Volja ili slobodna volja važan je koncept u GT, naročito tradicionalnoj. Ego funkcijom naše ličnosti u stanju smo da biramo. Imati slobodnu volju znači da možemo odlučiti šta ćemo izabrati. Biram da duže spavam ovog jutra ili biram da ustanem rano. Biram da vežbam ili biram da provedem vreme na društvenim mrežama. Volja je onaj organ našeg selfa (funkcija granice kontakta) kojim biramo (ego).

Smisao volje kao manifestacije ego funkcije je u tome da donese odluke koje će ispuniti potrebe našeg organizma (id) i tako omogućiti ponovno uspostavljanje homeostaze odnosno organizmičku kompenzaciju.

Naše aktivnosti i naši izbori, međutim, često su veoma udaljeni od naših originalnih organizmičkih potreba. Na primer ako je naša organizmička potreba potreba za hranom i ako je naša psiho-socijalna potreba potreba za pripadanjem i uvažavanjem u društvu, način na koji ćemo, dugoročno gledano, zadovoljiti tu potrebu je školovanje i rad. Angažujemo svoju volju da bismo učili i radili. Odlučujemo da sebe stavimo u akciju. Akcije učenja ili rada, međutim, podrazumevaju i da učimo stvari koje nam nisu potrebne ili da radimo stvari koje su besmislene, samo zato što je neko umesto nas to odlučio. Tada se može desiti da kažemo kako nemamo volje za učenje ili rad. Mi u stvari ne želimo to učenje i taj rad, već želimo ono do čega te aktivnosti treba na nas dovedu.

U tim ali i u mnogim drugim situacijama, volja podrazumeva snagu ega da se, makar privremeno bori protiv naših originalnih potreba. Koristeći svoju slobodnu volju ja sada odlučujem da pišem ovaj tekst, iako mi sedenje za kompjuterom na prija, leđa me bole a stomak me obaveštava da sam gladan (osećam potrebu za hranom). Moje biće se manifestuje kroz potrebu za hranom (id) ali i kroz moju odluku da je ignorišem (potisnem) i da nastavim da radim. Radi ovog sukoba dva oprečna načina na koje se moje biće trenutno manifestuje ja moram trošiti određenu energiju. Ja se dakle sada borim sa sobom i pobeda koju ego odnosi nad idom je plod volje.

Tradicionalni geštalt insistirao je na tome da priznam da sâm, svojom slobodnom voljom biram svoje aktivnosti. Ja i niko drugi, snagom svoje volje biram da nastavljam da kucam i da potiskujem osećaj gladi i bola. Ja snosim odgovornost za svoj izbor i imam na njega pravo. Ja imam pravo da napravim drugačiji voljni izbor. Zadatak terapeuta je da mi pomogne da to osvestim i priznam da imam izbor koji iz trenutka u trenutak ponovo donosim.

Ovo insistiranje na individualizmu u smislu volje, izbora, odgovornosti doživelo je kritike u kasnijem razvoju geštalta. Kasniji dijaloško-relacioni geštalt stavlja akcenat na iskustvo da je polje veće i snažnije od pojedinca. Na primer moja „odluka“ da mučim sebe plod je mog porodičnog polja u kome su se svi mučili. Kroz praćenje istog skripta ja sam zapravo lojalan svom porodičnom polju. Kada sam to osvestio mogu primiti i rezonirati sa velikim žalom koji u tom polju postoji. Taj žal sada vibrira i poljem koje kreiram sa svojim terapeutom. Taj žal je novo iskustvo ljubavi koje me može podržati da budem nežniji prema sebi. Sada voljno biram da budem nežniji prema sebi. Rezultat toga, paradoksalno je snažnija volja da radim. Bolji balans između id i ego funkcije dovodi do toga da manje energije trošim na voljno suprotstavljanje svom umoru. Rezultat je da sam odmorniji i da imam više energije za rad a samim tim i više volje.

Stavljanje prevelikog akcenta na volju i odgovornost, fenomenološki gledano najčešće kod klijenta kokreira osećaj neadekvatnosti, krivice, stida i frustracije. Odsustvo akcentiranja volje, izbora i odgovornosti, s druge strane može biti u vezi sa prezaštićujućim terapeutom, koji zapravo na skriven, nesvestan način nastoji da zadrži kontrolu ili poziciju moći (top-dog poziciju). Da li je neki od ova dva scenarija na sceni moguće je utvrditi samo fenomenološki, u sada i ovde konkretne terapijske situacije.

Piše Nikola Krstić

Akademija Geštalt Psihoterapije