U drevnoj, letnjoj Atini, pod senkama Akropolja, strast, ljubav i miris vina mešaju se i plove atmosferom bogate Agatonove kuće. Nakon pijane noći slavlja, hedonizma i erosa, gosti Agatonove gozbe, pesnici, filozofi, lekari i prijatelji, u susret drugoj večeri, tromo leže oko trpeze. Jako, slatko, crveno vino sada se razblažuje vodom! Razgovor polako postaje važniji od pijanstva i telesnih naslada. Odlučuju da ove noći neće preterivati sa vinom i hranom. Umesto toga, svaki će, redom, održati besedu o Erosu.

Eros. Jedan od najinspirativnijih i najmisterioznijih starogrčkih bogova. Mlad, beskrajno lep, vitak dečak, s velikim, belim, nežnim krilima. Često nag ili golišav, deluje bezopasno i nevino. Ko ne bi poželeo ovog lepotana. Čovek bi pomislio da je došao da ga zagrli, da mu isceli dušu svojom lepotom i ljubavlju. 

U rukama tog čistog, mekog i nevinog bića oružje deluje bezazleno, kao igračka, jer koga bi takav nestvaran prizor muške mladalačke lepote mogao povrediti? Ko bi rekao da su njegove strele tako opasne, da menjaju čitav život, da određuju sudbine. Ali u njemu se spajaju lepota i pretnja, igra i najdublja egzistencijalna drama, drama ljudskog iskustva ljubavi. Izgleda razigrano i nevino, a ipak je dovoljno da jedna njegova strela dotakne čoveka, pa da se čitav njegov svet pomeri iz ose.

Neuhvatljiv, nepredvidljiv, hirovit, ponekad dečački zloban, Eros savršeno izražava sposobnost grčkog narodnog pesnika da svet naslika protivrečnim, kakav i jeste. Blag i okrutan. Nevin i surov. Pojavljuje se bez najave, zapali krv, zamuti razum, polomi srca i učini da jedno lice zaseni sva druga, da se naš svet svede na jednu osobu. Pod njegovim dodirom obična tela postaju božanska, pesnici pronalaze reči, ratnici zaboravljaju strah, ljudi prelaze granice za koje su verovali da ih nikada neće preći.

Stari Grci su ga zamišljali lepim, jer je ljubav lepa. Krilatim, jer ljubav oslobađa ali je i nepostojana, neuhvatljiva, nebeska. Naoružanim, jer ljubavna rana ume da bude dublja i bolnija od rane zadate mačem.

Nije nikakvo čudo da se prelepa smrtnica Psiha u njega fatalno zaljubljuje. Za ljudsku psihu, Eros je jednostavno neodoljiv.

I tako, između pehara, nemirnih senki koje na zidove bacaju svećnjanci, baklje i tela oslonjenih jedno uz drugo, na Agatonovoj gozbi otvara se jedno od najlepših i najuzbudljivijih pitanja, šta se zapravo događa sa čovekom kada voli, koga je Eros opčinio svojim moćima, zarobivši njegovu dušu.

Da li nas ljubav čini boljima ili čini da izgubimo sebe? Da li je ona glad tela, susret duša, ili relacioni put isceljenja, sila koja drži kosmos na okupu? Da li u drugome tražimo sebe? Da li je u drugome spas? Da li je čežnja za drugim ljudskim bićem u suštini čežnja za lepotom i dobrom, kroz koju nakratko prevazilazimo egzistencijalnu dramu prolaznosti?

Nestrpljiv i strastan, reč prvi uzima najmlađi. Fedar, šarmantan mladić zanosnog izgleda i dvorskih manira, sa suzama u očima nadahnuto hvali Erosa. 

Kada volim, drugi za mene postaje bog. U njemu vidim i volim ono božansko. Eros čini da voljenog uzdižem među bogove. On mi postaje važniji od mene samog, čak sam za njega spreman i umreti. Njegova radost postaje mi važnija od moje udobnosti. Pred njegovim stopalima spreman sam se žrtvovati, inspiriše me da se i sam pojavim kroz najbolje, ono božansko u meni.

Ljubavna idealizacija možda je stanje duha kroz koje u drugome vidimo ono božansko i inspirisani smo da mu ponudimo ono božansko u sebi. Da bih dokazao da sam dostojan ljubavi onoga koga sam uzdigao i obožavam, nedopustivo mi je da pred njim budem viđen kao slab, sitan i kukavica, pa se bespoštedno borim za svoje vrline, samo da bi ih on video. 

To nije puko pretvaranje i negiranje onog ranjivog dela. Prisustvo voljenog bića u mom životu menja moj doživljaj stvarnosti. U prisustvu voljenog, svet za mene više nije isti. Ja više nisam isti. Postajem plemenitiji, hrabriji nego što verujem da mogu biti, velikodušniji. Dirnut dubokim smislom egzistencije. Svet oko mene se rascvetava. Eros svojom magijom čini da prerastam sebe. Eros nije samo čežnja za drugim. Eros je čežnja za onim božanskim u drugome, u samom sebi, u svetu.

Dirnut, ali i zamišljen nad Fedrovom mladalačkom, uzvišenom slikom ljubavi, Pausanije nastoji da sebe i grupu spusti na zemlju. Da li je Eros samo plemenit, pita se on. Eros nas može nadahnuti za rast u ljubavi prema drugom, ali može učiniti i da izgubimo sebe i raspadnemo se u pepeo.

Eros, kaže on, nije jedan. Postoje dve ljubavi, dve privlačnosti. Uzvišena, nebeska, i prosta, telesna.

Prosta ljubav traži telo, nasladu, posedovanje i sve žrtvuje za trenutak uživanja sa voljenim. Ljubav može postati ropstvo vezanosti. Ona nas vezuje za prolazno kao što je telo, mladost, lepota. Nebeska ljubav ide dublje, ona se okreće duši, karakteru, vrlini, onome što u čoveku može trajati i rasti. Ne želimo samo posedovati drugog, nego sa njim postati bolji.

Često postajemo žrtve misleći da je čežnja vredna samo zato što je snažna. Ljubav postaje uzvišena tek kada nas ne vezuje samo za drugoga, nego nas zajedno sa njim vodi prema onome što je u nama plemenitije, trajnije i vrednije.

Lekar Eriksimah Erosa vidi kako u prirodi i muzici tako i u ljudskom telu i čitavom ljudskom biću. Eros je mnogo više od partnerske ljubavi. Eros je kosmički princip sklada suprotnosti. Jedinstvo i igra polariteta. Zdravlje je erotična harmonija različitih sila. Balans koji se iznova uspostavlja. Homeostaza.

Agaton se pridružuje zanosu. Erosa opisuje kao najmlađeg, najnežnijeg i najlepšeg među bogovima. On teži mladim dušama i u njima traži lepotu, vrlinu i sklad.

Ali da li je Eros onda potpunost i sklad? Ako je ljubav čežnja, da li je sama po sebi plemenita?

Sokrat primećuje da težimo samo onome što nemamo. Ako Eros teži lepoti, dobroti, skladu i vrlini, to znači da mu upravo to nedostaje. Geštalt rečnikom: zaljubljujemo se upravo u ono što nismo integrisali kod sebe. U tom smislu, ljubav bi bila igra projekcije i integracije.

Dalje razvijajući Sokratovu ideju u svetlu prethodnih beseda, Diotima opisuje Erosa kao nešto između oskudice (čežnje) i ispunjenosti. Voleti znači čeznuti, tražiti napolju ono što nismo integrisali kod sebe. Kod drugog se zaljubim u ono za čim čeznem u sebi. 

Ali ljubav nije samo čežnja oskudice. S druge strane, ljubav daje trenutke potpunosti, iskustva najdublje i najsnažnije ispunjenosti, trenutke punog konteksta kada smo sjedinjeni sa sredinom. Ljubav jeste težnja ka trajnom posedovanju dobra. Ali kako čovek nije ni savršeno ni besmrtno biće, ljubav je i čežnja i trenuci božanske potpunosti.

Čitajući Platonove mitove o ljubavi, teško je otrgnuti se utisku da je mapirao iskustva koja su bliska svakom čoveku. Vremenska distanca sa koje ga čitamo gotovo se ne oseća. Ljubav kod Platona nije samo osećanje prema drugome. Ona je pokret ljudskog bića, slika koja može biti destruktivna, ali i težnja prema lepoti, dobroti, vrednosti i celovitosti.

Ali za geštalt jezik ljubavi, meni je najinteresantnija Aristofanova slika. Kod njega je čovek nekada bio potpuno biće, sastavljeno iz dve polovine. Savršeno i moćno biće, zaokruženo u sebi, gotovo nalik bogovima. Ništa mu nije nedostajalo. Bio je snažan, lep, samodovoljan, celovit, biće koje nije poznavalo onu prazninu iz koje nastaje čežnja. 

