Od pre 5 godina, bukvalno od udaje, moja sestra je potpuno promenila odnos prema meni. Pre udaje smo se cesto svadjale oko sitnica, ali smo opet mnogo toga radile zajedno I sto se tice kuce I van nje I jednostavno se druzile, pomagale I sl.. Medjutim, otkad se udala, njen odnos prema meni je izuzetno otudjen. Ja nisam u vezi duze vreme. Obe smo u kasnim 30 tim, ja sam par godina mladja.
Od tada svaki kontakt sa mnom, osim povrsnog telefonskog dozivljava kao ogromnu uslugu koju mi nevoljno, retko I besno cini I to uvek naglasava na vrlo uvredljiv nacin, bilo da je to zajednicka setnja ili zajednicki soping ili bilo sta drugo. Sto se pomoci tice koja ponekad treba I meni I njoj princip je ‘’Nemoj da mi trazis nikakvu pomoc, necu ni ja tebi, niti cu da prihvatim tvoju pomoc ako je ponudis, maker se bez nje 3 ptua vise namucila, da ti ne bih posle bila duzna’’ Nikad ona sama ne pozeli da se vidimo, nitii joj pada na pamet da zbog dece . Jedina komunikacija koju ona smatra prihvatljivom je caskanje telefonom o nevaznim temama I vidjanje u vreme I na mestu koje ona odredi I na kome ja treba da se pojavim I provedem tacno onoliko vremena koliko je ona planirala I svako takvo vidjenje opet smatra uslugom.Svaki pokusaj da joj objasnim da takav odnos izmedju sestara nije normalan je bezuspesan, kad pomenem realno vrlo uvredljive situacije u koje me je dovodila I dovodi da bih joj plasticno objasnila koliko me povredjuje, njen komentar je da sve pogresno shvatam I da sam preosetljvia I da ona nema vremena da se druzi sa mnom jer ima druga posla (brigu oko dece). Kako smo dugo bile ‘’dobre’’ drugarice, imamo I dosta zajednickih poznanika I nesto rodbine koje sam ja pocela da izbegavam jer ne mogu da izdrzim I da precutkujem takav po meni cudan odnos jer se stidim I zbog sebe I zbog nje,, kad me cesto u razgovoru pitaju nesto na tut emu, pa ja treba da slazem da se na primer vidjamo redovno ili da priznam I opravdam zasto se ne vidjamo po mesec dana…ili nesto drugo,, dok ona nastavlja da odrzava komunikacijuu kad joj to odgovara.Vise vodi racuna das a drugim ljudima ostane u dobrim odnosima (jer time cini nesto za sebe) nego sa mnom.
Iz istih razloga, jer sam bas povredjena ja vise skoro da nisam sposobna ni da se upustam u bilo kakve blize odnose sa drugim ljudima, jer se osecam konstatno povredjeno i bezvredno bez ijednog clana porodice kome nesto znacim. Jasno mi je da je ona udajom I radanjem dece dobila nove prioritete I nove obaveze I da svakako ima mnogo manje vremena za mene, ali ne mogu nikako da podnesem da aspolutno nikada I ne zeli da nadje vremena za mene I da je njen odnos prema meni zaista pun povredjivanja (ne bukvalno uvrede, mada je bilo I toga, ali ponasanja koja deluje podjednako kao I uvrede), a ne porodican odnos.
Prvih godina sam patila, ali sam ipak bila I u komunikaicji sa drugim ljudima medjutim u poslednje vreme to me toliko tisti da vise skoro da nisam sposobna ni za kakvu komunikaciju sa bilo kim… Konstatno se nadam d ace ona uvideti koliko je njeno ponasanje nenormalno, da ce da se pokaje I da promeni odnos,.medjutim to se nikako ne desava a ja ne znam kako da promenim svoje osecanje,
Na zalost nisam uspela, kao ni ona da stvorim jaka prijateljstva (mozda I zato sto smo nas dve bile prilicno vezane), vec su me i ti kontakti, vise povrsni I iz zajednickog interesa, nego zaista prijateljski (izlazak, izlet, putovanje ponekad povredjivali zanemarivanjem I nepostovanjem).

Sestra me I dalje proglasava krivom I bezobraznom I nevaspitanom kad odbijem da sa njom caskam neobavezno telefonom, jer to je ono sto je ona osmislila kao dovoljan I potreban nacin komunikacije sa mnom (uz moju obavezu da prisustvujem njenim proslavama, ali ne I obrnuto)
A odbijam da neobavezno razgovaram, kada sam previse povredjena nekim prethodnim ponasanjima, koja su isla dotle da na primer, ako joj javim da imam neki zdravstveni problem koji nije opasan po zivot (na primer visok pritisak), ona mi kaze ‘ zasto me time opterecujes, kad neces da razgovaras…’
A kad joj navedem par primera u kojima se ona ponela vrlo grubo I otudjeno ( na primer odbila sa gadjenjem da dodje na moj rodjendan, jer nije planirala bas tada ( a ti drugi planovi su da tog dana odmara ili nesto slicno ili sa gadjenjem odbija da mi pravi drustvo u odabiru poklona za njenu decu, vec bi da mi daje instrukcije telefonom I sl…) I zbog kojih vise nisam sposobna da komuniciram s njom neobavezno, primere Ignorise I olako mi prebaci da preterujem I da prepozna da se u joj ponasanja nenormalna…
Ona smatra da je meni potreban psihoterapeut (da bih prihvatila svet kakav jeste) s cim se slazem, ali nikako I njoj da bi utvrdila otkud tolika netrpeljivost I toliko odusustvo osecaja pripadnosti vezano za mene.
Moje pitanje je kako da ja to prihvatim I podnesem, a da me ne povredjuje da mi vise nije sestra vec malo bolja poznanica I da podnesem da realno nemam nikog bliskog od porodice I kako to da objasnim ljudima s kojima stupam u kontakt a koji pre ili kasnije u razgovoru pomenu I taj segment mog zivota(porodicni). (time cini mi se i sebe predstavljam nenromalnom jer sam deo nenormalnog porodicnog odnosa)
Hvala unapred.