admin Staff asked 7 years ago Poštovani,
Imam 55 godina i trenutno vodim veliku životnu bitku. Moj suprug, s kojim sam 25 godina u veoma stabilnom braku je oboleo od najtežeg oblika kancera pre šest mesci i prognoze su mu veoma loše. Trenutno je na terapijama koje mu ne pomažu već se bolest širi. Nema bolova i nekih većih tegoba ali je vezan za krevet. Ja sam uz njega u svakom mogućem trenutku ali moram da radim i odlazim svakodnevno na posao zbog egzistencije. Najradije bih non stop bila uz njega ali znam da to nije dobar izbor, ako ostanem bez posla neću moći finansijski da izguram sve a opet nekako imam grizu savesti što nisam uz njega. Moj najveći problem je što osećam preveliku odgovornost za sve što nam se dešava, mislim da sam odgovorna i za to što mu ne dođu roditelji u posetu i što naša deca vode noramlan život bez obzira na sve.Kad mi se pozali na to, ja ga smirujem a zapravo se osećam odgovornom i trudim se ispeglam situaciju a kad njegovi dođu on s njima komunicira i nikad im nije rekao da mu smeta što slabo dolaze.Čak je bilo situacija da mi pred njima prigovara i da se osećam jako loše… Imamo dvoje odrsale dece, sin ne živi s nama i vrlo često ga pozovem da mu kažem da pozove oca jer vidim da mom suprugu nedostaje razgovor sa sinom…Više puta sam napominjala sinu da se češće čuje s ocem jer sam svesna situacije i da nemamo mnogo vremena da budemo s njim i to bude u redu par dana pa posle opet ne zove oca po 10-ak dana..Posle toga se pitam da li sam ja odgovorna za postupke svoje dece, da li sam odgovorna za postupke njegovih roditelja… Svesna sam da dajem sve od sebe da mom suprugu bude bolje ali mislim dazameram ljudima oko sebe što ne čine isto…Kako da promenim kod sebe taj osećaj i da malo prikočim?
Psihoterapeut Team Staff answered 7 years ago Poštovana,
Verujem da je bol kroz koji prolazite neizmeran, a samim tim i potreba za kontrolom i odgovornošću neizdrživa. Ovakve situacije, teške za razumeti i za prihvatiti, nekada nas najviše povezuju sa našim najdubljim temama.
Pozvao bih Vas da razmislite da na svojim procesima radite na nekom vidu savetovanja ili psihoterapije, koji baš takođe mogu pozvati u svesnost identičan osećaj odgovornosti obzirom da su vid uzimanja vremena za sebe i privremenog, kratkotrajnog uklanjanja od muža. Psihoterapija je pokazala izvrsne rezultate u radu sa napuštanjem i gubitkom, kao i strahom koji se u nama može pojaviti u takvim situacijama.
Odgovornost nas na jedan način povezuje sa drugima, a u Vašem slučaju to može pokazati Vašu ljubav i podršku koju želite da pokažete svom mužu. Međutim, ponekad nas i preteran osećaj odgovornosti može udaljiti od sebe, ali i od drugih, čineći da preuzimamo previše na svoja pleća, što nam zapravo i ne pripada. Kakav je Vaš generalni odnos sa odgovornošću? Kada je u pitanju odnos sa Vašim mužem, kako odgovornost prema njemu sada čini deo Vašeg odnosa? Šta za Vas znači odgovornost? Kakva su Vaša isksutva sa odgovornošću? Da li je neko bio tako odgovoran prema Vama? Kada Vaša odgovornost prelazi u dužnost? Da li je za Vas uvek odgovrnost predstavljala dužnost? Da li ste često preuzimali tuđu odgovornost na sebe? Šta bi se dogodilo kada biste drugima prepustili njihove odgovornosti?
Želeo bih i takođe da pohvalim Vašu svesnost u ipak nimalo lakoj situaciji i potrebu da uzmete vreme za sebe kako biste suprugu bili veća podrška. Pogledajte u to što drugima zamerate i razmislte, šta je to što time dobijate? Kakavo iskustvo imate sa potrebom za kontrolisanjem?
Napomenuo bih da je situacija veoma osetljiva i kompleksna i da je ovaj vid savetovanja, samo jedan deo zagrebane površine, obzirom da je naš kapacitet da budemo u Vašim procesima sa Vama i samim tim ponudimo neki vid podrške ili pomoći, veoma ograničen.
Srdačno,
Ognjen Vukotić