Bogovi su se našli pred problemom. Ako unište ljude, izgubiće one koji im prinose žrtve. Ali ako ih ostave takvima, njihova moć predstavlja pretnju. Zevs zato smišlja rešenje: preseći će svakog čoveka napola. Tako će ljudi postati slabiji, a istovremeno će ih biti dvostruko više.

Nakon razdvajanja, svaka polovina počinje očajnički da traži svoju drugu polovinu. Kada je pronađe, obavija je rukama i želi ponovo da se sjedini s njom. Polovine toliko čeznu jedna za drugom da u početku čak zanemaruju hranu i svakodnevni život i počinju da umiru.

Iz toga Aristofan izvodi jednu od najlepših antičkih predstava o ljubavi. Eros je čežnja ranjenog bića za izgubljenom celovitošću, za drugim ljudskim bićem koje je zapravo izgubljeni deo sebe. Volimo zato što osećamo da nam nešto nedostaje; u drugome prepoznajemo nešto što nas vuče ka prvobitnom jedinstvu i tako sa drugim možemo doživeti celovitost.

Sinteza iznetih ideja sa Aristofanovom vizijom daje sliku prema kojoj u voljenom često tražimo ono što osećamo da nama samima nedostaje, gotovo kao da će nas drugi ponovo sastaviti u izgubljenu celinu. A ipak, sama činjenica da čeznemo govori da nismo potpuni. Eros živi upravo u prostoru između onoga što jesmo i onoga za čim težimo.

Ljubav istovremeno traži sklad između bliskosti i distance, želje i granice, davanja i primanja, mene i drugoga. 

Iz GT perspektive ovo je izuzetno zanimljiv mit, jer se može čitati kao slika jednog od centralnih problema psihoterapije ljubavi i zaljubljenosti: da li čovek svoju celovitost može pronaći uz pomoć drugog i u drugome, ili mora naučiti da podnese sopstvenu odvojenost, osvojiti nezavnost i individualnost, postati celovit upravo kao zasebno biće?

Platonov Aristofan kaže: „Nedostaje mi druga polovina.“ Terapeuti nadahnuti relacionom paradigmom insistiraju da isceljivanja nema bez relacije. Perlsijanski egzistencijalizam odgovara: „Nema druge polovine. Ti si osuđen da budeš jedno. Tek kada postanem samopodržan i nezavistan, mogu istinski sresti drugo.“

Da li je moguća sinergija između ove dve pozicije?

Oštra formula „prvo moraš postati celovit pa tek onda imaš šanse da se ostvariš uz drugog“ danas je česta u nekim formama popularne psihologije. Takođe, može se spekulisati da je bliska jakoj Perlsovoj ideji o samopodršci i nezavisnosti kao idealu ka kome terapija teži. Ipak, ova ideja lako sklizne u individualističku fantaziju da subjekt najpre može postati zaokružen u svojoj izgrađenosti, pa tek potom može uspešno učestvovati u odnosu. Geštalt to teško može da brani, jer glavni aksiom PHG glasi da se self upravo pojavljuje i oblikuje na granici kontakta sa sredinom  i drugim kao važnim delom sredine.

Postoji mnogo uverljivija teza. Uvođenje relacione, procesne perspektive donosi važnu hermeneutičnost (kružnost): kroz drugoga „nalazim“ sebe ili i tek nalazeći sebe mogu zaista sresti drugoga. Odnos nije samo sredstvo samootkrivanja, niti je samootkrivanje preduslov odnosa. Jedno nastaje kroz drugo. 

Drugi mi treba da bih osetio sebe. Drugi je moj psihološki referentni objekt. Tačka identifikacije i razlikovanja. Tek kad drugi stoji naspram nas, mi vidimo sebe. Tek zahvaljujući iskustvu da „naspram nas“ postoji drugi, moguća je nekakva celovitost. Najzad, iskustvo punog konteksta sa drugim jeste ultimativno iskustvo celovitosti. Celovitost je u povezanosti mene i sredine (drugog).

Ali celovitost i povezanost se ne poseduje jednom zauvek. Mi njima težimo, nalazimo ih i gubimo. Celovitost i povezanost je kao antički Eros. Mešavina ispunjenosti i praznine. I glad i potraga i nalaženje i gubitak. Iznova se konstituiše u procesu kontaktiranja, diferencijacije i ponovnog povezivanja.

Za GT posebno je važna ideja da je relacija starija i primordijalnija od autonomije. Ja nisam nastao sam iz sebe. Nastao sam iz drugog i bukvalno i psihološki i metaforički. To pomera težište sa mita o „dve polovine“ ka nečemu dubljem: čovek možda nije prvobitno usamljena polovina koja potom traži celovitost u odnosu, nego biće koje se od početka pojavljuje, razvija i diferencira upravo u relaciji i zahvaljujući relaciji. Ali upravo zato relacija sama nije dovoljna. Bez diferencijacije lako nastaje fuzija; bez oslonca u sebi drugi prestaje da bude drugi i postaje sredstvo moje regulacije. Tako postajem zavistan.

Sama zavisnost nije problem. Mi smo svakako zavisni od drugih i od sredine, problem je kad zbog usmerenosti na partnera gubimo sisteme samoregulacije i regulacije kroz ostale odnose.

Iako ne postajemo celi izvan odnosa i kroz drugoga otkrivamo sebe, istovremeno kroz sebe učimo da vidimo sebe i drugoga. Celovitost nije suprotnost povezanosti nego njena zrelija forma: mogu biti sa tobom a da ne nestanem u tebi, i mogu biti svoj a da se ne zatvorim pred tobom. To znači biti slobodan u odnosu. Slobodan da budem ono što jesam u datom trenutku.

To je, po meni, mnogo plodnija geštalt korekcija Aristofanovog mita: nije problem što čovek traži svoju celovitost kroz drugoga; problem nastaje kada poveruje da se njegova izgubljena polovina doslovno nalazi u drugome. Odnos može da nas dovodi do celovitosti, ali je ne može živeti umesto nas. 

Tu se pojavljuje važna protivteža relacionalnosti: sposobnost da partnerski odnos ne bude jedini izvor smisla, da tamo i tada kad partner ne može da nam pruži podršku, mi možemo da je pronađemo u sebi, umesto da optužimo njega.

Drugi može biti jedan od najvećih izvora smisla, a blizak odnos može radikalno produbiti doživljaj života. Ali ako je sav smisao položen u drugoga, odnos prestaje da bude susret i lako postaje uslov opstanka. Štaviše, nema tog odnosa koji nas može „dovoljno“ podržati. Često, čak i u najplodnijim odnosima, prosto sami moramo nositi svoju egzistenciju u svoj njenoj težini. Ako to ne uspevamo dovoljno, tada gubitak, distanca ili promena drugoga ne ugrožavaju samo vezu nego i samu organizaciju ličnosti. Patnja gubitka može biti jaka do krajnje destruktivnosti: „Ne postojim bez drugog.“ Separaciona rana ubija. Neke metaforično, a neke bukvalno. Da. Eros ubija.

Zato je relativna emocionalna i psihološka nezavisnost važna ne kao suprotnost bliskosti, već kao njen nužan uslov. Opet, da bi je razvili, potrebni su nam dovoljno potentni odnosi. Mogu biti duboko vezan za tebe, a da moj život ne prestaje tamo gde prestaješ ti. Mogu primati smisao iz odnosa, ali ga mogu nalaziti i u radu, stvaranju, telu, svetu, odgovornosti, samoći, vrednostima, veri ili projektu života. Kada mi je veoma teško, a moj partner ovako ili onako nije tu, mogu to podneti ne optužujući ga.

U tom smislu, zrela relacija nije ni autarkija ni fuzija. Ona podrazumeva paradoks: što sam sposobniji da stojim na sopstvenim nogama, to sam sposobniji da ti priđem bez zahteva da me nosiš. A što sam sposobniji da se stvarno oslonim na drugoga, to manje moram da glumim samodovoljnost i lakše nosim sebe. Iskustvo podrške može me lečiti i učiti me da nosim sebe.

Relativna celovitost i nezavisnost omogućavaju da odnos ne bude puka zavisnost, fuzija ili očajničko popunjavanje praznine. Upravo zato što mogu da postojim i izvan tebe, mogu tebe doživeti kao drugog, a ne samo kao ono što mi je potrebno da bih opstao. Time odnos postaje stvarni izvor smisla, a ne samo sredstvo regulacije sopstvene nestabilnosti.

