asked 10 years ago Postovani,
imam 40 godina i dvoje divne dece.Udala sam se u 29 toj i pocela da gradim karijeru i brak sa covekom koga nisam volela ali sam mogla da zivim sa njim.On je dobar,vredan,osecajan ali meni nedovoljan.Pre 8 godina zaljubila sam se u coveka koji je ljubav mog zivota.Pre godinu dana sam se razvela,jos uvek ne zivim sa novim covekom zato sto smatram da je za decu jos suvise rano da podnesu novog coveka u svojoj okolini.Deca znaju da sam ja sa njim.Inace,mi smo sve ove godine bili u vezi ali se nismo ranije razveli zato sto smo oboje cekali da nam deca porastu da bi mogli lakse da prihvate sve to.Moj bivsi muz je jako tesko podneo razvod.Slabo vidja decu,uglavnom ih ja teram da ga zovu ali mi je vise puta naznacio da mu je suvise tesko i da ne moze da podnese da ih vidi i kasnije vrati kod mene.Napomijem da mi zivimo u malom gradu i da moze da ih vidja svaki dan,kad god i koliko god hoce,mogu da budu kod njega koliko god hoce.Imovinu smo podelili tako sto je njemu ostala firma,vozila i lokal i skoro sve sto smo stekli a deca i ja smo ostali u porodicnoj kuci mojih roditelja u kojoj smo i ranije ziveli.Renovirali smo je.Iako i on sada zna da sam ja bila sa drugim povremeno me moli da opet budemo zajedno ,uglavnom sms om.Ja sam sa ovim covekom srecna,iako jos uvek ne zivimo zajedno i izasli smo 1o puta na pice u poslednjih godinu dana,to je jedina veza koju sam imala a u kojoj se dobro osecam.Moj problem i moje pitanje je kako da prevazidjem krivicu i grizu savesti koju osecam prema svom bivsem muzu.Njegov ocaj je ono sto me ubija.Ubija me i to sto decu ne zove i stalno im govori da je ocajan,da ne moze tako da zivi.Deca su dobra,uspesna u skoli i vesela.poceli su da ga izbegavaju jer kad ga pozovu on im odgovori da je na poslu “jer je to sve sto mu je od zivota ostalo”,i slicne fraze.On ima i devojku sa kojom je non stop ali znam da nikada ne bi bio sa drugom da ga ja nisam ostavila.
Moj problem je da oprostim sebi,to sto sam se razvela,sto su deca zbunjena i sto je moj bivsi muz ocajan.Ne mogu da prihvatim cinjenicu da sam ja kriva za njegovu patnju.Muci me moralna dilema prema kome treba biti ispravan,prema sebi i li prema drugima?
Moji su me prijatelji podrzali u ovoj odluci,pitam se da li su mi podilazili?
Svakako,pitanje je kako pregurati ovo stanje,kako da prihvatim krivicu za njegovu patnju i zivim sa tim.
Hvala Vam unapred
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago Poštovana,
Izvinjavam se zbog kašnjenja sa odgovorom.
Zapravo na vaše pitanje nema nekog pragog odgovora. Vreme će učiniti svoje kao i vaša svest da u vezi svega što se događa između dvoje ljudi postoji podela odgovornosti. Iako situacija izgleda tako kao da je sva odgovornost na vama, to nije sasvim tačno, on je odgovoran za svoje procene kvaliteta vašeg odnosa, za svoje nade i svoja očekivanja, najzad on ima odgovornost za način na koji še se organizovati i orjentisati u novoj situaciji, ima pravo na depresivnu fazu, na žalovanje, na bol…
Osim ovo malo reči, kažem nema nekog velikog odgovora. Život je komplikovan i neko od nas mu nije dorastao. Činimo onako kako mislimo da je dobro, pravimo kompromise, često smo u ambivalentim pozicijama i one zaista nisu lake.
Vaš osećaj krivice je savim prirodna i normalna reakcija jednog normalno empatičnog ljudskog bića. Ne bi bilo normalno da je ne osećate. To je cena koju sada morate platiti za svoje odluke i svoju slobodu. Jednostvo će te sa tim morati živeti, a ja veruejm da će to osećanje vremenom da slabi.
Svakako bi vam od pomoći mogla biti psihoterapija, a jedan od ciljeva bi mogao da bude pronalaženje dubljeg smisla i konteksta situacije u kojoj ste se našeli. Kontekstualizcija i osmišljavanje naše piatnje i teških iskustvava pomaže nam da ih uspešno nosimo i da nam u tome bude lakše.
S poštovanjem, Nikola
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago Poštovani,
Verujem da bi mi psihoterapija pomogla ali u malom gradu nema mogucnosti za tako nesto.
Veliko Vam hvala na odgovoru.