Top dog i ander dog je vrsta psihološke igre, kroz koju jedna osoba nastoji da dominira nad drugom osobom (da je kontroliše), a druga osoba pristaje na podređeni položaj, ali zapravo na svoj način odnosi pobedu.

Ovu vrstu igara često igraju deca i roditelji, ali nije neobična ni kod odraslih.

Top dog je direktan i direktivan. On pokušava da natera druge da rade ono što on hoće –pritiscima, pretnjama, ucenama. Svoje rečenice započinje kondicionalima. Evo nekoliko tipičnih primera: „Ako ne pojedeš supu, nećeš dobiti slatkiš posle ručka.“, ili „Ako ne uradiš domaći, nećeš dobiti tablet da igraš igricu.“, ili „Ako ne budeš išao u školu, bićeš siromašan i moraćeš da radiš najprljavije i najteže poslove.“, ili „Ako ponovo budeš vikao na mene, raskinuću sa tobom jednom zauvek.“, ili „Ako još samo jednom budeš otišao u igraonicu, ukinuću ti džeparac.“, ili„Ako nastaviš da se viđaš sa tim momkom, zaključaću te u sobu.“, ili„Ako nastaviš da jedeš masno, šlogiraćeš se, a ja neću hteti da te čuvam.“, ili „Ako ne prestaneš da piješ, ostaviću te.“ itd.

Ander dog obično na sve pristaje, kako bi odagnao pritisak, ali potom ne ispuni traženo i pojavljuje se sa izgovorima i iznalazi opravdanja. Na primer: „Želeo sam, ali nisam mogao.“;„Stvarno sam se trudio, ali nisam uspeo.“;„Sledeći put ću tako učiniti, obećavam.“;„Ovaj put nisam stigao.“;„Neće se više ponoviti.“;„Nisam to uradio namerno.“;„To je jače od mene.“ i tako dalje.

Top dog pokušava da preuzme odgovornost za drugog. Veruje da će sam biti kriv (odgovoran) ako drugi nastavi da radi to što radi, ili ako ne uradi to što se od njega traži. Zapravo, najčešće je posredi manipulacija jer top dog preti iz prazne puške, kako naš narod kaže. Radi se o igri moći u kojoj top dog najčešće nije spreman da ostvari svoje pretnje, nije u njima istrajan ili brzo odustaje, čim ga prođe ljutnja itd.

Na primer:„Ako te još jednom vidim sa starim društvom, izbaciću te iz kuće.“, kaže otac sinu za koga veruje da je upao u loše društvo, a da zapravo nije stvarno spreman da to učini.

Ander dog, za razliku od svog dominantnog partnera u igri, koristi obratnu strategiju. On je pasivno-agresivan i on odbija da preuzme odgovornost. Nastavlja da radi onako kako sam hoće i kada ponovo bude „uhvaćen“, izvlači se pomoću izgovora i obećanja da će se popraviti.

Kako top dog nije stvarno rešen da izvrši svoje pretnje, ander dog najčešće pobeđuje u ovoj borbi. On navodno pristaje da bude potčinjen i baš u tome leži njegova moć. Zbog toga Perls veruje da je ander dog zapravo jači partner u ovoj igri.

„Slab je onaj koji traži, a slabo je i ono što se od njega traži.“, kaže Kuran. Top dog traži i u tome je njegova slabost. Kada se od njega traži da ispuni svoju pretnju, on nije u stanju da to učini. Za razliku od njega, ander dog je u stanju da učini onako kako hoće, jer najčešće računa da neće stvarno snositi posledice kojima mu je prećeno.

U nešto drugačijoj formi, top dog ne preti i ne ucenjuje, već dobronamerno savetuje. Ander dog se prividno slaže sa svim savetima, i igra „da, ali“ igru. Na sve savete top doga ander dog ima spreman „da, ali“ odgovor. Top dog onda daje novi argument, ali opet nailazi na isti odgovor i tako u beskraj. Ovo se ponekad zove i „da, ali“ igra.

Milica, na terapiji: „Ja ovo više ne mogu da izdržim. Pogledajte.“, pruža ruke, „Još od sinoć se tresem i ponovo nisam spavala. A znate da imam problem sa štitnom žlezdom i da ne smem ovoliko da se nerviram.“

Terapeut: „Šta se desilo?“

Milica: „Ne mogu više da podnesem takvo njegovo ponašanje prema meni.“

Terapeut: „Da li si razmišljala da napustiš tu vezu?“

Milica: „Da, ali teško mi je da to uradim, pogotovo sada kada mu je majka teško bolesna.“

Terapeut: „Vidim da pokušavaš da razumeš da je u teškoj situaciji.“

Milica: „Da, ali to ne rešava moj problem. Prošli put je bio toliko toksičan prema meni da noćima nisam spavala.“

Terapeut: „Da li si probala da razgovaraš sa njim o tome kako se osećaš posle vaših svađa?“

Milica: „Da, ali uvek se posvađamo. On se odmah oseća napadnuto i počne da se brani.“

Terapeut: „Zašto mu ne predložiš da zajedno krenete na terapiju?“

Milica: „To bi bilo sjajno, ali on ne bi pristao. Umesto toga bi me optužio da želim da ga napravim ludim.“

Terapeut, pomalo ljutito: „Meni se čini da ti ne želiš da preuzmeš svoj deo odgovornosti u tom odnosu.“

Milica, plačno i uplašeno: „Evo, sada se i Vi ljutite na mene, niko me ne razume.“

Iz primera se vidi da se Milica predstavlja kao nemoćna (anderdog) i poziva terapeuta da zauzme dominantnu ulogu (top dog) i da je zaštiti tako što će joj dati čarobni savet. Kada terapeut pristane na igru, ander dog nalazi izgovore i opravdanja. Tako da možemo da govorimo i o tome da se ovde odvija igra žrtve i spasioca.

