Dragi internet pomocnice, imam dovoljno godina iza sebe i niz promasaja, zakljucno sa poslednjom vezom iz koje imam cerkicu koja je nesto najlepse sto mi se dogodilo. toliko je ljudi iz okruzenja bilo protiv rodjenja tod deteta, da mi je i dan danas fascinantno kako se uopste ona i rodila.. dakle bila sam fakticki sama protiv svih. pa i njen “otac”, koji nije samo nezreo nego i bezobrazan jer je dok sam ja bila u neizvesnosti i stresu pred porodjajem, on verio drugu sa kojom je takodje napravio dete. dakle jeziva prica. u medjuvremenu se naravno i sa njom rastao s tim sto mu ona naravno ne da da vidja dete, a nasu zaj. cerkicu je video prvi put kada ja napunila god dana.. i to opet zahvaljujuci mom “strpljenju”, tj nrasciscenim racunima iz proslosti. nije je priznao i sad cak ni ne zelim da je prizna jer je kao takav ne zasluzuje, a ja nameravam i da se selim van tako da mi je lakse i papiroloski oko svega.. da skratim pricu, ja sam fakticki prezivela ozbiljne psiholoske nasilnicke torture od majke, oca, brata i tetke, a posle i od sad vec bivseg decka, i primecujem da imam unitenu psihu. probala sam sa psihoterapijama, sa duhovnoscu, sa knjigama, sa meditacijama.. i na kraju se osecam kao istrosena zena koja je izdala samu sebe i koja misli da ne e biti dobra majka i cije dete ce zavrsiti na usvajanju jer ako bi je neko povredio bila bih u stanju da mu jako ruzno vratim. a samopouzdanje mi je takodje nula. ne znam kako da izadjem iz ovoga.. tesim se da mogu.. a sve cesce imam osecaj da pucam po svim savovima i da necu izdrzati… sta mi savetujete? pozdrav i svako dobro!