“Hteo sam da propadnem u zemlju.”, rečenica je koja najbliže opisuje iskustvo stida. Stid je vrlo intezivno, preplavljuće, složeno osećanje. Doživljavmo da ne bi trebali postojati. Samo potpuno poništavanje celokupnog mog postojanja bi bilo adekvatno. Stid je iskustvo ekstrene i inzenedne izoženosti. Otkriveni smo u “zločinu”. Naše granice su grubo narušene. Ništa od nas ne ostaje da je vredno.

Osećam se paralisano. Ne dišem. Ne mogu ništa da učinim. Neprijatnost raste. Uzbudjenje je samo u telu i vrlo je neprijatno.

U tom smislu meni fenomenologija stida liči na fenomenologiju anksioznosti. Uzbudjenje osećam u trupu (stomak, grudi) dok su mi udovi slabi, malaksali i hladni. Lice mi je crveno.

Klijent kog ću zvati Marko mi je pričao san: “Neko je upalio svetlo dok sam bio potpuno nag. Mrak je pobegao a reflektor je meni. Iznenadio sam se. Pojma nisam imao da sam go. Štaviše, mislio sam da sam obučen i to u intimi spavaće sobe, a kada su se reflektori popalili, shvatio sam da sam na sred arene koja je puna publike. Masa se urnebesno smeje a moje srce poludelo lupa. Bežim ali nemam snage u nogama. Spoplićem se i padam. U publici erupcija smeha. Odjednom se uključuje i komentaror. Podsmeva mi se. Prepoznajem glas moga oca.”

Kada mi je Mrko rekao da je sanjao grozan san, pozvao sam ga da radimo na snu. Neznajući sadržaj sna, pozvao sam ga da mi ispriča san kao da se događa sada i ovde.  Kada sam čuo san, kao da se događa sada i ovde, primetio sam da se Mrko oseća veoma postiđeno. Izložio sam ga svojim zahvetom da mi ispriča san kao da se događa sada i ovde, ali pojma nisam imao da je tema sna stid. Osetio sam stid zbog svog postupka. Razmišlajo sam kako da se izvadim.

Terapeut: “Izvini. Nisam želeo da ti bude neprijatno.”, rekao sam, ali Marko kao da me nije čuo. Ne znam da li je ova intervencija bila na mestu.

Zatim sam napravio prebacivanje (šatlnig) sa sadržaja sna na stvrni život i pitao Marka za odnos sa ocem. Saznao sam da ga je postiđivao na grozan način. Fizički ga je kažnjavao tako što ga je tukao kaišem po goloj zadnjici, a majdi brat i sestra su to morali da gledaju. Marko mi je ispričao da je iskustvo stida zbog obnaženosti pred porodicom, posebno pred mladji bratom i sestrom, bilo gore nego bol koji je trpeo zbog batina. Godinama posle toga Marko se toliko stideo svoga tela da je gotovo potpuno bio sekslano nefunkcionalan.

Tema stida često je, ne nužno, u vezi sa temom seksualnosti.

Teorija selfa kaže da je iskustvo krivice usmereno na ego. Nešto sam pogrešno uradio, namerno ili nenamerno i sada se osećam krivim. Suprotno, stid devastira čitav slelf. Nije samo neka moja radnja (ego) pogrešna. Ja sam “pogrešan”. Stid je iskustvo u kome više ne postoji ni jedan deo mene koji treba da postoji. U tom smislu kazemo da je stid preplavljuje iskustvo. Stid je ogoljeno pojavljivanje kroz id funkciju, koja vise nije odevena personom, niti zaštićena egom. Kada se stid pojavi, ništa ne možemo preduzeti. Ništa ne ostaje. Ni jedan “komadić” persone na kom bih mogao stajati i postojati. (U tom smislu fenomenologija stida liči mi na fenomenologiji panike).

Prevedano na relacini diskurs, doživljaj stida je iskustvo da nemam pravo da pripadam drugom, niti zajednici. Ovo osećanje je neizdrživo i skloni smo da se radikalno branimao. Postajemo vema ljuti, čak nasilan. Imuls nasilja može biti tako žestok da u momentu stida, dete ili odrasli čovek može želeti da ubije drugog koji ga je “razotkrio” (nasilnika koji mi je probio granice) ili ma koga drugog svedoka.

