Pozdrav,
imam vise problema sjedinjenih u jedan. Prosle godine sam konkurisala na stomatoloskom fakultetu u Beogradu i nisam prosla. Bila sam tesko bolesna,mononukleoza, radila sam test pod svim simptomima, samo sto se meni upala grla prenela i na usi tako da je nastala prava katastofa. Bolovi su bili toliko jaki da sam zavrsila u urgentnom centru dva dana pred prijemni. Nisam ga uradila katastrofalno ali nedovoljno za prolaz. Da se razumemo, ne znam gde sam pokupila tu bolest, decka nisam imala ko zna koliko. Posle toga je krenula depresija da bi nakon nekog vremena rekla sebi dosta i kao sam prebolela to. Medjutim jos pre prijemnog ja sam pocela da gubim volju, moj zivot je jednostavno postao bez smisla. Pocelo je dosta stvari da me mrzi da bih sada bila potpuno bez volje. Mislim da su dva dogadjaja u mom zivotu uticala da sve krene nizbrdo. Prvi je bio pre dve godine kad sam raskinula vezu za koju sam mislila da ce trajati do kraja zivota. Nije to bila zaljubljenost, bio je potpuno drugi osecaj, osoba mi je odgovarala. I dan danas mislim da je on taj, prava osoba za mene. Ne zavisim od njega, nema leptirica, jednostavno mi je istinski stalo. Cujemo se s vremena na vreme ali je on ocigledno previse nezreo da bi shvatio ono sto sam ja shvatila. Znamo se vec pet godina, inace, i uvek je tu postojalo nesto.Ne mogu sada da pisem nasiroko kako sam dosla do tog zakljucka jer se svasta izdesavalo za tih pet godina. Drugi dogadjaj je to sto sam prestala da treniram kosarku koju sam trenirala osam godina, da bih na kraju presla u Partizan, gde su treninzi krenuli svaki dan. Zbog skole ja to nisam mogla da postignem a i ako sam postizala bilo je devojaka koje su dolazile na treninge dva puta dnevno i ja jednostavno nisam mogla da se pomirim sa tim a ni da se merim sa njima. Odustala sam, skola mi je definitivno bitnija od toga. Od tada je pocelo sve da me mrzi. Danas radim u prelepoj privatnoj stomatoloskoj ordinaciji kao sestra i nije mi lose ali sebi ne mogu oprostiti ako ne upisem ove godine faks. Inace posla sam na pripreme ali me opet mrzi, razvlacim itd. Ja sebe ne vidim kao sestru, znam da mogu vise ali oduvek sam bila kampanjac i zaista se jesam izvlacila na inteligenciju a imam i sposobnost da brzo ucim. Kao sto pretpostavljate zavrsila sam Zubotehnicku skolu i bila sam odlican djak. Volela sam skolu, zaista, i volela sam osecaj kad naucim i dobijem dobru ocenu pa sam ponosna na sebe. Medjutim sada me mrzi da raspremim krevet u sobi a pocinjem i da se pitam : Boze, sta ako ja uopste ne zelim stomatoloski faks. Mene neko da pita sada sta zelim da budem ja bih birala najmanje zlo od svih zla. Stvarno ne znam od kada sam pocela da gledam na stvari kao na zlo. Zaista ne znam u kom trenutku sam izgubila sebe.I na sve te probleme imam roditelje koji mnogo rade, zele sve da nam pruze ali nikad nisu kod kuce, uvek kukaju za parama, uvek nesto doradjuju kucu jer su bili jako siromasni kao mali i groze se bede. Na to su jos i jako tradicionalni,majka mi se udala sa 18. A ja imam 19 godina, ne smem da imam decka.I jos mnogo stvari mi je zabranjeno. Cesto uhvatim majku u nekim nezrelim postupcima, zenu sa skoro 40 godina. Imam osecaj da je sve na meni, da ja jedina vidim neke stvari, pocev od veze koju sam spomenula pa do roditelja. I onda sedim kuci i proklinjem svoju inteligenciju i govorim sebi kako bi bilo mnogo bolje da sam glupa, jer uz glupost obicno ide upornost, eto bar bih faks upisala, a ovako sam svesna svih stvari i mislim da vidim dalje od vrsnjaka ali me jednostavno nesto konstantno sprecava da budem neko i nesto. Nije istina, ako pomisljate na to, da nisam pokusala da se poveravam majci u pocetku. Jesam, itekako, ali ona je uvek bila prezauzeta i na moje ljubavne probleme slegala ramenima i govorila da ima mnogo bitnijih stvari, da se ne bavim time, da cuvam svoju nevinost. Meni je sve to iskreno retardirano. Trazila sam joj da me saslusa, nisam joj rekla da se udajem. Ona ocigledno strahuje od toga. Da ne pricam da kad se posvadjamo ona meni kaze: Idi kod svog Nikole, samo si sa muskarcima. A ja sam imala samo jednu ozbiljnu vezu u zivotu, nemam veze na jednu noc, zaista sam samosvesnai kulturna i ne dozvoljavam da me bilo ko iskoriscava. Mene te njene reci uvrede da ja pocnem da preispitujem sebe!!! Evo sad sam procitala sve i shvatila koliko je sve ovo retardirano. Sve se desava vec jako dugo i imam osecaj da pucam po savovima i da cu u nekom trenutku skrenuti sa puta ako vec nisam. Posle svih dogadjaja ja vise nemam sposobnost da osecam. Verujte mi, svejedno mi je sve. Sta cemo da radimo? Svejedno. Gde cemo da idemo? svejedno. Sta ti se vise svidja od ove dve stvari? Svejedno. Ljudi moji zaista mi jeste svejedno! Postajem bolesna, shvatam da to nije normalno ali ja ne znam sta vise da uradim sa svojim zivotom. Izlaza nema, nemam sa kim da pricam, imam najboljeg druga ali ne moze on da me skonta kao majka. I da, na kraju dana majka dodje i napravi frku oko toga zasto nisam oprala dva tanjira u sudoperi, ali bukvalno dva, naziva me pogrdnim imenima umesto da mi pomogne. Pocinjem da gubim samopouzdanje, bukvalno ne postoji stvar koja me nije strefila. Ona pravi problem sa dva tanjira a ja imam velike zivotne probleme i ne da mi oprani sudovi nisu na pameti nego sam zaboravila da postoji stvar koja se zove tanjir. Zao mi je ako sam smorila ali ja mislim da sam u ogromnom problemu i zaista je svaka stvar naopacke u mom zivotu. Sta ne igram dobro, koji deo igre? Ja ili drugi? Kako da se izborim?