asked 8 years ago
Dobar dan. Prije mjesec dana ubio se momak u mom gradu. To nije prvi slucaj samoubistva za koji sam cula ali sada non stop razmisljam sta je njega navelo to da uradi. I onda sam pocela da se plasim sta ako je to odluka koji ljudi donesu u trenu, nesvjesni posljedica. Odnosno sto ako ja jednog dana to odlucim da uradim. Ali, da me ne shvatite pogresno. Ja nemam zelju da to uradim, niti razlog, cak sam toliko o tome razmisljala da i kad bi mi se najgore stvari desile ja to ne bih mogla uradit ali me plasi ta pojava. Plasi me da ne uradim to a znam da ne zelim to da uradim. I ne znam sto se plasim ali prosto me strah. I non stop citam po internetu trazim neka objasnjenja sve samo da uvjerim sebe da ja to ne buh uradila nikad. I onda osjecam grizu savjesti sto uopste mislim o tome i molim Boga da mi oprosti i da mi izbaci takav strah iz glave. Moje pitanje bi bilo, vi kao doktori vjerovatno mozete dati odgovor, mogu i ja kad se odaljim od situacije ali sam toliko upala u te misli da me sve strah da mozda one nisu pocetak moje depresije, dakle pitanje je da li su osobe koje to urade svjesne i namjerno to rade kako bi prekratile zivot? Da li one ne zele vise da zive i kao resenje za to oni oduzimaju sebi zivot? Ili je i ovo moje, samo razmisljanje o tome zasto bi to neko uradio opasno i nenormalno. Izludjuje me jer ne zelim da mislim na to kad znam da necu to da uradim. A sto se vise trudim da ne mislim na to ja sve mislim vise i vise. Nadam se da me razumijete i da cete mi pomoci. Imam 17 godina, imala sam par smrtnih slucajeva najblizih clanova porodicr i nikad mi te stvari nisu prosle kroz glavu kao resenje a ne znam odakle mi sad te misli. Hvala unaprijed
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago
Zdravo,
Malo sam razmišljao o tvom strahu i uvideo da ga zapravo zaista razumem. To jeste jedan veoma težak i strašan čin, za koji čovek zaista mora da bude gurnut daleko i duboko. Šta je ono što do samoubista dovede, međutim nije toliko jednostavno razumeti. Ponekad to je splet veoma teških i traumatičnih okolnosti, ponekad je to teška samoća, ali ono što je glavni faktor koji se često navodi jeste odsustvo podrške, ili bar osećaj odustva podrške u teškim trenucima. Neko to uradi slučajno, želeći samo da privuče pažnju i zatraži pomoć, međutim postoje i oni koji su psihički nestabilni ili koji boluju od teških i neizlečivih bolesti. Zaista, to je čin koji se ne može i nezahvalno ga je jednostavo posmatrati.
Međutim, kako je ovo blog za lični rast i razvoj, pozvao bih te da razmisliš o svom strahu. Kako se on odnosi na tebe? Kako je ipak za tebe ova tema bitna? Da li te podseća na neko iskustvo? Ako da, kako si se tada osećala? Šta je to što dobijaš strahom od razmišljanja? Da li te misli povezuješ na neki način sa situacijama u tvojoj porodici, koje si navela? Ako da, da li tvoj strah možda menja neko osećanje? Možda tugu, ukoliko se sa njom nisi susrela.
Istražuj svoje procese aktivno i radoznalo, pokušaj da vidiš kako sve ovo ima smisao za tebe.
Srdačno,
Ognjen Vukotić
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago
Postovani, malo sam razmislila i cini mi se odma dosla do sustine. Naime zbog smrtnih slucsjeva u mojoj porodici u poslednje vrijeme stalno sam razmisljala o smrti. I mnogo sd plasim toga, kraja zivota. To je najveci strah koji imam rekla bih- ostajanje bez najblizih ili umiranje( i sebe). Sada vidim da se isto tako plasim npr.neizlecivih bolesti, ali nisam ovaj strah od samoubistva povezivala sa tim. Ipak, cini mi se da je to to. Jer js ne zelim to nikad da uradim i zelim da budem sigirna da necu, sto me opet dovelo do tog straha od smrti. U svakom slucaju, podstakli ste me na razmisljanje. I mislim da shvatam. Znam da svi imaju strah od toga, ali kod mene je prenaglasen rekla bih. Vidjecu da ga prihvatim i suzbijem najvise moguce. Vama hvala, jedna vasa poruka me navela da shvatim ono sto mi je mjesec dana bilo ispred nosa ali ga od straha nisam vidjela.