Marko mi je pričao kako je posle postiđujućih batina, nedeljama bio veoma ljut na maladjeg brata i sestru. Nedeljama se sklanjao i nije hteo da razgovara sa njima, ijako je bio svestan da njih dvoje nisu bili ni malo krivi. “Želeo sam njihovu smrt.”, rekao mi je.

Naročito muškarci, čini mi se, mogu postati veoma nasilni kada doživljavaju postidjenost.

Na primer, dečak doživljava intenzivan stid dok ga vršnjaci zadirkuju i u sledećem trenutku hvata veliki kamen (disocijacija) i postaje ekstremno nasilan prema jednom vršnjaku iz grupe. Bes koji oseća je toliki da će vršnjaka pokušati da ubije.

Nasilju, fizičkom ili samo verbalnom, u mnogme pribegavamo tokom svadja, u trenutku kada osetimo stid.

Stid je dakle preplavljkuće iskustvo ekstremne ugoženosti. Još važnije, biti vidjen u stidu (od drugog) je ekstremno “ugrožavajuće”, ponižavajuće iskustvo.

Brza promena iskistva stida u ekstremnu agresije potvrdjuje hipotezu da izkustvo stida zapravo mobiloše ogromnu energiju.

Filipson smatra da je stid retroflektovano tj. introjektovano gadjenje, samogadjenje. Kada su nas postidjivali pokazivali su nam da nas se gade. Nije nemoguće da smo pounutrili ovo gađenje prema sebi i da danas, kada se stidimo, zapravo gađenjem zaustavljamo naše originalne impulse.

Lično, ova ideja mi nije naročito bliska. Ipak pitam se da li seznacija gađenja može daijgostikovati prikriveni stid.

Ijako psiholozi naglašavaju da je iskustvo stida veoma destruktivno, stid ima, veruje se, biološku, protektivnu funkciju kod sicilajnih bića. Zapravo moguće je da samo bića koja žive u zajdnici imaju stid. Svojstven je izgleda i drugim društvenim bićima, na primer srećemo ga kod pasa, majmuna i ls.

U primitivnoj ljudskoj zajednici, stid u vezi sa seksualnošću, na perimer, možda ima svrhu da spreči polno opštenje i rezmonažavanje između krvnih srdonika, pojačava odanost patnera i tako povećava šanse za opstanak, itd.

Stid nas štiti od onoga “što se nesme”. Gledano na ovaj način stid je kočnica da ne postanemo nešto što ne želimo biti, što je društveno odiozno, neprihvatljivo. Lopov, lažljivac, ubica, pedofil.

U tom smislu veruje se da sposobnost da doživimo stid ima zdravu komponentu. Jer suprotnost stidu bila bi bestidnost.

Pojava stida u psihoterapijskoj seansi je izazovno iskustvo i za terapeuta i za klijenta. Stid s druge strane nije redak fanomena, naročito na prvim susretima. Velike su šense da će klijent napustiti terapiju ako u toku seanse doživi stid, naročito ako je terapisji odnos mlad.

S obzirom na svesnost, postoje dve osnovne situacije iskusva stida. U jednoj su terapeut i klijent svesni da se pojavio stid. U drugoj, bar klijent nije svestan da doživljava stid.

Druga značajna podela iskustva stida u terapiji je konteksualne prirode. Procenjujemo da je kontekst u kom se javlja stid takav da osećanje stida ima smisla, i razumemo ga kao zdravo. Druga mogućnost je da iskustvo stida nema nikakvih kontekstualnih opravdanja.

U slučaju kontekstualne osnovanosti, zdravog stida, klijent je obično svestan da doživljava stid. Terapijska stretegija tada se može opisati kao podrška i razumevanje.

Na primer, klijntkinja koju ću zvati Sanda (35, udata) priča mi kako se upustila u avanturu s gotovo nepoznatim muškarcem i kako je završila na “seminaru” gde je prkatično bila podvedena drugom muškarcu. Našla se u nebranom groždju. Kasno je shvatila šta se zapravo događa. Konzumerala je kokain, prvi put u životu, i alkohol, i dovela je sebe u takvo stanje da nije bila sposobna da se brani. Na kraju je ipak uspela da pobegne, skoro gola, a kada je trčeći napustila hotel, nije odolela da velikim kamenom ne razbije šoferšajbnu muškarca koji ju je u sve “uvalio”.