Dobar odnos ne umanjuje sposobnost za samostalnost, nego je proizvodi i produbljuje. Iskustvo da mogu da budem viđen, prihvaćen, podržan i povezan povećava moju sposobnost da se odvojim, istražujem svet, podnosim samoću, stvaram, radim i nalazim smisao izvan samog odnosa. Paradoksalno, sigurna pripadnost (vezanost) oslobađa.

Ali kako nam je ova lepa i nadahnuta teorija korisna u terapijskoj sobi, u redu da klijentima koji nam kao temu donose svoje ljubavne jade?

Jelena (23) donosi tugu i doživljaj hroničnog povređivanja u relaciji sa njenim dečkom Petrom. Beskrajno je zaljubljena i „po ceo dan“ misli na njega, ali je oštra sumnja u njegovu ljubav i odanost proganja i razara. Naime, ona želi i smatra prirodnim da se vide skoro svaki dan, a kada to baš nije moguće, da se čuju telefonom, i da tokom dana razmene mnoštvo slatkih ljubavnih poruka. 

Petar, s druge strane, smatra da je njemu dovoljno da se vide jednom, dva puta, najviše tri puta nedeljno i da je sve preko toga previše. Da nije potrebno da se svaki dan čuju telefonom i da mnoštvo poruka pre guši nego što podržava njihovu vezu, priča Jelena terapeutu, sva u suzama. 

Kada joj Petar ne odgovara na poruke ili se ne javlja na pozive, ona oseća intenzivan strah da će je napustiti, tugu, prazninu i ogorčenost. Zatim mu to prebacuje optužujući ga da bi je on „da je zaista voli kako treba, razumeo, i da bi bio tu za nju kada joj je potreban.“

Petar na to odvraća da ga njena posesivnost i stalne emocionalne krize odbijaju, da je on zaista voli, ali da brine da će se pod pritiskom njenih preteranih očekivanja ljubav ugušiti i pretvoriti u stalnu dramu međusobnog optuživanja.

Kuda da krene terapeut u ovakvoj situaciji, šta su njegove važne taktike i strategije?

Krenimo sa uzdržavanjem od suda (epohe), karakterističnim za fenomenološku metodu. Šta mi daje za pravo da sudim da je problem u njenoj velikoj potrebi za odnosom, ili da je problem automatski u njegovoj većoj potrebi za autonomijom? Umesto toga, strategija je istraživanje koje mi može pomoći da dosegnem drugi element fenomenološke metode, da se stavim u njene cipele. Dakle, krenuo bih za pitanjima koja podržavaju njenu svesnost kroz ekspresiju doživljaja, a meni pomažu da „iskusim njen život“. Šta se događa sa njom kada odnos privremeno nije dostupan?

Jelena želi mnogo bliskosti. Svakodnevno viđanje i razgovore i mnogo poruka, ali to samo po sebi nije patologija. Isto tako, Petrova želja da se viđaju jednom ili dva puta nedeljno i da komunikacija između susreta bude oskudnija sama po sebi ne znači odsustvo ljubavi. Oni možda jednostavno imaju veoma različite mere potrebnog kontakta.

Ali Jelena doživljava nešto dodatno. Kada on nije dostupan, odsustvo kontakta ne ostaje samo frustracija želje: „Nedostaje mi, volela bih da mi se javi.“  Ono brzo dobija egzistencijalno značenje: Ne javlja se → ne želi me → ne voli me → napustiće me. Kao da količina kontakta postaje dokaz sigurnosti odnosa.

I upravo ovde prethodna teorija postaje klinički korisna. Odnos jeste važan izvor smisla i sigurnosti, ali Jelenina sposobnost da taj odnos nosi u sebi tokom odsustva drugoga trenutno nije dovoljna da podnese Petrovu nedostupnost. Kada njega nema, ona teško ostaje u kontaktu sa iskustvom da odnos ipak postoji.

Zato bi možda načelna praktična radna hipoteza i terapijski cilj mogao biti formulisan ovako: Kako da Jelena poveća sposobnost da podnese interval između dva kontakta a da pritom ne mora da umanji svoju autentičnu želju za bliskošću?

Terapijski cilj ne bi bio: „Moraš manje da ga trebaš.“ To bi vrlo lako postalo ideologizovanje nezavisnosti, novi imperativ ili introjekt, izvor Jeleninog doživljaja da sa njim nešto nije u redu, krivice, stida. Cilj bi bio da njena potreba dobije veću slobodu: „Mnogo želim da budem s tobom, ali kada nisi tu, ne raspadam se i ne moram tvoje odsustvo odmah da pretvorim u agoniju da te gubim.“

I on može pomoći ako želi. Može biti saradnik. Umesto da odlaže poruke i odbija pozive, što u njoj potpaljuje strepenju, mogu se dogovoriti da će joj odgovoriti kratko, ali čim bude mogao. Mala učestalost. Kratka poruka “volim te dušo, ne brini”, bez dugih i strašnih iščekivanja. Nešto što njemu ne bi bio problem, a njoj bi možda mnogo značilo.

A onda se događa upravo ona recipročnost o kojoj smo govorili. Što ona postaje sposobnija da izdrži njegovu odsutnost, to odnos može postati bolji izvor smisla. Jer kada se sretnu, manje vremena troše na dokazivanje da li je voli, optuživanje i njegovo branjenje. Ona može više da bude sa njim kakav jeste.

Istovremeno, postoji i druga strana koju ne bih izgubio iz vida. Terapija ne sme da služi tome da Jelenu „osposobimo“ da prihvati bilo kakvu količinu odnosa koju on ponudi. Možda će postati mnogo sigurnija i autonomnija, a ipak zaključiti: „Ja želim partnerski život sa mnogo većom učestalošću kontakta nego što ovaj čovek želi sa mnom. Ne mislim više da me zbog toga ne voli. Ali ono što on želi meni nije dovoljno.“

Zato ovde zapravo treba razdvojiti dva pitanja koja Jelena trenutno stapa u jedno: „Da li me voli?“ i „Da li je način na koji me on voli dovoljan za vrstu odnosa koju ja želim? Ako nije, da li i dalje biram da ostanem, jer mi je nezamislivo da izdržim patnju separacije?“

Prvo pitanje kod nje aktivira strah od napuštanja i traži stalne dokaze. Drugo je zrelo relaciono pitanje kompatibilnosti. Treće je osvešćivanje i priznavanje izbora. Terapija bi joj pomogla da ih razdvoji.

I tada se lepo vidi naša dijalektika. Što je sposobnija da bude sama, slobodnija je da otkrije koliko stvarno želi njega; što manje mora da ga koristi kao dokaz sopstvene sigurnosti, jasnije može da vidi kakav odnos sa njim zaista ima. A tek tada može slobodno odlučivati da li joj je taj odnos dovoljno dobar.

To bi bio znak gotovo neverovatnog terapijskog napretka. Ona više ne mora da ga optužuje da je ne voli da bi opravdala činjenicu da joj odnos nije dovoljan. Može potražiti odnos koji može da joj pruži više. Zvuči moćno, ali je najčešće utopija. Jer Jelena je snažno emocionalno investirana u Petra. Tako da je moguće da će do mesta ovakve slobode terapija potrajati godinama.

Ovi ciljevi su međutim načelni, i terapijski izvedeni. Oni postavljaju najširi okvir. U izvesnom smislu smo krenuli „odozgo“, od teorije prema praksi od koje smo još daleko. Stoga želim da napravimo korake koji će nas još više približiti konkretnoj terapijskoj situaciji.

Ovde više nije dovoljno opisati samo sadašnji obrazac ponašanja. Da bismo napravili korak niže, od teorije ka iskustvu, klinički je važnije klasično dijaloško pitanje: iz kakvog relacionog sveta Jelenina sadašnja reakcija postaje razumljiva?  Posredi je dakle taktika kontekstualizacije ili istraživanja šireg konteksta i lične Jelenine istorije kao konteksta, što su važni manevri koje je na scenu vratio dijaloški geštalt. Isti zahtev za čestim kontaktom može spolja izgledati isto, a fenomenološki imati sasvim različito poreklo, funkciju i značenje. Istražujemo, unosimo svesnost, podstičemo ekspresiju. Verovatno će se razviti serija radova na nezavršenim poslovima.

U geštalt jeziku, sadašnja situacija sa partnerom jeste figura, ali njena snaga, boja i značenje zavise od pozadine. „Nije mi odgovorio tri sata“ nije neutralna činjenica. Za jednu osobu znači: „zauzet je i baš mi je drago da ima nešto što ga toliko okupira, dobro je za njega“; za drugu: „udaljava se, izgubio je interesovanje, želi da me napusti samo ne zna kako da mi kaže“; za treću: „kažnjava me“; za četvrtu: „sigurno ima neku drugu“. Ta značenja nisu proizvoljna: ona su organizovana prethodnim iskustvom odnosa.

