U članku “Prava sreća je u ljubavi – o ljubavi i zavisnosti” opisao sam jedan tipičan način na koji nastaju naše teškoće sa zavisnošću. Ako smo u detinjstvu, u periodu normalne zavisnosti, na ovaj ili onaj način bili napuštani od strane roditelja, bilo tako što smo bili fizički razdvojeni ili tako što su roditelji bili okupirani sobom i svojim problemima ili tako što su bili previše opsednuti nama, može se desiti da se u našim partnerskim odnosima pojavi snažan problem sa zavisnošću.

Partnerski odnos i ideja o ljubavi tada može biti opterećena našim prevelikim očekivanjima ili strahom da nismo voljeni dovoljno i iskreno, a naše ponašanje naš partner može doživeti kao posesivno. Strah da ćemo biti napušteni može biti toliko jak kao da nam život od toga zavisi i mi se možemo ponašati ljubomorno i sumnjičavo. Najzad strah od zavisnosti može biti toliko snažan da nam prosto ne polazi za rukom da pronađemo partnera.

Ovde ću opisati drugi, simeričan (suprotan), ali takođe veoma čest način na koji problemi sa zavisnošću mogu da nastanu. Umesto straha od napuštanja i samoće, često se u nama zapravo radi o strahu od vezivanja i zavisnosti.

Druga varijanta događa se kada su roditelji posesivno vezani za nas i kada iz svoje zavisnosti i strahova nisu u stanju da prate našu narastajuću potrebu za nezavisnošću. U tom slučaju roditelji prave razne vrste emotivnih ucena, sputavajući decu, pojačavajući njihovu zavisnost, podrivajući njihov osećaj sigurnosti stalnim kritikama i nastojeći da održe svoju kontrolu čak i u odraslom dobu. Roditelj je taj koji se plaši da će biti napušten i najčešće nesvesno čini sve da sabotira prirodnu potrebu deteta da se odvaja. Iako to ne može da shvati, dete instiktivno oseća da je manipulisano.

Umesto da je roditelj tu za dete, ovakav roditelj zapravo traži od deteta da bude tu za njega, stvarajući mu na taj način osećaj krivice zbog potrebe da se odvoji i osamostali. (O vezi ovih i sličnih odnosa na stvaranje ankiozne ličnosti pročitajte u našem članku koji Anksioznost i naši roditelji.)

Najzad roditeljstvo predstavlja veliko ulaganje. Mnogo toga uskratimo sebi od rođenja naše dece. Čitave svoje živote podređujemo njihovoj budućnosti pa je za očekivati da nam je onda taško da ih pustimo da jednostavno odu u život. Nesvesno osećamo da su nam deca dužna i da njihovi životi pripadaju nama isto onako kako smo mi svoje živote podredili njima.

Ako smo zbog njih proveli hiljade besanih noći, ako smo na njih potrošili ogroman novac koji smo mukotrpno zarađivali, ako smo bili njihovi sobari, kuvari, lekari, ako smo za njima prali i čistili, ako smo zbog njih drhtali, kako sada da prihvatimo da će otići i ostaviti nas same dok starosti, bolesti i samoća dolaze.

Kada odraste, ovakva osoba biće podozriva prema ljubavi i osećaće instiktivan, nesvestan strah od vezivanja, strah od zavisnosti partnera. Ovakva osoba nesvesno očekuje od partnera da će ga zarobiti na isti način na koji je to činio zavisni roditelj. S ovakvim iskustvom u sebi imaćemo neodoljivu želju da partnera napustimo čim osetimo da počinje da se vezuje za nas.

Što je najgore, osobe sa problemom straha od napuštanja, gotovo po pravilu nalaze partnere koji imaju simetričan problem, strah od vezivanja. Izgleda da ova dva tipa ličnosti jednostavno privlače jedno drugo.