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago
Draga devojko,
Mozda mogu da ti pomognem.
Imam sestru koja je mladja od mene dve godine. Jako smo bliske i veoma se volimo.
Kad smo bile mlade, tacnije ja sam vec bila na fakiltetu a ona je zavrsavala gimnaziju, desilo se da je devojcica iz njenog razreda izvrsila samoubistvo.
To je jako poremetilo moju sestru, cak iako se nije posebno druzila sa tom devojcicom. To je jako mnogo uticalo na nju, do te mere da je ona par meseci intenzivno bila pod veoma velikim utiskom tog dogadjaja, i imala je potpuno iste misli kao ti: sta ako ona to uradi (iako ni jedan jedini razlog nije imala za takve misli), sta ako “slucajno” izvrsi samoubistvo, sta ako postane toliko opterecena i opsednuta time da to uradi protiv svoje volje… i td.
To je trajalo par meseci, da smo roditelji i ja bili prilicno uplaseni njenim stanjem.
Na srecu, ta faza je nekako prosla, ona je taj proces nekako prezivela i prebolela, i mislim da je to samo faza, koja moze da se dogodi nekome ko je poznavao osobu koja je to ucinila.
Zelim da ti kazem da se ne brines, okreni se lepim stvarima u svom zivotu. Zivot, na zalost, cesto nije fer i nije lak, ali sigurno postoji u tvom zivotu mnogo razloga i ljudi koji ti to nikako ne bi dozvolili da uradis.
Glavu gore, lose stvari se desavaju, ali nasa duznost i obaveza je da uzivamo u datom trenutku na ovoj planeti.
Sve najbolje,
Velika
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago
Velika ne znas koliko mi je drago zbog tvog odgovora! Tako isto je i kod mene! Sta ako to iz cista mira uradim, sta ako je ovako bilo svima koji su to uradili, sta ako prestanem da se borim moj mozak to prihvati kao komandu i uradim to i tako u krug. Mnogo mi je lakse kad vidim da je jos makar jedna osoba imala ovo, jer me stvarno uzasava. Iscrpljujuce je. Ako nije licno, da li je to tvoju sestru proslo samo od sebe ili je potrazila strucnu pomoc? Ja bih pokusala jos ovako, mislila sam da kazem i ja sestri cisto da olaksam malo dusu, mislim da ce mi bit lakse ako kazem to naglas. Drago mi je da je to iza tvoje sestre, i jedva cekam da i mene prodje! A imam oskecaj da bi proslo, samo kad se ne bih borila sa tim mislima ovoliko. Veliki pozdrav za vas dvije!
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago
Opet ja!
Mojoj sestri je proslo samo od sebe, ali mozda ne bi bilo lose i da popricas sa nekim.
Ona nije trazila strucnu pomoc, iz vise razloga: razgovarala je sa nama u kuci (mama, tata, ja), ja sam bila upisala fakultet i odselila se, ona je to leto radila u kaficu da pomogne mojima novcano za kiriju za moj stan (to se desava leto pre nego sto ce i ona upisati faks), guzva, izlasci, posao, drustvo… sve je po malo pomoglo da se izvuce iz toga.
Secam se da smo nakon nekoliko meseci (recimo 6) kad su u lokalnom listu objavili da ce praviti parastos toj devojci, mama i ja pokusale da sakrijemo novine od nje. Medjutim, ona je to naravno cula od svog drustva, ali tada je vec sve bilo ok. Nije se preterano uznemirila, mada daleko od toga da joj je bilo bas svejedno.
Uglavnom, proslo je i ona je izasla iz te faze, kao sto sam sigurna da ces i ti!
Glavu gore, misli na lepe stvari i drage ljude, i ne boj se nicega.
Zivot je previse lep i kratak da bismo ga tracili na ovakve misli!
Sve najbolje,
Velika