Nekoliko tipičnih mogućnosti njene pozadine bi mogle biti:

1. Nepredvidiva dostupnost primarnih figura

Roditelj je nekad bio topao, uključen i nežan, ali često i ozbiljno emocionalno nedostupan, povučen ili odsutan. Dete tada ne uči jednostavno: „voljena sam“ nego: „ljubav postoji, ali nije dovoljna ili može nestati bez upozorenja“. U sadašnjoj vezi kontakt zato mora stalno da se obnavlja da bi odnos ostao psihološki realan. Kada se partner ne javlja, ne aktivira se samo sadašnje odsustvo nego stara glad ili neizvesnost.

1. Emocionalno hladan ili hronično nedostupan roditelj

Ovde njena velika potreba za kontaktom može biti pokušaj da konačno dobije ono što dugo nije dobijala: spontanu zainteresovanost, traženje, inicijativu, želju drugoga da bude sa njom. Tada njegova mala potreba za kontaktom ne boli samo zato što joj nedostaje, već zato što može potvrđivati staru temu: „Ja žudim više nego što drugi žele mene.“ 

1. Ljubav koja je bila uslovna

Ako je pažnju dobijala samo ili naglašeno kada je bila dobra, uspešna, mirna, korisna ili emocionalno prilagođena roditelju, tada prekid kontakta lako pokreće pitanje: „Šta sam uradila pogrešno?“ Njegovo nejavljanje može se organizovati kao znak da je izgubila vrednost. Tada optuživanje „ti mene ne voliš“ može ispod sebe imati mnogo primarniji strah: „Ne znam kako da budem sigurna da sam vredna ljubavi kada mi ti to upravo ne pokazuješ.“

1. Porodična fuzija (konfluencija) i slabo iskustvo separacije

Moguća je i gotovo suprotna istorija. Ne odsustvo, nego prevelika uključenost. U njenoj porodici ljubav je možda značila stalno biti zajedno, sve deliti, često se čuti, znati gde je drugi, šta radi, gde ide. Tada njen zahtev ne mora biti prvenstveno anksiozan. On može biti njena implicitna definicija odnosa: „Ljudi koji se vole žele da podele sve i stalno da budu zajedno.“ Partnerova potreba za prostorom tada joj izgleda gotovo logički nespojiva sa ljubavlju. Ovde bi terapijski posao bio drugačiji. Diferenciranje ljubavi od fuzije i konfulencije i proširivanje repertoara mogućih oblika bliskosti.

1. Rano iskustvo napuštanja ili gubitka (rana separaciona trauma)

Razvod roditelja, odlazak jednog roditelja, smrt, dugo odsustvo, napuštanje porodice ili naglo emocionalno povlačenje mogu ostaviti snažno očekivanje da ono što volim može nestati. Tada vremenska pauza između dve poruke nije samo praznina nego mali model mogućeg gubitka. Njeno ponašanje pokušava preventivno da spreči napuštanje: traži kontakt, proverava, protestuje, optužuje. Paradoks je što time može proizvoditi upravo udaljavanje kojeg se najviše plaši.

1. Sekundarna iskustva izdaje ili naglog prekida odnosa (segundarna separaciona trauma)

Nije nužno sve tražiti u detinjstvu. Možda je imala prethodnog partnera koji je prestao da se javlja pre nego što ju je ostavio, nekoga ko ju je varao, ili iskustvo „gostovanja“. Tada sadašnje nejavljanje ima konkretno naučeno značenje. Njen nervni sistem možda kaže „Ovo sam već videla; ovako je prošli put počelo.“ Klinički je važno da to ne redukujemo na infantilnu dinamiku ako je neposredniji izvor organizacije iskustva kasniji odnos.

1. Iskustvo da mora sama održavati odnos 

Možda je u porodici ili prethodnim vezama ona bila ta koja zove, pomiruje, oseća atmosferu, održava bliskost i sprečava prekid. Tada njegova pasivnost može pokrenuti veoma specifičnu temu: „Ako ja prestanem da vučem, odnos će se raspasti.“ U tom slučaju mnoštvo poruka nije samo traženje sigurnosti nego funkcija koju je naučila da obavlja za čitav relacioni sistem.

1. Malo iskustva stabilne intimnosti 

Sa 23 godine moguće je i da nema mnogo prethodnih zrelih partnerskih odnosa. Tada ona možda još nema dovoljno iskustva da ljubav može ostati stabilna tokom odsustva. Ne mora postojati velika rana ili trauma; može postojati relativno nerazvijena sposobnost da se unutrašnje iskustvo odnosa održi kada drugi nije neposredno prisutan.

Mogućnosti su mnogobrojne. A u realnom slučaju gotovo sigurno nećemo naći samo jednu od ovih linija. Obično ćemo videti konstelaciju. Na primer, emocionalno nedostupnog oca, veoma uključenu majku, jednu prethodnu vezu završenu iznenadnim napuštanjem i sopstveni temperament sa jakom potrebom za kontaktom. Tek iz te celovite pozadine postaje razumljivo zašto upravo ovaj dečko, upravo njegovo kašnjenje sa odgovorom i upravo njegova mera bliskosti dobijaju toliku psihološku težinu za Jelenu.

Klinička procena zato ne bi pitala samo: „Zašto ti treba toliko kontakta?“ To bi već impliciralo da je količina problem. Pitala bi: „Šta se u tebi događa kada kontakta nema? Na šta ti to liči? Šta tada počinješ da očekuješ? Kakvu priču o sebi, njemu i odnosu tada spontano praviš?“ Tu se obično pojavljuje ključni materijal.

S druge strane, postavlja se pitanje Petrove uloge u svemu ovome.

Na primer, sadašnji partner ne proizvodi sam njenu reakciju, ali je ni njena prošlost ne proizvodi sama. Petrova realna distanca i Jelenina relaciona istorija sreću se u sadašnjem polju i zajedno organizuju iskustvo: „nisam dovoljno voljena“.

To je, po meni, važna zaštita od dve kliničke greške. Prva je da kažemo „sve je to njen strah od napuštanja“ i previdimo da je partner možda zaista hronično nedostupan. Druga je da kažemo „očigledno joj on ne daje dovoljno“ i previdimo koliko sadašnja situacija nosi značenje starijih odnosa.

Najzanimljiviji klinički zadatak počinje upravo između te dve redukcije: šta u njenom doživljaju pripada sadašnjem odnosu, šta njenoj istoriji, a šta nastaje tek iz njihovog susreta? To je već prava dijagnostika polja.

Ali pažljivom čitaocu i terapeutu nije promaklo da smo na ovaj način jedan bitan nivo prevideli. Stoga idemo još korak niže, ka neposrednoj praksi. Taj nivo dijagnostički prethodi dubokoj razvojno-relacionoj interpretaciji. Pre nego što njenu potrebu za čestim kontaktom objasnimo istorijom afektivne vezanosti, treba pogledati kakvo je njeno sadašnje životno polje i koliko ono uopšte nudi drugih izvora regulacije, zadovoljstva, pripadanja i smisla.

Jer ista rečenica: „Želim da ga vidim sedam puta nedeljno.“ ima sasvim različito značenje ako je izgovara osoba koja ima bliske prijatelje, studira ono što voli, ima zanimljiv svakodnevni život, bavi se sportom, ima pse koje obožava i sa njima mnogo vremena provodi u prirodi, bavi se društvenim aktivizmom, ima relativnu finansijsku autonomiju, dobar odnos sa porodicom i sposobnost da uživa sama – ili osoba kojoj je partner jedino mesto na kojem život postaje živ.

U prvom slučaju: “Želim te svaki dan.” može da znači veoma mi je važno da nađem način da te uključim u moj inače veoma ispunjen i razvijen život, dakle budi deo mojih interesovanja i već postojećih ljubavi i učinićeš ih još većim i važnijim. 

U drugom slučaju, siromašnog života sa malo sistema podrške i samoregulacije, ne moramo odmah pretpostavljati duboku separacionu anksioznost. Njena „prevelika potreba za njim“ može delimično biti sasvim realistična posledica siromaštva ostatka polja. Ako joj je kod kuće mučno, fakultet prazan, prijateljstva slaba, telo izvor nelagodnosti, budućnost neizvesna, a slobodno vreme prazno, onda je razumljivo da se figura partnera enormno uvećava. On postaje ljubavnik, prijatelj, izlazak, utočište od porodice, zabava, emocionalna i telesna regulacija, potvrda vrednosti, nada i glavni događaj dana, sve u jednoj osobi.

I tada dobijamo veoma važnu geštalt formulaciju. Problem možda nije prvenstveno u tome što je njena potreba za njim prevelika, nego što je ostatak njenog polja premalo hranljiv.