Da li ste se ikada zapitali kako biramo svoje partnere? Kako se desi da nam se baš neko na prvi pogled dopada dok smo prema nekome sasvim ravnodušni? Istražujući ove teme kod sebe i kod drugih kroz psihoterapiju, potvrdio sam stari uvid da nas drugima privlači neka vrsta naše suprotnosti, upravo ono što nemamo. Nas koji smo skloni zavisnosti, izgleda, nesvesno i instiktivno privlači “samostalnost” i samodovoljnost onih koji se zavisnosti i vezivanja boje.

Mislim da kod njih nanjušimo njihovu sposobnost da ne zavise, da budu svoji, da budu sami, da budu sami sebi dovoljni, da pruže sebi sve ono što mi ne možemo, da budu centar sveta. Najzad njihova nezavisnost ili samoživost kreira kod nas mnogo straha da ćemo biti napuštani i vraća nas na mesto originalnog bola koji.

Drugi deo priče tiče se toga da smo ovakvu situaciju već imali u detinjstvu. Naše roditelje kao naše prve emotivne partnere voleli smo bez obzira na sve i na osnovu njih stvarali nesvesne šablone o ljubavi i nesvesne šablone o tome šta nas privlači. Koliko god to za nas bilo neadekvatno, mi smo voleli to što su naši roditelji.

Ako smo detinjstvo proveli nesvesno pokušavajući da se dopadnemo svojim nezainteresovanim roditeljima, da se izborimo za njihovu ljubav i skrenemo pažnju na sebe, onda su dobre šanse da će nas privlačiti i partneri za čiju ljubav ćemo morati da se borimo kroz njihovu nezainteresovanost.

Ako su naši roditelji bili previše zainteresovani za nas, ali ne na autentičan i hranljiv, nego na kritizerski način tako da za njih nikada nismo bili dovoljno dobri, onda će nas privlačiti partner koji će biti nezadovoljan i kritičan. Ako su naši roditelji bili posesivni i zavisni, nesvesno će nas privlačiti posesivni i zavisni partneri.

S druge strane, koliko god bili samostalni, oni koji se plaše vezivanja, dublje u sebi i sami čeznu za ljubavlju i toplinom. Upravo tu ljubav i toplinu oni, čini mi se, naslute u onima koji samo čekaju da se pojavi neko kome će dati svoje srce. Zov ljubavi jači je od straha od vezivanja, tako da će se ovakva osoba lako odazvati tom zovu dok je veza na početku i dok se još oseća bezbedno.

Ovakve osobe obično se brzo oduševe i zaljube ali se još brže ohlade, čim prođe prvobitno uzbuđenje i čim osete miris zamke vezanosti (za razliku od njih zaljubljenost zavisnih traje dugo, dokle god su odbijeni i neverovatno je uporna).

Još jedan problem kod osoba koje se plaše vezivanja, naročito kod muškaraca je što na partnerskom mestu kod njih zapravo još uvek stoji posesivni roditelj, naročito majka. Iako je moguća i obrnuta situacija, muškarac sa strahom od zavisnosti, još uvek je uhvaćen u zamku snažne vezanosti sa svojom majkom i tu za partnerku jednostavno nema mesta.

Vezivanje za partnerku podrazumevalo bi rasplitanje teškog kompleksa snažne psihopatološke zavisnosti od majke što ovakva osoba doživljava kao povredu majke (jer obično majka oseća veliki stah da “pusti” sina u život) i on ne zna kako da se rasplete. Ulovljen u odnos zavisnosti sa majkom, ovakav muškarac neće lako dozvoliti da još jednom bude žrtva, ovaj put partnerke, a posesivna majka će osetiti opasnost i vrlo brzo se umešati u veze svog voljenog sina, kako je ovaj ne bi napustio.

Iako se plaše vezivanja, ovakve osobe zapravo žele da se vežu. Čim počnu da se vezuju, one međutim primete da se i druga osoba vezuje za njih. Tada se u njima pali crvena lampica, budi se stari strah da će biti manipulisani, da će im sloboda biti oduzeta i da će na kraju biti optuženi za neverstvo (upravo sve ono što im se događalo s roditeljem), da će biti krivi što drugome nanose bol i oni beže glavom bez obzira.

