Umetnost i Psihoterapija
Edvard Munk
U čemu je tajna umetnosti? – i kako je moguće da je umetnost, nastavši još dok se čovek skrivao po pećinama, verni pratilac čoveka kroz sve civilizacije i istorijske epohe sve do sajber sveta današnjice.
Mnogo je načina da se na ovo pitanje odgovori, ali jedan se izdvaja iznad svih. Mi smo bića ekspresije. Iznad svega imamo potrebu da iskažemo sebe, svoj svet, svoja osećanja, da pustimo glas koji će probiti zidove ili se podići do nebesa tako da nas drugi čovek ili sam Bog može čuti, sve jedno. Ova potreba da dopremo do drugog, zemaljskog ili nebeskog stvora, oličena u milenijumima umetničkog stvaralaštva, našla je svoju novu formu u psihoterapiji i predstavlja njenu suština od nastanka u okrilju psihoanalize do danas.
Život se grubo poigravao sa Munkom, još od kada je sa pet godina izgubio majku koja je na njegove oči umirala od tuberkuloze. Smrt starije sestre, petnaestogodišnjakinje, takođe od tubekuloze učinila je u njegovom mladom biću neizbrisiv trag patnje i nesigurnosti koji je morao naći svoj način da bude izražen, saopšten svetu, oslobođen.
Rastući pored religijski dogmatičnog i sujevernog oca, Munk je mogao osetiti svu zabranu na svoja osećanja i misli, svu anksioznost i nemir samotnog suočavanja sa bolnim vrtlogom života koji sa sobom povlači i odnosi njemu najbliže ljude. Ovo komešanje duše učinilo je da se ona brani maštanjima neopisivog kolorita koja su čekala trenutak kada će im biti pružena prilika da se pojave.
Edvard Munk, jedan od najpoznatijih slikara 20. veka otkriva nove načine transformacije ljudskog iskustva u vizuelni izraz. Više od ostalih fokusiran na unutrašnje psihološke pejzaže modernog čoveka, snažnom bojom koja dodiruje i prenosi doživalj na živ način, Munk daje doprinos staroj ideji da je suština umetnosti u ekspresiji osećanja, doživljaja, života, egzistencije.
Melanholija
Melanholija, jedno od napoznatijih, gotovo autobiografskih dela, izražava Munkovu projekciju mračnih osećanja. Projektujući sebe u Nilsena (dečak na slici), Munk izražava sopstveni osećaj zatočenosti melanholičnim osećanjima, kao snažnom dominirajućom unutrašnjom figurom na pozadini života.
U pozadini žena u belom i čovek u crnom, možda i mladenci pripremaju se da zaplove morima života, da otplove daleko na ostrvo sreće o kome svi negde duboko u sebi maštamo, nadajući mu se potajno. Scena melanholije snažno kontrastira putovanje i plovidbu, sreću u zajedništvu, ljubav i nežnost, sa turobnim, dominirajućim osećanjima osobe kojoj su takvi sni nedostižni.
Istoričari umetnosti veruju da je doprinos ovakvim osećanjima dalo i Munkovo pripadanje kontraverznom boemskom društvu Kristijanije (grad u Danskoj). Slobodna ljubav toga društva kao naličje mogla je imati mnogo ljubomore i zavisti među njegovim člaonovima, ljubomore i zavisti koja vodi u tmurna i melanholična osećanja.
Žena na slici je Oda Krog a njen muž je Krsitijan Krog, sa kojim ona odlazi napuštajući Nilesena sa kojim je vodila slobodnu ljubav i koji je prema njoj razvio snažna osećanja, te je sada duboko zaronjen u neutešnu patnju napuštenosti, istu onu patnju napuštanja koja je i samom Munku bila tako poznata još od najranijeg detinjstva.
Anksioznost
Slika prikazuje anksioznost ljudskog duha koji je uvek u kretanju ka napred. Život sam prikazan je kao most, nešto privremeno i kratko, kao naša težnja kraju, kao prelaženje, prevladavanje, nastojanje koje se nikada (za života) ne završava.
Strah pred rastućim silama života koje gaze sve pred sobom, istorijski oličenih u rastućoj pretnji od Prvog svetskog rata, zahvata čitavo norveško društvo, objedinjujući ga pred nepoznatim tamama sa kojima se mora suočiti, predočeno je kao grupa ljudi koji se svi kreću istim putem u nepovrat.
Nebo je vatreno krvavo a more tamno i stopljeno sa kopnom, tako da se ne zna gde jedno završava a gde drugo počinje, što čitavoj slici daje utisak utopljenosti. Brda se izdižu kao talasi, dok ljudi ukočenih, raširenih očiju, uplašeni i okamenjeni stoje u pokretu. Pozadina je dinamična, sva u kretanju, prelivanju, previranju, sva u neizvesnosti i zloj slutnji. A ljudi kao figure su ukočeni, statični, zaleđeni na ovoj nesvakidašnjoj pozornici života.
Hvata, na taj način Munk, majstorski suštinu same anksioznosti, izmicanje tla i pozadine, večno kretanje pred kojim čovek i pojedino i u grupi ostaje ukočen, iskolačenih očiju, kao hipnotisan, čekajući da bude utopljen, udavljen, da ostane bez vazduha.
Vrisak
Za razliku od Anksioznosti koja se bavi temom kolektivnog straha, Vrisak iskazuje individualni užas.
Ova možda najpoznatija Munkova slika, ikona moderne umetnosti, Mona Liza dvadesetog veka, daje Munkovu viziju našeg vremena, natopljenog krajnjom anksioznošću i nesigurnošću.
Nakon što su ga dva prijatelja, koji su prikazani na slici, napustila, Munk je doživeo iskustvo napada panike i tvrdio je da je čuo vrisak same prirode, vrisak iz utrobe sveta. Priroda se u ekspresionizmu, kao i u mnogim drugim epohama pridružuje čoveku u izražavanju njegovih osećanja. Na ovaj način umetnici pokazuju kako naša unutrašnja psihička stanja boje stvarni svet.
Čitav pejzaž slike povija se u taktu vriska jednog tela iskrivljenog bolom i užasom, odjekujući do beskraja i nazad, takvim intezitetom, koji dovodi do gubitka razuma i od kojeg se bezuspešno moramo braniti poklapanjem ušiju.
Uspeh istrajavanja kroz ovakva, svima nama znana iskustva, Munk ipak nalazi, upravo u “psihoterapiji” umetničkog izraza, upravo u skladu i dinamici boja i oblika koje, izašavši iz kičice ovakvog genija prosto zrače dubinom, snagom i autentičnošću iskustva koje u njima nalazi svoj puni oblik, nudeći stvaralačko rasterećenje i spas.
Piše: Nikola Krstić