To neposredno povezuje ovaj slučaj sa našom prethodnom tezom o dva uzajamno generativna izvora. Ako drugi elementi njene egzistencije ne nose dovoljno smisla, ogromna količina smisla koncentriše se u partnerskom odnosu. A kada se smisao tako koncentriše, raste zavisnost od dostupnosti partnera. Njegovo „ne mogu večeras“ tada nije samo odsustvo voljenog čoveka. Ono može značiti: „Večeras od života nemam ništa.“ I upravo zato može biti doživljeno gotovo katastrofično.

Razlikujem tri dijagnostička nivoa, redosledom kojim bih ih istraživao:

1. Prvi je aktuelno polje: Kako ona zapravo živi? Ko su njeni ljudi? Šta je raduje? Čemu pripada? Šta radi kada nije sa njim? Ima li nešto čemu se raduje sutra što nema veze s njim? Kakav joj je odnos prema studijama/radu, porodici, novcu, telu, seksualnosti, prijateljstvu, stvaralaštvu, samoći? Koliko različitih mesta u njenom životu proizvodi vitalnost i smisao?
2. Drugi je fenomenologija njihovog konkretnog odnosa: Šta tačno radi on, šta ona, koliko je on stvarno dostupan, kako pokazuje ljubav, šta se događa neposredno pre i posle njihovih kriza? Tu procenjujemo realnu kompatibilnost njihovih potreba, bez patologizovanja bilo koga.
3. Tek treći je razvojno-relaciona pozadina: Zašto upravo njegova nedostupnost kod nje dobija baš to značenje? Tu ulaze svi oni obrasci koje smo prethodno razmatrali — napuštanje, nepredvidiva dostupnost, uslovna ljubav, fuzija, prethodne izdaje itd.

Naravno, ovo nisu tri hermetički odvojena sloja. Njena istorija je učestvovala i u tome kako je izgradila sadašnje polje. Možda upravo zbog teškoća separacije nema dovoljno autonomnih prijateljstava i interesovanja. A siromašno sadašnje polje zatim pojačava staru vulnerabilnost. Tako nastaje cirkularnost: istorija doprinosi siromašenju sistema podrške → siromašno polje povećava zavisnost od partnera → njegova nedostupnost aktivira istorijsku povredu → konflikt dodatno destabilizuje njen najvažniji sadašnji oslonac.

I tu terapijska intervencija više nije samo „rad na strahu od napuštanja“. Ona postaje mnogo šira i konkretnija: gradnja života koji može da je hrani iz više pravaca.

Paradoks koji smo ranije formulisali sada postaje sasvim praktičan. Što njen život bude bogatiji izvan odnosa sa Petrom, to će verovatno biti sposobnija da ga voli kao njega, a manje kao čitav svoj život. A kvalitetan odnos sa njim, ako je moguć, zauzvrat joj može dati sigurnost i vitalnost da se još snažnije okrene svetu.

Konkretna terapijska situacija, relaciona dijagnostika, polje, čulna i senzorna dijagnostika

Idemo još niže, ka običnom iskustvu i geštalt terapijskoj dijagnostičkoj praksi. Klijentkinja sa terapeutom, sada i ovde. Sada se slika zaista približava izvornijoj geštalt dijagnostici, jer više ne pitamo samo šta je dovelo do njenog problema, nego kako se taj problem upravo sada organizuje pred nama i sa nama.

Sistemi podrške i relaciona istorija su pre svega polje u svom kontekstualnom i razvojno-relacionom nivou. Ali relaciono-dijaloški nivo stvarno počinje tamo gde terapeut više nije samo onaj koji prikuplja podatke o njenim odnosima, nego osvešćuje kako je učesnik polja u kojem se njen način odnosa upravo pojavljuje.

U tom smislu, između apstraktne teorije i razvojne anamneze zaista nedostaju najmanje dva sloja. Prvi je relaciono-dijaloški sloj: šta ona pravi sa mnom dok mi govori o njemu? Recimo, ona može pričati o tome kako joj dečko ne daje dovoljno pažnje, a istovremeno veoma pažljivo pratiti terapeutovo lice: da li je razume, da li se slaže, da li joj daje dovoljno vremena. Može produžavati seansu sitnim novim temama baš kada treba da se završi. Može teško podneti praznik, odlaganje termina ili terapeutov godišnji odmor. Može slati poruke između seansi i vrlo snažno reagovati ako odgovor ne dođe brzo. Tada više nemamo samo njenu priču o potrebi za dostupnošću. Njena potreba za dostupnošću pojavila se u terapijskom odnosu, u prostoriji između nje i terapeuta.

Ali moguća je i sasvim druga organizacija. Ona može govoriti da očajnički želi više bliskosti sa partnerom, a sa terapeutom biti hladna, pristojna, kontrolisana, gotovo nedostupna. Tada nastaje izuzetno važna kontradikcija: priča o gladi za odnosom, ali u neposrednom odnosu ne prilazi. Možda svoju zavisnost može da živi samo u intimnom odnosu, dok je u drugim odnosima snažno organizovana kroz samodovoljnost. Ili može terapeuta držati na distanci upravo zato što oseća koliko bi joj mogao postati važan. Možda ne zna kako da razvija intimnost u konkretnom odnosu. Mogućnosti su beskrajne. Istražujmo.

Dalje, ona može pokušavati da terapeuta uvuče u savez protiv partnera. „Je l’ da da nije normalno da se ne javi ceo dan?“ Tu je dijagnostički događaj veoma živ: traži od terapeuta da reguliše njenu neizvesnost potvrđivanjem njene interpretacije, nesvesno manipuliše. Ako terapeut kaže „da, stvarno je hladan“, postaje regulator njenog doživljaja potvrđenosti (daje joj jeftino iskustvo potvrđenosti u relaciji). Ako ne potvrdi, ona se možda oseti napuštenom i od njega. To je već neposredna laboratorija njenog relacionog procesa.

Ili obrnuto, može idealizovati terapeuta kao nekoga ko je „jedini razume“, čime se ponavlja koncentracija smisla i podrške u jednoj osobi. Tada terapija može nehotice postati jedini odnos oko kojeg se organizuje zavisna struktura koju pokušavamo da razumemo.

Drugi sloj neposredne geštalt dijagnostike je fenomenološko-senzorni nivo, i on je možda još više specifično geštaltovski. Tu pitanje nije: „Šta znači kada drži ruke ovako?“ nego: “Šta ja zaista vidim i čujem pre nego što to protumačim?”

Recimo, dok govori: „Znam da nije strašno što mi nije odgovorio pet sati“, možda sedi na samoj ivici stolice, stopala su joj uvučena, ramena podignuta, prsti neprekidno stežu rukav, dah je plitak, oči brzo proveravaju terapeutovo lice, govor ubrzava. Sadržaj kaže: nije strašno. Organizam kaže: opasnost.

Ili govori: „Baš mi nedostaje“, ali glas je ravan, grudni koš gotovo nepomičan, lice bez afekta, pogled sklonjen. Tada ne moramo zaključiti „potiskuje tugu“, ali možemo fenomenološki registrovati nesklad između verbalnog sadržaja i načina na koji ga telo nosi. To postaje predmet istraživanja: „Dok govoriš koliko ti nedostaje, kao da se u telu nešto veoma umiri i udalji. Primećuješ li to?“

Kod neke druge klijentkinje ista tema može izgledati potpuno drugačije: telo se naginje napred, oči su pune suza, ruke otvorene, glas topao i snažan. Ona možda nema problem da oseti i izrazi potrebu; problem nastaje tek kada drugi na nju ne odgovori. Kod treće će telo postati tvrdo, vilica zategnuta, govor oštar: primarni strah se gotovo trenutno organizuje kao bes. Kod četvrte će se smejati dok opisuje bol, umanjivati važnost onoga što govori, praviti šale – kontakt sa potrebom prekida se kroz defleksiju. Kod pete će govor postati vrlo analitičan, bez telesnog angažmana: ona će odnos objašnjavati umesto da ga doživljava.

Ali ovde je ključno: nijedan telesni znak nema unapred zadato značenje. Prekrštene ruke nisu „otpor“, spušten pogled nije „stid“, nemir nije automatski „anksioznost“. Geštalt dijagnostika ne pravi rečnik telo → značenje. Ona pravi niz: opažaj → radoznalost → eksperiment → zajedničko stvaranje značenja.

Dakle: „Primećujem da svaki put kada kažeš da ti nije toliko važno da se javi, rukama stegneš naslon stolice. Šta se događa ako na trenutak obratiš pažnju na to stezanje ili ga namerno pojačaš?“ Tek tada vidimo šta se pojavljuje.

Celina kliničke slike

A sada se svi nivoi mogu složiti u jednu veoma korisnu kliničku vertikalu.

