Iako će vrućina ili glad, kako budu rasle, sve više postajati moja figura (sve češće privlačiti moju pažnju), u stanju sam da svesnost voljno iprivremeno prebacim u zonu misli i fantazija. Fokusiram se na tekst koji pišem, tj. na misli koje mi naviru i koje želim sa vama da podelim. Isto tako, mogu zatvoriti oči i zamisliti kako skijam po snežnoj planini među četinarima. Mogu, dakle, voljno proizvesti fantaziju i biti je svestan.

Sada voljno otvaram oči i gledam po prostoriji. Svestan sam da vidim sunčevu svetlost koja je boje moje sobe učinila neobično živim. Napolju je sneg, pa usled refleksija, mnogo svetla dolazi u moj prostor.

Podela na zone svesnosti najviše smisla ima u činu terapije. Ona je tu da me podseti da spontano pratim kuda ide moja svesnost, tj. šta mi privlači pažnju (setimo se da je Perls govorio da je geštalt psihoterapija očevidnog).

Na primer, postaje mi upadljivo da moj klijent ne pravi kontakt očima samnom. To je nešto što vidim, dakle, posredi je spoljašnja zona svesnosti. Zatim se u meni javlja misao da bih želeo da me povremeno pogleda. Dakle „nalazim se“ u središnjoj zoni svesnosti. Kada ga pozovem da me pogleda i kada nam se pogledi konačno sretnu, postajem svestan da osećam prijatnu, vrcavu toplinu u grudima, dakle sada sam „u“ unutrašnjoj zoni svesnosti.

Terapeut, dakle, radi tako što prati (osvešćuje) ono što se u njemu događa (svoje doživljaje). Svesnost slobodno teče kroz zone, donoseći nam materijal za dijagnostiku i intervenciju. Na primer, kada postajem svestan da moj klijent ne pravi kontakt očima, i kada mi se to učini važnim, to je dijagnostika. Nešto se događa u njemu ili između nas što prekida (ometa) njegovo kontaktiranje očima.

Kada osetim radost kada me konačno pogleda i osmehnem se, to je već intervencija. Kada ga pozovem da me gleda, to može biti eksperimentnovog pokreta. Zatim mogu pratiti šta se dalje događa u mom telu (unutrašnja zona), gledanjem pokušavati da dokučim šta se događa u njemu (spoljašnja i središnja zona) i tako dalje. Mogu ga pitati šta vidi sada kada me gleda (mogu ga, dakle, pozvati na spoljašnju zonu), a zatim šta sada oseća u svom telu (poziv na unutrašnju zonu), ili ga mogu pitati o tome koja mu se sećanja pojave kada me gleda (središnja zona).

Kada osetim impuls (potrebu) da se pokrenem i ustanem (unutrašnja zona – nešto u telu osećam senzaciju želje za pokretom), i kada napravim taj pokret, ustanem, to je nova intervencija. Na tu intervenciju pokrenula me je svesnost nečega što se događalo u unutrašnjoj zoni. I tako dalje.

Ovo namerno, voljno, kretanje svesnošću kroz zone opet mi može dati materijal za dijagnostiku i intervenciju, odnosno doživljaje koje osvestim mogu upotrebiti u terapiji. Na primer, mogu mu postaviti pitanja o tome ko je tu da ga vidi ili ko nedostaje. Mogu ga pozvati da mi kaže nešto o mami. Mogu ga pozvati da zamislimo mamu koja ga gleda s ljubavlju. Mogu ga sâm gledati s smeškom i ljubavlju ako pronađen (osvestim) u sebi takav impuls.

Štaviše, svesnost mi omogućava slobodu volje. Na primer, postajem svestan da teram sebe da postavljam klijentu pitanja, a da zapravo osećam otpor da to radim u ovom trenutku. Zapravo teram sebe da mislim o klijentu i dok tražim pitanje (središnja zona), postajem svestan da se u mom grlu pojavila knedla (unutrašnja zona). Postajem svestan da knedla raste jer teram sebe na nešto što mi se u ovom trenutku ne radi (misao – središnja zona). Kada dozvolim tu misao, postajem svestan da knedla nestaje (unutrašnja i središnja zona). Razmišljam o tome šta mi se zapravo radi (središnja zona), i ponovo, spontano gledam klijenta (spoljašnja zona), i postajem svestan da mi to izaziva osmeh i prijatnost na licu i u grlu (unutrašnja zona).

Slično se događa i u vanterapijskom životu. To znači da je deo terapije u tome da učimo klijente da koriste svoje zone svesnosti, da obrate pažnju na to šta im, u datoj situaciji, govori njihovo telo, njihove misli, njihova čula. Učimo ih da dozvole sebi da gledaju, slušaju, mirišu, dodiruju, osećaju i misle, da svoje misli, senzacije i osećanja pretvore u pokret, jednom rečju,da dozvole sebi da doživljavaju i prate svoje doživljaje.

Geštalt psihoterapeuti, dakle, obučeni su da dozvole svojoj svesnosti da se slobodno kreće kroz zone i da figure koje na taj način nastaju terapijski upotrebe. Takođe, mi umemo da promenimo figuru, da voljno pomerimo svesnost iz jedne zone u drugu, sa jednog elementa našeg doživljaja na drugi i da taj pokret terapijski upotrebimo.

Voljnim ili spontanim kretanjem svesnošću kroz zone mi unosimo dinamiku u proces i postajemo svesni onog dela doživljaja koji je u pozadini, koji je tu i deluje na nas i na klijenta, bili mi toga svesni ili ne.

Takođe možemo govoriti o tome da savremeni čovek odlazi u krajnost razmišljanja (planiranje, proračunavanje posledica, zamišljanje budućnosti itd.), a da smo gotovo potpuno zaboravili da gledamo, slušamo, osećamo. Na primer, pokretač opsesivnih misli o prošlosti ili opsesivnog planiranja budućnosti može biti osećanje straha ili strepnje. Osvešćivanjem straha (unošenjem svesnosti u osećanja i telesne senzacije), dobijamo svesnost dela doživljaja koji je i malopre bio tu, ali smoga bili nesvesni. Ova nova figura sada pruža novi pravac za rad. Terapeut može osetiti uzbuđenje i zainteresovanost kada klijenta pita za strašna iskustva koja je proživeo. Dok mu klijent priča o strašnom iskustvu, terapeut može osetiti tugu, a klijenta pozvati da bude svestan (da opazi) reakciju koju je na terapeuta ostavio.

Jedna od tipičnih tehnika rada sa grupom (koristio ju je još Perls) je da pozovemo klijenta da gleda ljude u grupi kako bi projekciju (unutrašnja zona svesnosti) zamenio percepcijom (spoljašnja zona svesnosti). Kada član grupe osvesti da se drugi članovi, na koje je projektovao da su strašni i osuđujući, zapravo zgledaju nasmejano i ležerno, možemo ga pitati kako je sada u svom telu (unutrašnja zona).

Zone svesnosti ponekad se u literaturi još nazivaju i sferama svesnosti, zonama iskustva, svetovima (kao unutrašnji, spoljašnji, središnji svet).