Želje su dakle produkt interpretacije naših potreba u skladu sa našim vrednosnim sistemom, vrednosnim sistemom društva i vremena sa kojima se identifikujemo (npr. želim skupi auto a u osnovi je potreba da me cene), ali su i produkt naših navika, uverenja, iskustava.

Želja je naša predstava o tome šta će zadovoljiti našu potrebu. Osećam glad i imam potrebu za hranom, a želim palačinke. Predmet želje (željeno) je ono s čim smo se identifikovali kao sa sredstvom kojim želimo da zadovoljimo našu potrebu.

Treba mi nežnosti, razumevanja, pažnje, topline, a identifikujem se sa šarmantnom crnkom sa zvezdanim prahom u očima i želim da baš ona zadovolji moje potrebe, želim baš nju.

Neko želi prijateljstvo, neko romantičnu ljubav, neko novac, neko rols rojsa, neko slobodu da putuje, neko želi decu, neko da završi fakultet, opravda poverenje roditelja i nađe dobro plaćen posao, stekne ugled i pozicije u društvu, neko želi priliku da pomogne drugima, neko želi da čita knjigu u tišini, neko želi da knjigu napiše kako bi postao slavan itd.

I upravo tu nastaju problemi. Naše želje često nisu ono što će zaista zadovoljiti naše potrebe. Tako, recimo, završimo u vezi sa osobom u koju smo se zaljubili, a koja nije kadra da ispuni naše potrebe za nežnošću, poštovanjem, pažnjom. Ili želimo da završimo neki fakultet, a zatim shvatimo da to nije oblast kojom želimo da se bavimo. Ili želimo novi auto, a iza te želje zapravo je potreba za sentimentalnim prijateljstvom i ljubavlju. Ili želimo novac, moć, kontrolu, a ovo ne donosi zadovoljenje naše potrebe za bliskošću, korisnošću, pripadanjem, sigurnošću.

Tu je onda i drugi problem. Mi se sa našim željama identifikujemo, bez obzira na to da li one mogu ili ne mogu da zadovolje naše potrebe. Tako, na primer, postajem zavistan od partnera sa kojim sam u vezi, iako se pokazuje da on ne može da zadovolji moju potrebu za ljubavlju. Ili postajem identifikovan sa mojim velikim poslovnim projektom koji mi donosi novac i angažman, ali koji ne uspeva da zadovolji moju potrebu za priznanjem, prihvatanjem i pripadanjem, za koju nisam ni znao da mu leži u korenu.

Savremeni svet zavistan je od prilično dehumanizovane tehnologije. Čini se da je tehnologija tu da bi služila nama, ali zapravo mi smo postali robovi te tehnologije i mi služimo njoj. Armije ljudi služe održavanju beskrajne tehnologije koju smo proizveli, od informacione tehnologije, preko tehnologije za proizvodnju hrane, saobraćajne ili infrastrukturne tehnologije, pa sve do pravno-birokratske tehnologije, da tako kažem. Sveden na služenje mašinama, instrumentima ili papirima, čovek je samo nebitan i nepotreban kao ličnost.

Stoga je u savremenom svetu veoma teško pronaći posao koji treba našu ljudsku stranu. Mladi ljudi sve češće na terapiju dolaze sa teškom dilemom i pitanjem „šta želim da radim“, odnosno „šta želim da postanem“. Mnogi najzad i ne žele da rade, već žele moć, bogatstvo, slavu.

Na primer, potreba za hranom javlja se kroz senzaciju gladi, a potreba za ljubavlju kroz senzaciju impulsa da te zagrlim. Govorimo dakle o id funkciji i ranoj fazi ciklusa kontaktiranja sredine (predkontakta, senzacija).

Artikulišući (interpretirajući) potrebe, odnosno senzacije, ego stvara želje. Identifikujem se sa (želim) divnim veganskim obrokom, a alijeniram (ne želim) masnu pljeskavicu. Ili obrnuto. Govorimo o fazi mobilizacije ciklusa kontaktiranja sredine. Odlazim na pijacu da nabavim i pripremim ogransku hranu za moj veganski obrok, ili na kiosk da kupim masnu pljeskavicu (akcija).

Da li ću se, međutim, identifikovati sa veganskim obrokom ili sa masnom pljeskavicom zavisi od mojih sklonosti, uverenja, iskustava, navika. Jer na granici kontakta sa sredinom pojavljujem se pod uticajem mojih uverenja, očekivanja, iskustava, navika što sve zajedno zovemo ličnošću ili personom.

Jer naše identifikacije sa željama na ovaj ili onaj način u vezi su sa našim identifikacijama ili alijenacijama sa porodičnim, ili čak šire, socijalnim poljem. Na primer, gledajući roditelje koji se bore za svaki dinar kako bi nama „obezbedili bolji život“, verovatno ćemo se identifikovati sa novcem ili položajima od društvenog uticaja. Na ovaj način možemo govoriti o radu na ukorenjenošću naših želja u porodičnom i socijalnom polju (želja je sada sredstvo naše identifikacije sa porodičnim i/ili socijalnim poljem), odnosno o radu na nezavršenom poslu i temama pripadanja i separacije od roditeljsko/socijalnog polja.