Na najudaljenijem nivou imamo teorijsku matricu: odnos i relativna autonomija uzajamno podržavaju jedno drugo. Stvarna autonomija se razvija kroz odnos. Autonomija čini da odnos može da traje.

Pri prvim istraživanjima kroz intervju, prirodno je da istražimo aktuelno polje podrške. Koliko Jelenina svakodnevica ima drugih izvora smisla i regulacije.

Najbliže neposrednom iskustvu imamo senzorno-čulnu, fenomenološku dijagnostiku: šta zapravo sada vidim, čujem i osećam u njenom disanju, glasu, ritmu, pokretu, pogledu, držanju, afektivnoj energiji, promenama kontakta, u mom telesnom odgovoru.

Obično mi se interpretirajući ovo iskustvo u svojim mislima stvara moguća slika, kako su mogla izgledati ranija iskustva afektivne vezanosti, tj. koje obrasce osećam. Nekad tako krenem istraživanje u tom pravcu. Pitam za razvojno-relacionu pozadinu: kako su njena prethodna iskustva organizovala očekivanje dostupnosti, odsustva, ljubavi i napuštanja.

Mogu, međutim, krenuti i na dijaloški način da zajedno sa njom čitam polje našeg odnosa: kako sada sa terapeutom stvara blizinu, distancu, očekivanje, zahtev, razočaranje, povlačenje, kontrolu, zavisnost ili autonomiju. Sada i ovde, ali ne samo sada i ovde. Interesuje me kako se osećala sa mnom i ranije i u bitnim momentima za nju.

Mogu krenuti i sasvim relaciono i pustiti telo da me vodi u neku vrstu plesa, bez obzira da li plesali distancu i odvojenost, ili kontakt koji nastaje.

Dečko joj ne odgovara. U polju podrške: Jelena nema gde drugde da ode sa svojom energijom. U relacionoj istoriji: odsustvo lako dobija značenje napuštanja. Njeno iskustvo je da drugi nisu stvarno zainteresovani za nju i da čezne za drugima. Sa terapeutom: pažljivo proverava da li je i terapeut uz nju i traži potvrdu da je partner kriv. Fenomenološki: dok čeka terapeutov odgovor, prestaje da diše i netremice ga gleda. Telesno, čulno, ne prepušta se zaista. Stegnuta je. Početak je terapije i mi smo veoma daleki. Čini mi se da je malo svesna svog stanja. Trebaće nam vremena. 

U tom jednom trenutku cela GT dijagnostička slika je prisutna.

I tu bih možda napravio najvažniji geštalt zaokret. Najbolja dijagnostika nije ona koja uspe da klijentkinju tačno svrsta u neku pozadinsku kategoriju, nego ona koja omogućava terapeutu da vidi kako se njena istorija, sadašnje polje i organizacija kontakta upravo sada pretvaraju u živ događaj između dvoje ljudi. Kuda taj doživljaj novog odnosa želi da se razvija. To je mesto na kojem dijagnostika prestaje da bude samo objašnjenje i već postaje intervencija.

Na ovaj način dobili smo celinu. Ali bilo bi veoma zanimljivo i korisno u isto vreme i na isti način razmotriti i Petrovu poziciju.

Petar

Na terapiju nam dolazi Petar i govori kako ima devojku koju zaista voli, ali kako je njegova potreba da provodi vreme sa njom daleko manja nego njena. 

„Zbog toga se često svađamo i ja osećam kako gubim interesovanje za nju, kako se moja želja da provodim vreme sa njom smanjuje, jer stalno moram da se pravdam i da je ubeđujem da mi je stalo.“, kaže.

I ovde je važno napraviti potpuno isti metodološki potez kao kod nje: ne proglasiti njegovu manju potrebu za kontaktom ni zdravom autonomijom ni izbegavajućom organizacijom. Fenomenološka metoda-epohe (uzdržavanje od suda). Isti fenomen — „dovoljno mi je da je vidim jednom ili dvaput nedeljno“ — može nastajati iz veoma različitih organizacija polja.

Posebno je važna njegova rečenica: „Što me više optužuje i traži bliskost, ja je manje želim.“ Ona već opisuje proces, ali još ne znamo šta taj proces organizuje.

1. Aktuelni sistemi podrške i struktura života

Prvo bih, kao kod nje, pogledao najbliže polje. Kako živi. Čemu sve daje svoje vreme i enegiju. Možda on ima veoma razvijen život izvan veze: bliska prijateljstva, posao ili fakultet koji ga angažuje, sport, hobije, porodicu, projekte, sposobnost da uživa sam. U tom slučaju partnerka je važan, ali jedan od više hranljivih odnosa i aktivnosti. Njegova manja potreba za vremenom u neposrednom kontaktu sa njom, može biti izraz dobro diferenciranog života, a ne teškoće sa intimnošću. Možda je on sposoban da bude iskreno blizak i intiman sa njom u tom vremenu, koje joj posveti.

Ali moguća je gotovo suprotna slika. Možda radi dvanaest sati dnevno, iscrpljen je, pod finansijskim pritiskom, brine o porodici ili je depresivno osiromašen, pa zapravo nema mnogo energije ni za šta. Tada „ne treba mi da je viđam češće“ možda manje govori o njegovom stilu vezivanja, a više o načinu na koji je organizovao svoje polje, tako da ga nema nigde, pa ni u odnosu.

Ili je njegov život prepun aktivnosti, ali upravo kao način izbegavanja intimnosti. Naizgled bogati sistemi podrške tada nisu nužno podrška: mogu biti organizacija distance i defleksije. Zato sama činjenica da ima mnogo prijatelja, sporta i posla još ništa ne dokazuje.

2. Njegova relaciona istorija

Ovako ili onako, dolazimo do pitanja: Iz kakvog relacionog iskustva njegova potreba za distancom dobija smisao? Kom kontekstu pripada njegov relacioni stil?

Jedna mogućnost je sasvim dobra istorija separacije. Naučio je da ljudi mogu biti bliski a da ne moraju neprestano potvrđivati odnos. Odsustvo mu ne znači gubitak. On može da voli nekoga koga trenutno ne vidi. Tada njegova mera kontakta možda zaista predstavlja relativnu autonomiju. Tu postoji jedan dobar diskriminativni parametar. Ako se njegova potreba za količinom vremena u kontaktu menja, ako raste i opada, pa opet raste, to je dobar pokazatelj. Ako Petar tačno zna da je njegova mera da je vidi dva puta nedeljeno po 4 sata, na primer, sama rigidnost već ukazuje na izazove i probleme.

Druga mogućnost jeste intruzivna ili kontrolišuća bliskost. Ako je odrastao uz roditelja koji je mnogo pitao, proveravao, ulazio u njegov prostor, zahtevao objašnjenja i teško podnosio separaciju, partnerkino: „Zašto mi nisi odgovorio? Gde si? Zar ne želiš da me vidiš? Da li ti mene uopšte voliš?“ može imati mnogo veću težinu nego što proizlazi iz same sadašnje situacije. Njegov organizam možda vrlo brzo prepoznaje: „Guši me. Opet nemam prostora.“

Treća mogućnost je porodica u kojoj je potreba bila opasna ili ponižavajuća. Možda je rano naučio da ne očekuje mnogo od drugih, da se osloni na sebe i da potrebu za bliskošću jedva registruje. Tada njegova „nezavisnost“ može biti skupo stečena adaptacija: ne trebaš mi jer sam davno naučio da mi niko ne treba.

Četvrta mogućnost je iskustvo u kojem je morao da reguliše tuđe emocije — depresivnu majku, anksioznog roditelja, konfliktne članove porodice. Tada partnerkina uznemirenost može odmah proizvesti osećaj tereta: „Opet sam odgovoran za to kako se neko oseća.“ Distanca mu vraća osećaj slobode.

Peta je sekundarna istorija: prethodna posesivna partnerka, težak raskid, iskustvo gušenja u vezi ili, obrnuto, prethodni odnosi koji su bili veoma labavi pa mu je takva mera kontakta jednostavno postala poznata.

3. Procesna dijagnostika: kako se organizuje gubitak želje 

Ovde bih posebno istraživao šta se zapravo događa između njene potrebe i njegovog gubitka želje. Jer „gubim interesovanje kada ona insistira“ može označavati različite procese. Može značiti: „Želeo sam da dođem, ali čim osećam da moram, moja želja nestaje.“ Ovo je vrlo često iskustvo.

