnost životinja ne može da se meri sa našom.
Psiholozi i filozofi istorije skreću pažnju na neverovatnu agresiju kojoj je čovek, organizovan u društvo i najzad državu, ali čak i kao pojedinac, spreman. Čovek u krajnostima agresije odlazi daleko najdalje od svih drugih živih bića na zemlji, toliko daleko da počinje ozbiljno da ugrožava ostatak sveta pa čak i svoj sopstveni opstanak.
Ipak, agresija pojedinca ne može da se meri sa agresijom organizovane grupe koju zovemo država. Prema Hobsu država je Levijatan, monstrum, biblijsko čudovište, oličenje zla, nasilja i dominacije, tiranija pojedinca ili manjine nad većinom.
Čovek ima problema sa zloupotrebom agresije i moći. Marksizam vrši uticaj na jedno krilo egzistencijalističke misli: društvena realnost je takva da ljudima vladaju tirani i najimućnija klasa. Čovek ima obavezu da se bori za slobodu, jer će u suprotnom biti potlačen od strane jačeg. Prema Marksu „kritika oružja ne može da zameni kritiku oružjem“, pa je revolucija jedini način da dođe do promene u društvu, a sve u cilju da čovek ponovo postane cilj čoveku.
Sartr (marksizmom inspirisan filozof egzistencije) veruje da je čovek ono što sam od sebe napravi. Ova ideja uticala je na GT. Mi gradimo sebe radeći i gradeći društvo, ali društvo nas takođe gradi i formira. Čovek i kao pojedinac i kao društvo ima odgovornost za ono što je od sebe napravio. Ipak, bez obzira na društvene okolnosti, čovek ne može izbeći svoju ličnu odgovornost. Sličnu filozofiju dve hiljade godina ranije zastupali su Stoici. Čovek je „slobodan u lancima“, u tom smislu da, iako nekad ne može da bira da li će se naći u lancima ili ne, ipak može da bira kako će se u lancima ponašati. Ovo naglašavanje indivudualiteta nasuprot neukrotivim silama društvenog polja motiv je koji se od pozne antičke filozofije proteže do danas.
S druge strane, beda, strah, represije, diktature, ratovi, ropstvo, sve ono u čemu čovek živi hiljadama godina, snage su sredine koje veoma snažno utiču na nas. Savremeni relacioni pravac u GT pristupu vraća se ideji da se mora priznati da je sredina veća od organizma, da su polja hijerarhijski organizovana, da smo mi kap u beskrajnom polju koje nas prevazilazi. Geštalt se, dakle, kreće između polariteta individualizma i individualne odgovornosti i kolektivizma i neizostavne, sudbonosne pripadnosti društvenom polju, snage lojalnosti grupi.
Na jednoj strani, egzistencijalisti tvrde da je „svaka vlast nasilje nad ljudima“ (Bulgakov, Majstor i Margarita) i da je država uvek protivnik društva koji se može kontrolisati samo silom. Od Hobsa pa nadalje država se doživljava kao Levijatan, biblijsko čudovište, koje je društveno otelotvorenje principa agresije o kome su govorili stari filozofi i koji je duboko deo ljudske prirode.
Na drugoj strani, filozofima egzistencije poznat je i religijski zanos u kome vlada hrišćanski ideal, da na nasilje ne valja odgovarati nasiljem već ljubavlju. Ovaj ekstrem kaže da nije važno kakvi su drugi, vać samo kakav si ti, koliko si se približio bezuslovnoj, transformišućoj ljubavi u sebi – Hristu koji i bičevan i na krst raspet moli boga za milost, ne svoju već svojih mučitelja, izgovarajući epohalnu rečenicu: „oprosti im bože, ne znaju šta rade.“
Egzistencijalizam u hrišćanstvu na svoj način podvlači teret lične odgovornosti (ličnog greha i iskupljenja kroz patnju i pravednost), kao ključan princip metafizičke transformacije kojom, kroz veru, promovišemo svoju božansku suštinu. Iskupljenje je moguće ako si blažen u dostignućima vere (Kjerkegor, Strah i drhtanje)
Ideal, toliko udaljenih koncepcija filozofije egzistencije, od Sartra do Kjerkegora je isti, osnovni motiv geštalt psihoterapije, humanizacija sveta i pojedinca.
Piše Nikola Krstić