Kada osete da su pobegli dovoljno daleko i kada se ponovo osete da su na sigurnom, oni će verovatno pokušati ponovo da se približe, da bi onda ponovo pobegli. Od strane partnera ovo može biti shvaćeno kao da se igraju toplo-hladno. Nevolja je u tome što je zavisne, u principu, vrlo lako zavesti a kada se od njih zatim pobegne, oni će se osećati povređenim za šta će optuživati svoga partnera. Za osobu koja se plaši vezivanja ovo je prava noćna mora.

Dešava joj se upravo ono čega se nesvesno najviše plašila. Zavisna osoba se brzo zaljubila u nju, pokušala da je zarobi i sada se oseća povređenom i napuštenom, te stvaraju kod svog uplašenog partnera osećaj krivice. Osoba koja se plaši vezivanja sada je proglašena za bezosećajno čudoviše koje se poigrava osećanjima drugih i njegovi strahovi su potvrđeni. Pristati na vezivanje znači povrediti drugog i biti optužen. Na ovaj način i osoba sa strahom od vezivanja  potvrdila je svoje strahove.

Osobe sa strahom od vezivanja zato su sklone da “mrdnu repom” i pobegnu. Zavodnici ove vrste često zapravo nisu spremni na vezivanje. Zavisni se zaljubljuje i pati. Pošto je pobegao i kada se oseti dovoljno sigurno, zavodnik će pokušati da se ponovo pojavi.

Zavisni će to jedva dočekti jer on se nikada i nije ohladio. Ponadaće se da će ovaj put biti drugačije, jer zavisni se uvek uporno nadaju. Na prvi mig potrčaće u zagrljaj svom partneru a ovaj će opet zbrisati bez traga i tako u krug. Nisu retki “partneri” koji su u ovoj vrsti igre potrošili godine i godine života.

Kako lečiti strah od vezivanja i zavisnosti? Na prvom mestu, kao i tokom čitavog procesa rada na sebi, na ovoj osobi je da ponovo i ponovo bude svesna šta se događa i kakve partnere zapravo bira. Njoj je potrebno da osvesti svoj strah, a onda i snažnu, prirodnu i unutrašnju potrebu da voli. Ovakva osoba moraće mnogo da radi na svom osećanju krivice i svojim granicama. Rad na granicama je tu da je ojača.

Duboko u sebi ova osoba ne želi nikog da povređuje i oseća se krivom. Za nju je važno da shvati da ne može da preuzme odgovornost za osećanja druge osobe kao i da ne može da bude spasilac, što zavisni partner obično očekuje. Ako se drugi oseća povređenim, to je njegova stvar, to za mene nije opasno i ja ću idalje da ostanem sa njim –  to je stav koji ovakva osoba mora da usvoji.

Za osobe sa strahom od vezivanja važno je da shvate da ne mogu spasiti svoje partnere, kao i da nisu odgovorne za njihovu frustriranost i nezadovoljstvo. Ako njihovi partneri rade na sebi i ako nisu previše naporni, osobe sa strahom od vezivanja i dalje će moći da osećaju svoju ljubav i želju da ostanu u vezi, ostavljajući partnera da se sam brine o svojim frustracijama.

Za njih je važno da utvrde uverenje da ne moraju da napuste vezu i partnera već da moraju da napuste svoje pokušaje da partnera spasu i da ga učine srećnim.

Najzad kao i njegov zavisni partner i osobi sa strahom od vezivanja potrebno je da prihvati neke neprijatne činjenice ljudske egzistencije. Dozvoliti sebi vezanost za nekog zaista znači izložiti mu se, deliti sa njim sudbinu, patiti sa njim. Biti sam i emotivno izolovan je sigurnije, ali to ima svoju cenu.

Verujem da je u svakome od nas duboko ukorenjena potreba da volimo i da delimo sudbinu sa onima koje volimo, bili oni dobri ili loši. Radom na svesnosti i na granicama, uprkos strahu od vezivanja možemo se probiti do ove naše suštine, osetiti je i dozvoliti joj da se pojavi i da bude.

Autor: Nikola Krstić