To je veoma zanimljiv fenomen. Spoljašnja obaveza kao da prekida pristup njegovoj spontanoj želji. Potrebno je istražiti šta se događa u prelazu „želim“ → „od mene se očekuje“ → „više ne želim“. Ali može biti i „Kada me optužuje da je ne volim, povređen sam i ljut, pa se udaljim.“ (u tom slučaju verovatno emotivnom manipulacijom odgovara na emotivnu manipulaciju), ili „Njena potreba me plaši jer osećam da nikada neće biti dovoljno. Nisam dovoljan.“, ili čak: „Istina je da nisam toliko zaljubljen koliko tvrdim, a njeni zahtevi me prisiljavaju da se suočim sa razlikom između naših osećanja.“ 

Ovu poslednju mogućnost ne treba izgubiti u psihodinamskom objašnjavanju. Nekada čovek želi manje kontakta jednostavno zato što želi manje tog konkretnog odnosa. 

Mogućnosti su beskrajne.

4. Odnos sa terapeutom (dijaloško-relaciona dijagnostika)

Tu stvar postaje naročito zanimljiva. Kako će on učestvovati u organizovanju bliskosti sa terapeutom, sada i ovde, u realnom odnosu?

Možda će biti prijatan, kooperativan i zanimljiv, ali će odnos ostati na bezbednoj udaljenosti. Govoriće mnogo, ali terapeut posle pola sata može primetiti: znam mnogo o njemu, a gotovo ga nisam sreo.

Možda će veoma dobro reagovati dok terapeut prati njegov ritam, ali čim terapeut intenzivnije priđe — npr. „Šta sada osećaš prema meni dok o tome govoriš?“ — pojaviće se nelagodnost, humor, promena teme, intelektualizacija ili povlačenje.

Još zanimljivije: terapeut može početi da oseća da mora da ga doziva u kontakt. Da postavlja sve više pitanja, ulaže više energije, pokušava da ga zainteresuje. Ako se to ponavlja, terapeut dobija veoma vredan podatak iz polja: možda počinje da zauzima poziciju njegove devojke!

A tada je ključno da ne kaže: „Evo, radiš meni isto što i njoj“, nego da istraži neposredni događaj: „Primećujem nešto između nas. Kao da poslednjih nekoliko minuta ja sve više pokušavam da ti priđem, a ti daješ sve kraće odgovore. Zanima me da li i ti osećaš nešto slično.“, mogućnosti su beskrajne.

Tu njegova partnerska dinamika postaje prisutna bez interpretativnog nasilja.

Može se dogoditi i obrnuto. Sa terapeutom može biti izrazito gladan kontakta, radovati se seansama, teško podnositi pauze. Tada njegova navodna „mala potreba za bliskošću“ očigledno nije globalna osobina. Mogli bismo pitati šta je specifično u intimno-erotskom odnosu sa partnerkom.

5. Senzorno-telesna, fenomenološka dijagnostika

I kod njega bih veoma pažljivo posmatrao trenutak prelaza iz kontakta u povlačenje.

Dok priča o lepim trenucima sa njom, možda se telo otvara: osmeh, življi pogled, kontakt očima, topliji glas, spontani pokreti ruku. A onda kaže: „Ali onda počne — zašto nisi zvao, zašto se nismo videli juče…“ Ramena se možda povuku, telo nasloni unazad, izdahne, pogled ode u stranu, glas postane monoton.

Tu imamo gotovo mikroskopski prikaz procesa: kontakt → doživljaj zahteva → telesna kontrakcija → distanciranje → smanjenje želje.

Kod drugog muškarca slika može biti sasvim drugačija. Dok govori da je voli, telo ostaje mrtvo, glas bez energije, lice nepokretno; tek kada govori o prijateljima ili poslu postaje živ. To bi otvorilo sasvim drugo pitanje: koliko je njegova deklarisana ljubav uopšte podržana njegovim neposrednim iskustvom?

Kod trećeg se pri priči o njenim zahtevima može pojaviti snažan bes: stisnuta vilica, povećanje glasnoće, napetost ruku ili mahanje rukama da bi se napetost regulisala. 

Kod četvrtog strah. Kod petog stid.

Opet: nijedan znak ne tumačimo unapred. Pratimo ga i eksperimentalno istražujemo naš odnos.

I tada dobijamo njihovo zajedničko polje

Tek kada imamo obe strane, pojavljuje se nešto mnogo zanimljivije od dijagnoze: „anksiozna ona — izbegavajući on“.

Možemo imati ciklus: Ona oseti distancu → traži više kontakta → on njen zahtev doživi kao pritisak → povlači se → ona njegovo povlačenje doživljava kao dokaz gubitka ljubavi → pojačava zahtev → on još manje oseća spontanu želju → još se više udaljava.

Ali najvažnije: nijedno od njih nije samo uzrok dinamike niti samo njena žrtva. Svako svojim načinom regulacije nenamerno proizvodi upravo ono čega se boji.

Ona pokušava da poveća sigurnost povećavajući kontakt, a proizvodi njegovo udaljavanje. On pokušava da sačuva svoju želju i autonomiju povećavajući distancu, a proizvodi kod nje još veći pritisak i potrebu za kontaktom.

I tu dolazimo do nečega što veoma lepo nastavlja početnu teoriju: kod oboje može postojati teškoća sa istim paradoksom, samo na suprotnim krajevima. Ona još nedovoljno iskustveno zna da odnos može preživeti distancu. On možda nedovoljno iskustveno zna da autonomija može preživeti bliskost.

Ako se to zaista potvrdi u dijagnostici — a ne pretpostavi unapred — onda više nemamo „zavisnu devojku i izbegavajućeg momka“. Imamo dvoje ljudi koji na različitim mestima pokušavaju da reše isti ljudski problem: kako istovremeno pripadati drugome i ostati svoj.

Agatonova gozba se, zapravo, nikada ne završava. Promenile su se kuće, odeća, jezik i bogovi, vino se retko kad razblažuje vodom, ali ljudi i dalje sede jedni naspram drugih i pokušavaju da razumeju šta im se dogodilo kada su zavoleli. Danas taj razgovor često nastavljamo u terapijskoj sobi. Umesto Fedra, Pausanije, Aristofana, Sokrata i Diotime, pred nama sede Jelena i Petar. Jedno govori: „Ako me voliš, zašto nisi uvek sa mnom?“ Drugo odgovara: „Ako me voliš, zašto mi ne dopuštaš da budem svoj?“ I drevno pitanje ponovo oživi: šta je Eros i šta on zapravo traži od čoveka?

Jer Jelena i Petar nisu samo dvoje mladih ljudi koji se ne slažu oko toga koliko puta nedeljno treba da se vide. U njihovom sukobu sudaraju se gotovo svi glasovi sa Gozbe.

U Jeleninoj čežnji čujemo Fedra. Voljeni postaje središte sveta. Njegovo prisustvo daje životu boju, njegov pogled potvrđuje vrednost, njegov dolazak pretvara običan dan u događaj. Ljubav zaista ima tu moć. Čovek uz nekoga može postati življi, hrabriji, nežniji, veći nego što je bio sam. Nije to nužno patologija. Voljeni nas zaista poziva u život snažnije nego ma šta. Inspiriše. Ispunjava smislom.

Ali čim Jelena počne da veruje da Petrovo odsustvo znači da ljubavi nema, pojavljuje se Pausanijeva opomena: nije svaka snažna vezanost dobra samo zato što je snažna. Čežnja može otvoriti čoveka, ali ga može i zarobiti. Ljubav može biti mesto rasta, ali i mesto vezanosti na kojem sve druge vrednosti života blede dok na kraju ne ostane samo jedno lice od kojeg zavisi čitav svet.

U Petrovom povlačenju takođe nema jednostavnog odgovora. Možda on zaista ume da voli bez neprekidnog potvrđivanja veze. A možda se iza njegove autonomije krije davno naučena odbrana: ne približavaj mi se previše, jer ćeš me progutati; ne traži od mene previše, jer ću ponovo postati odgovoran za tuđi život; ne pokazuj mi koliko ti trebam, jer tada više nisam slobodan. Ono što spolja izgleda kao samostalnost može biti sloboda, ali može biti i strah obučen u njenu odeću. Terapija daje prostor da se ovo izrazi (ekspresija) i osvesti. 

I upravo tu Eriksimahova slika Erosa kao sklada suprotnih sila prestaje da bude samo lepa antička metafora. Ona postaje klinička činjenica. Živi organizam ne opstaje ni u stalnoj kontrakciji ni u stalnom širenju. Dišemo zato što udišemo i izdišemo. Srce radi jer se steže i opušta. Kontakt postoji zato što prilazimo i odvajamo se. Ljubav koja ne podnosi razdvajanje guši. Autonomija koja ne podnosi približavanje ostaje samoća.

A onda se vraća Aristofan. Možda nijedan mit nije tako duboko ušao u našu predstavu ljubavi kao njegova slika dve rascepljene polovine koje lutaju svetom tražeći jedna drugu. I možda je upravo zato toliko zavodljiv. Jer iskustveno pogađa nešto istinito. Drugi čovek zaista može učiniti da se osetimo celovitijima. Njegov pogled može iz nas izvući nešto što bez njega nikada ne bi postalo figura. U njegovom prisustvu možemo prvi put čuti sopstveni glas, osetiti sopstveno telo, otkriti nežnost, snagu, seksualnost, hrabrost ili tugu za koje nismo znali da ih nosimo.