Istraživanje želja može nam mnogo reći o klijentu. Kao terapeuti, identifikovaćemo se sa željama našeg klijenta, ili ćemo ih alijenirati. Drugim rečima, klijentove želje biće u skladu sa onim što bismo i sami želeli, ili će nam se činiti da su klijentove želje izraz projekcija, tako da ne bi zadovoljile njegove originalne potrebe.

Tako se, na primer, u virtuelnom svetu mladi pojavljuju kao jedna, a u fizičkom kao druga ličnost (persona), da tako kažem. Često svedoče da u online četu „znaju“ šta hoće (šta žele), da se osećaju sigurno i podržano, skriveni iza selfija na kojima blistaju nestvarnom lepotom. U odnosu sa istim tim osobama, ako se ikada sretnu u realnom svetu, međutim, osećaju se veoma nesigurno i zbunjeno u vezi sa tim šta žele a šta ne žele, ko su i u šta veruju.

Telo im je blokirano, desenzitizirano i preplavljeno anksioznošću, koju često pokušavaju da razreše kroz acting out, kroz impulsivno, često autodestruktivno ponašanje, koje nije utemeljeno u senzaciji i prirodnom ciklusu kontakta, već je vođeno projektovanim željama koje nemaju utemeljenje u sada i ovde doživljaju realne, fizičke, u prostor smeštene, situacije. (Margherita Spagnuolo Lobb)

Na primer, Larisa (16) svedoči mi o dugotrajnom dopisivanju sa muškarcem od 35 godina, te o tome kako je taj kontakt bio veoma uzbudljiv i značajan za nju, na sve načine, između ostalog i seksualno. Iako ga nikada nije videla u prirodi, Larisa je svoga virtuelnog momka zavolela i on je postao najvažnija osoba u njenom životu. Iako Larisa nije imala realna seksualna iskustva, sa njim je, virtuelno, razvila složenu seksualnu fantaziju, kroz koju je „otkrila“ sve šta voli u seksu, tj. šta je u virtuelnom seksu uzbuđuje.

Njen „partner“ bio joj je velika podrška, izvor razumevanja, topline i ljubavi. Svoj život više nije mogla da zamisli bez njega.

Posle nekoliko meseci virtuelne romanse, snažno zaljubljena u svoju virtuelnu predstavu svoga princa, imala je ogromnu anksioznost da se sa njim upozna uživo, pa je ovaj momenat odlagala dok god on nije zapretio da će prekinuti dopisivanje sa njom.

Kada su se konačno sreli, stvarni princ nije odgovarao njenim fantazijama. Bio je dosta drugačiji nego na fotografijama i Sofija nije osećala ni ljubav ni uzbuđenje, između ostalog ni seksualno, prema ovom realnom čoveku koji se sada našao pred njom. Da bi razrešila desenzitizaciju na ivici panike, napila se sa njim i vodila ljubav, a da pri tome nije osećala ništa.

Kada se sutradan probudila u hotelskoj sobi sa nepoznatim muškarcem sa kojim je upravo izgubila nevinost, a da zapravo prema njemu nije osećala ništa, prestravljena onim što se dogodilo, doživela je napad panike, pobegla glavom bez obzira, prekinula na njim sve odnose, a zatim utonula u depresivnu epizodu.

Posledica je bila razvoj averzije prema muškom polu i kriza identiteta koju je pokušala da razreši online vezom sa ženskom osobom svojih godina.

Sve ju je ovo jako zbunilo i bile su potrebne godine psihoterapijskog rada kako bi se polako povezivala sa svojim senzacijama i dovoljno ojačala da ima poverenja prema svom telu i seksualnom uzbuđenju.

Suština dijaloške strategije mog psihoterapijskog rada sa njom bilo je nežno razdvajanje virtuelnog i stvarnog sveta, kao dve realnosti koje se ne smeju pobrkati.

Suština relacione strategije bila je podrška da razvija iskustva u stvarnom svetu koji uključuje telo, u sada i ovde psihoterapijske seanse, osvešćivanjem, artikulacijom i praćenjem telesnih senzacija, kao realnog izvora potreba, te učenjem kako da te senzacije, odnosno potrebe, organizuje u želje u skladu sa stvarnošću, odnosno kako da koristi svoju ego funkciju da bi sredini (drugima) rekla „da“, odnosno „ne“.

Ovo se odvijalo tako što sam Larisi morao bukvalno da „pozajmljujem“ svoje telo, odnosno da osvešćujem i artikulišem svojim telom senzacije i osećanja koja su se u njenom telu dešavala a da ona o tome nije imala svesnosti.

„Umesto“ nje osećao bih strah, uznemirenost, tugu, ljutnju zbog svega kroz šta je prolazila, obaveštavajući je šta se u meni događa, dok nije počela da prepoznaje da i ona zapravo oseća isto.

Kroz ovo pozajmljivanje tela (id), a zatim artikulaciju i razumevanje osećanja i pretvaranje istih u pokret (ego), učio sam je da prati svoje telo, da se sa njim (sa svojim senzacijama i osećanjima) identifikuje, umesto da ih potiskuje i da na njima zasniva svoje odluke u sada i ovde.