asked 10 years ago
Postovanje…
Imam 17 godina muskog sam pola i imam problema s porodicom,tacnije s majkom.Roditelji su mi se razveli jos kada sam bio beba,i zivim samo s majkom.
Sa ocem se retko vidjam jer ga ne podnosim organski jer je raspali alkoholicar,a i s majkom pocinje da bude ista stvar.
Inace idem kod psihijatra vec godinu dana,ali se bavimo jednim ozbiljnim problemom koji imam,pa ne bih da ga odvlacim sad s teme na temu a inace sam mu napomenuo to.Takodje bih napomenuo da sam pio 4-5 meseca lekove (rispolept,lagraticil i eftil)sada sam ibace prestao.
Inace od detinjstva nisam imao paznju ni postovanje kako kod kuce,tako i u drustvu i skoli.Problem je taj sto me majka stalno uhodi,vredja istresa i tera mi inat koji me izludjuje.A poenta je cele price da ne postoji razlog.Ona smatra da je dobra majka time sto mi da novac za uzinu i suva rucak i ako jos nesto zatreba i to je to.
Vec 5 godibe niodkog nisam cuo rec volim te niti dobio bilokakvu paznju,napominjem da devojku nisam imao nikada.
Da imam gde da idem otisao bih ali ni to nemam uskreno dodje mi da ubijem svoje roditelje jer sam poceo da ih mrzim jer su ocajni i nikada nisu imali razumevanje za mene,i danas su naprivili od mene to sto jesam…..
Sta da radim,ima li resenhe da izgladim odnose s najkom,napominjem da maksimalno popustam i trudim se biti tolerantan.
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago
Zdravo,
Oprosti što si malo duže čekao na odgovor.
Čitajući tvoj post razmišljao sam o tome kako mora da je teško nositi sve ono što ti nosiš. Razmišlajo sam o tome kako uprkos svemu hrabo nastavljaš svojim putem i boriš se za svoju budućnost. Mislim da zaslužuješ svako poštovanje i divljenje.
Sad što se tvoje mame tiče bojim se da tu ne postoji neko efikasno rešenje. Čini mi se da ti već činiš ono što je do tebe i ono što je važno za tvoj život i svoj put. Možda je ona opsednuta tobom iz velikog straha koji u sebi nosi, možda joj je teško da pomogne sebi pa “spašava” tebe, možda neume na drugi način da ti pokaže da joj je stalo. Potpuno razumem koliko ti njeno ponašanje može biti naporno, ali bojim se da je njeno ponašanje, kao u ostalom i njen strah zapravo njn probelm. Možda će se ovakvo njeno ponašanje nastviti bez obzira na to šta ti činio ili ne. Možda ćeš morati da prihvatiš da to i nema neke naročite veze sa tobom, već da je deo njenih problema sa kojima ne zna da se izbori.
Naravno možeš pokušati da razgovaraš sa njom. Možda je možeš pozvati kod svog psihologa i tamo sa njom razgovarati o svemu. Možda joj možeš napisati pitamo u kojem ćeš jor reći mnogo o raznim svojim osećanjima vezanim za nju. Pisanje je dobar načine da otvoriti dušu, pa posle možeš odlučiti da li ćeš joj to pismo dati ili ne. Da li vredi pokušati znaćeš samo ako pokušaš.
Bilo kako bilo ti ćeš biti manje ili više trpeljiv, pružaćeš otpor i pokazivati ljutnju ili jednostvno nećeš obraćati pažnju i sve su to prirodne i ljudske reakcije. Na ovaj ili onaj način ti ćeš na kraju otići u život i njena nastojanja da te kontroliše na načine na koji to tebi nije potrebno izgubiće svoj značaj. Možda ćeš se jednom svega toga sećati iz daljina u koje ćete odvesti tvoj i samo tvoj put.
Želim ti puno sreće,
Nikola
PS. Uzgred, mislim da ovo nisu nevažne teme i da slobodno i o tome i o svemu što te tangira možeš razgovarati sa svojim psihologom. On je tu da sluša bilo šta što ti imaš potrebu da mu pričaš. Psihoterapeuti nekad u šali kažu da ne bi bilo psihoterapije kada ne bi bilo roditelja 🙂