U tom smislu Aristofan pogađa nešto suštinsko: drugi zaista može biti mesto na kojem postajemo celovitiji. Problem nastaje kada čežnja za drugim počne da zauzima čitav horizont našeg života, kada nas toliko veže za njega da nas odvaja od sopstvenog tela, želja, ljudi, rada i sveta. Tada nas čežnja, paradoksalno, udaljava i od samog drugog: više ga ne susrećemo kao njega, nego kao nekoga od koga očekujemo da nam vrati život koji smo prestali da živimo izvan njega.

Jer tada voljeni više nije čovek. Postaje organ bez kojeg ne možemo da dišemo. Njegova distanca više nije samo distanca; postaje amputacija. Njegova promena nije samo promena; postaje raspad našeg identiteta. Njegovo „ne mogu večeras“ može zazvučati kao „nema te“. I tada Eros pokazuje drugo lice. Isti bog koji nas je probudio može nas i razoriti.

U terapijskoj sobi zato ne pokušavamo da Jeleni oduzmemo Aristofanovu čežnju. Ne govorimo joj da joj Petar ne treba. Ne učimo je hladnoj samodovoljnosti. Ali joj pomažemo da otkrije da, kada Petar ode kući, ona ne prestaje da postoji. Da njeno telo ostaje njeno. Da postoje prijatelji, posao, ulica, muzika, stvaranje, samoća, jutro koje dolazi, ljudi koji je vole, stvari koje tek treba da otkrije. Pomažemo joj da svet ponovo postane veći od jednog čoveka.

Petru, možda, treba drugačije iskustvo. Da blizina ne mora biti okupacija. Da nečija potreba ne mora automatski postati zahtev, niti izražavanje nezadovoljstva osuda njegove ličnosti. Ali i da može izdržati da ne udovolji, a da zbog toga ne mora pobeći, zatvoriti se ili braniti svoju slobodu. Može ostaviti Jeleni pravo da bude razočarana, ljuta, povređena ili tužna, čak je podržati da to izrazi kako bi je bolje razumeo, a da njena patnja ne postane automatski nalog da promeni svoju odluku.

Može je čuti, a ipak ostati pri sebi. Može ozbiljno uzeti njenu potrebu, preispitati sopstvenu i svaki put iznova proveriti šta se sada i ovde događa između njih. Nekada će otkriti da može da joj priđe više nego što je mislio; nekada da zaista ne želi ili ne može. Nijedna odluka ne mora postati trajno pravilo o tome „koliko bliskosti njemu treba“. Svaki susret je nova situacija i odnos se iznova pregovara.

Možda je upravo to važan deo njegove slobode u odnosu: da može podneti i Jelenino zadovoljstvo i njeno nezadovoljstvo, njenu blizinu i njenu frustraciju, a da i dalje ostane uz nju. Da ne mora ni da joj udovolji da bi sačuvao ljubav, ni da se udalji da bi sačuvao sebe.

I tada se njihova drama više ne može svesti na „zavisnu nju“ i „izbegavajućeg njega“. Ona čini da odnos živi približavanjem i prirodnim udaljavanjem. On pokušava da spase sebe udaljavanjem i proizvodi njeno još očajnije približavanje. Svako beži od jednog pola i upravo time drugoga gura prema suprotnom. Ona još ne veruje da ljubav može preživeti distancu, štaviše da je povlačenje neophodan deo ciklusa kontaktiranja. On možda još ne veruje da autonomija može preživeti bliskost, da može iznova, sada i ovde, u datoj situaciji, preispitati sebe i svoja osećanja, osvestiti i izraziti svoj doživljaj.

Tu terapija prestaje da bude mesto na kojem nekome objašnjavamo šta s njim nije u redu. Ona postaje mesto na kojem prvi put može nastati drugačije iskustvo.

Terapeut tada ne sedi izvan mita. I on ulazi u njega. Kada Jelena netremice gleda hoće li potvrditi da je Petar kriv, njen Aristofan već sedi između njih. Kada teško podnosi kraj seanse, odsustvo terapeuta ili pauzu, njena drama nije više priča o nekom udaljenom muškarcu. Eros je u sobi. Kada Petar počne da se povlači baš kada terapeut pokušava da mu priđe, njegova potreba za prostorom više nije teorijska pretpostavka. Ona se događa između njih, sada i ovde. U glasu. U ramenima. U pogledu koji odlazi. U tišini između dve rečenice.

Tu geštalt dijagnostika postaje najživlja: mit, biografija, sadašnje životno polje, telo i odnos sa terapeutom sabiraju se u jednom trenutku kontakta.

I možda upravo tada najjasnije razumemo Sokrata i Diotimu. Eros nije bog koji poseduje ono za čim žudi. On je biće između oskudice i obilja. Između gladi i ispunjenja. Između onoga što jesmo i onoga što možemo postati. Zato ljubav nikada ne ukida nedostatak. Nijedan partner ne može zauvek zatvoriti pukotinu ljudskog postojanja. Nijedan zagrljaj nije dovoljno dug da poništi prolaznost, da potpuno izleči ranu naših iskustava separacije. Nijedna sigurnost nije apsolutna. Drugi može otići. Može umreti. Može prestati da nas voli. Možemo prestati da volimo njega.

To je strašna vest. Iskustvo egzistiranja na Zemlji nije samo lepo, ono je i strašno, okrutno. Ali upravo zato što drugi nije naš izgubljeni organ, moguće ga je voleti kao drugoga. I upravo trenuci punog kontakta nam pomažu da izdržimo okrutnu stranu egzistencije.

Tada drugi nije lek protiv praznine. Niti garancija da nikada nećemo biti sami. Niti bezuslovna potvrda naše vrednosti. Drugi nije dužan da nosi težinu našeg postojanja. Drugi je čovek. Ponekad ćemo zaroniti naše lice u njegove grudi i plakati gorko. On će nas zagrliti i za momenat nam dati ono što nam treba da izdržimo težinu egzistencije. Ali nekada, možda često, neće imati taj kapacitet. A nekada ćemo mi njemu trebati na isti način. Nekada ćemo moći da mu to pružimo. Nekada ne.

Tada se Aristofanov mit ne odbacuje nego dovršava. Čovek zaista postaje celovit kroz odnos, ali ne tako što pronalazi svoju nestalu polovinu. Postaje celovit zato što u susretu sa drugim otkriva i razvija sve više sebe, a onda novootkrivenog sebe unosi nazad u svet, u odnose. Dobar odnos ne zatvara krug oko dvoje ljudi. On ga otvara.

Voljeni nas vraća prijateljima, radu, telu, stvaranju, veri, zemlji pod nogama, sopstvenim snovima. A svet koji smo tako ponovo osvojili vraća nas voljenom manje gladne i slobodnije da ga zaista vidimo.

Možda je to ono što u terapiji pokušavamo da omogućimo. Ne da čoveku oduzmemo potrebu za drugim, nego da njegova potreba prestane da bude zatvor. Ne da ga naučimo da može bez ljubavi, nego da može preživeti njeno odsustvo. Ne da ga učinimo nedodirljivim, nego dovoljno oslonjenim u sebi da može biti duboko dodirnut.

Da može reći: potreban si mi — a da to ne znači: bez tebe me nema, moraš doći ako me voliš, sada, smesta. Da može reći: mogu bez tebe — a da to ne znači, ne trebaš mi. Između te dve rečenice živi zrela ljubav.

Tu Eros više nije ni obećanje konačnog spasenja ni opasnost od gubitka sebe. On ostaje ono što je oduvek bio: sila koja nas izbacuje iz ravnoteže da bismo pronašli novu, pokret između vezanosti i odvajanja, gladi i sitosti, mene i tebe. Sila koja nas neprestano uči da nema celovitosti bez drugoga, ali ni susreta sa drugim bez nekoga ko može da stoji na sopstvenim nogama.

Zato ljubav nije nalaženje druge polovine.

Ljubav je susret dva nepotpuna, promenljiva, odvojena bića koja, dodirujući se, povremeno stvaraju iskustvo celine. A možda je upravo to najviše što čoveku pripada: ne da jednom zauvek postane celovit, nego da kroz odnose, odvajanja, gubitke, nova približavanja, uvek iznova ucelovljuje svoj život.

I da svaki put kada kaže „ja“, u toj reči ostane mesta za „ti“.

Piše: Nikola Krstić

Akademija Geštalt Psihoterapije

Kontaktirajte nas…