Top dog/ander dog igra, igra žrtve i spasioca, igra „da, ali“ često se javljaju pomešano.

Iako je akcenat tradicionalnog geštalta možda na ego funkciji i svesnosti, ovde bismomogli reći da tehnike mogu pomoći klijentu da oslobodi osećanja, dakle id, kroz direktno izražavanje tuge i ljutnje. Direktno doživljavanje i izražavanje tuge i ljutnje onaj su deo doživljaja koji klijent izbegava da doživi, bežeći u igru.

Možda se može reći da će relacioni geštalt, za razliku od tradicionalnog, izbeći rad na ego granici i direktno težiti susretu kroz dominantno id funkciju. Terapeut će izbeći konfrontaciju, sam preuzati odgovornost za sebe i ponuditi razumevanje (vidi niže psihoterapijski značaj ovog koncepta u dijaloškom i relacionom pristupu).

Na ovaj način klijent i terapeut nastoje doći u kontakt sa pravom potrebom (id) i zadovoljiti je kroz odnos, ako je ikako moguće.

Sa ovom poslednjom intervencijom, ne samo da je klijent pozvan da osvesti i namerno ponavlja ono što zapravo radi, već je takođe pozvan da bude direktan, direktno odbijajući ili agresivan, umesto da bude pasivno-agresivan.

Na ovaj način, tehnikom želimo da oslobodimo klijentov potisnuti bes, koji nesvesno doživljava, i da ga pretvorimo u svesnu granicu, kako bi osetio rasterećenje i sigurnost. „Uredu je da nećeš da ti pomognem. Ili smatraš da nema pomoći, pa ipak pristaješ da ostaneš u tom odnosu. To je tvoj izbor i to je tvoja odgovornost. Imaš pravo na to.“ – poruka je koju na taj način terapeut šalje klijentu. „Ipak, neću ti dozvoliti da i mene učiniš nemoćnim. Ne pristajem na tvoje igre. Tvoje pravo je da se osećaš bespomoćnim. A moje pravo je da u tome neću da učestvujem na takav način da i mene učiniš bespomoćnim. Preuzmi odgovornost za svoj izbor, kao što ja preuzimam odgovornost za svoj izbor kada ti kažem ‘neću da u tome učestvujem’“.

Razrešavanje problema koji je nastao na nivou svesnosti i akcije odvija se takođe na nivou svesnosti i akcije. Odigravanjem, pojačavanjem, direktnošću klijent postaje svestan šta radi i ono što je radio nesvesno sada radi svesno i namerno, tako da, kako se veruje, može za to da preuzme odgovornost.

Takođe postoji šansa da će klijent, kada osvesti šta radi i počne to da radi svesno, odlučiti da stvarno napravi drugačiji izbor i na taj način stvarno preuzme odgovornost. Ovo se, za početak, može desiti upravo u terapijskoj seansi.

Podsećam da je suština relacionog viđenja psihopatologije u tome da je suština psihopatologije doživljaj izolovanosti, koji je kokreiran u polju. Opasnost tradicionalnog pristupa je da se klijent ponovo oseti izolovano, kada terapeut povuče svoju granicu i odbije da učestvuje u klijentovom bolu. Opasnost tradicionalnog tipa intervencija je da kokreiraju osećaj stida i krivice.

„Vidim koliko vas je to uznemirilo.“;„Shvatam koliko je taj odnos važan za vas.“;„Vidim koliko vam je stalo da pokušate da pomognete partneru.“; ili „Žao mi je što ne uspevate da se razumete.“;„Sada osećam tugu.“ – tipične su intencije koje bi ponudio terapeut relacionog pristupa, kada dozvoli da bude inficiran klijentovim osećanjima koja stoje u pozadini, čekajući da budu viđena i uvažena.

Slično kao i tradicionalni terapeut, ovim ne pristajemo na igru, ali tražimo načina da se klijentu pridružimo. Ovim mu ne rešavamo problem, ali mu nudimo naše prisustvo i toplinu. Ako ovu vrstu intervencija kombinujemo sa radom na nezavršenom poslu, sa disanjem i pogledom, može se desiti da klijent doživi da može da izdrži i iskaže svoju ljutnju i bol (čak i prema terapeutu) i da tom prilikom neće biti odbačen, već naprotiv prihvaćen, da će neko sa njim deliti odgovornost za ono što se događa.

Ideja bi mogla da bude da klijent time uči da prihvati stvarnost (egzistencijalistički momenat), ali i novu terapijsku činjenicu da u gorkoj stvarnosti može biti prepoznat, uvažen i prihvaćen, kao i da sa terapeutom može biti u kontaktu bez igara, što je možda najvažnije.