Da li je anksioznost stvar genetike (urođena) ili se razvija pod određenim životnim okolnostima? Ovo pitanje može se postaviti u vezi sa svim mentalnim teškoćama.

Okolnosti u kojima živimo i životni stil koji vodimo svakako utiču na pojavu anksioznosti. Ovo je istovremeno i dobra i loša vest. Dobra je jer mi možemo uticati na naš živoni stil, na naše navike i okolnosti, barem delimično. Loša je jer smo veoma inertni i najteže nam pada kada treba da promenimo nešto kod sebe. Prostor za promenu uvek postoji i veoma je veliki.

Ipak izgleda da su neki od nas nasledno, po prirodi nervnog sistema skloniji anksioznosti od drugih. “Anksiozni mozak” odlikuje se urođenim, većim stepenom osetljivosti na nadražaje. Ovo su posebno senzitivne osobe i obično su još u osnovnoj školi primetile svoju stidljivost, sklonost tremi, lakoću sa kojom se uznemire ili uplaše. Kod ovakvog nervnog sistema važno je da radimo na upoznavanju i prihvatanju sebe i razvoju svojih specifičnih načina da se nosimo sa životom i svetom u kome se cene brzina i buka.

Ako spadamo u one ljude koji su jednostavno takvi, moraćemo naučiti živeti sa nešto višom anksioznošću, upoznati se sa činjenicom da ovakav nervni sistem ima i neke svoje pogodnosti, razviti posebne načine brige o sebi i specifičan životni stil koji pogoduje našem nervnom sistemu. O načinima rada na prihvatanju sebe i svoje senzitivnosti i razvoju životnog stila koji nam pogoduje saznajte više u članku koji se bavi prevazilaženjem anksioznosti (link).

Naš organizam je čudo i ako su neke naše sklonosti genetski slabije ili jače od drugih, to znači da imamo na raspolaganju puno načina da taj “nedostatak” premostimo kroz kreativnu adaptaciju. Izvanredna postignuća obično se i postižu kada smo na neki način hendikepirani.

Na primer nervni sistem sklon anksioznosti obično ima pojačanu senzitivnost. Pojačana senzitivnost znači da smo opremljeni najfinijim instrumentom, koji u nekim sferama, na primer socijalnih odnosa i socijalne inteligencije, može da oseti finese koje drugi ne mogu.

Naročito slikanje, vajanje i slične taktilne aktivnosti prijaju osobama sklonim anksioznosti i blagotovorno utiču na osetljiv nervni sistem. Sa druge strane baš u takvim aktivnostima njihova senzitivnost može pokazati svoju skrivenu vrednost.

Genetika se međutim često koristi kao izgovor. Ako sam genetski takav i takav, onda imam alibi da ne radim na svojoj promeni.

Nervni sistem koji je sklon anksioznosti s druge strane može biti sjajan izgovor za nas. To smo nasledili pa prema tome ništa ne možemo učiniti po tom pitanju. Ovakav stav je velika zamka. Genetika ne bi smela služiti kao izgovor. Upravo obrnuto, genetika, dobra ili loša trebalo bi da je podsticaj da upoznamo svoju prirodu i prilagodimo joj svoj životni stil. To je jedni način da se sačuvamo od naših genetskih slabosti i da razvijemo naše genetske potencijale.

Kada govorimo o urođenoj sklonosti anksioznosti vrlo je važno da se zapitamo kako ovo saznanje na nas utiče ili šta mi radimo sa činjenicom da smo skloni anksioznosti. Kako mi živimo ovu činjenicu? Da li, na primer, tako da u njoj tražimo opravdanje za naše loše životne navike? Ili tako da bolje prihvatamo sebe i prilagođavamo način života našoj specifičnosti kako bi ostvarili najbolje u skladu sa svojom prirodom?

Veoma je važno imati na umu da je naša genetika vrlo sadržajna i da nam daje skoro beskrajne potencijale koje možemo ostvariti.