Hotelske kamere su to zabeležile i posle nekoliko dana stigla joj je krivična prijava za materijalnu štetu i nasilo ponašanje na javnom mestu. Sudsko pismo otvorio je i pročitao njen muž i pritisnuo je da mu ispriča šta se desilo. Kada mu je kroz plač sve priznala on je poludo od besa. Strašno je viklao na nju i zapretio da će pokrenuti postupak za razvod braka i kako će decu tražiti na starateljstvo jer tako neuračunjiva majka nije doraskla roditeljskim obavezama.

Sanda je, potpuno poražena, došla na terapiju. Od samog početka osećlaja je ogrmni stid i toga je bila svesna. Tri seanse smo potrolili pričajući prazne priče koje nisu imale enegriju, jer je Sanda oklevala da mi ispriča šta se dogodilo i zašto je došla. Postao sam svesatn da je paralisana i da crveni, zadržava dah i suzržava se da počne priču. Naslutio sam da je već tri sense u sobi slon o kome se ne govori. Prepoznao sam stid, ali sam imao dilamu kako da postupim. Plašio sam se da ću je pritiskom da ispriča šta se desilo, povrediti.

Sanda: “Posle 9 godina braka, prvi put sam uradila ovako nešto.” Počela je konačno da priča. Zatim mi je bez daha i sa suzama stegnutim u grlu, gledajući u pod, pocrvenela, kršeći prste, ispričala celo iksustvo.

Osećao sam veliku ljutnju prema Sandinom mužu ali i zahvalnost na poverenju koje mi je Sanda ukazala i to sam komunicira sa njom. Rekao sam joj da svi pravimo greške i da nije ona kriva što postoje ljudi koji su spremni da sikorste njenu naivnost i poverenje. Ovo ju je malo oslobodilo, ali idaje je gledala u pod.

Terapeut: “Prirodno je da sada osećaš stid. Mislim da te to osećanje štiti da ne ponoviš grešku. To što sada osećaš stid meni govori o tvojoj nevinosti. Razuem da ti je bilo nezamislivo šta može da se desi.”

Zatim smo razgovarali o njenom braku i doživalju dosade i neviđenosti. Pokazao sam razumevanje što je posle 9 godina poželela malo zabave, nesluteći kuda to može da ode. Ova kontekstualizacija joj je prijala i Sanda se  plako opuštala. Na karaju seanse čak je mogla da me pogleda u oči a da joj ne bude neprijatno.

Na terapiji se, međutim često događa da klijent oseti stid, čak stid od terapeuta ili pred terapeutom, a da to nije moguće kontelsutalno opravdati kao u navdenom primeru. Ako pri tome klijent nije svesatn stida, sistacije je terapijski posebno složena.

Glavna ideja rada na stidu, kako su mene učili, tada je da se na doživalj stida ne baca svetlo svesnosti, jer je prepoznati i priznati osećanje stida dodatno izlažuće i postiđujuće. U stidu, setite se, ne želimo da budemo viđeni, naprotiv, želimo da se sakrijemo, da propdanemo u zemlju.

Umesto da upotrebi reč stid, možda je praktičnije da teraput primeti da je klijentu neprijatno. Dijaloško-relaciona strategija tada bi išta za tim da terapeut preuzme odgovornost za svoj doprines neprijstnosti koja se pojavila.

Terapeut: “Nisam želeo da vam bude neprijatno. Svestan sam da sam direktnišću svojih pitanja tome doprineo.”, na primer.

Druga glavna stragija mogla bi biti bude rad na nezavršenim poslu. Naime postiji odnos sa značajnim drugim u kom je klijent postiđivan i poništavan, ili je proto iskusio intezivan stid. Intervencija bi mogla glasiti: “U kom ste se znajčnom odnosu osećali tako kao sada?”.

Obrate pažnju da terapuet ovde stid nije imanovao. Upotrebio je bezličnre reči “ovako kao sada”. U koliko klijent ne nalazi odgovor terapeut mu može pomići sugestivnijim pitanjem. Na primre: “Ispričajajte mi nešto o vašem odnosu sa ocem.”

Ako smo prepoznali fenomen stida a klijent ga nije svestan, vrlo je važno da u potrazi za nezavršenim poslom radimo veoma polako i taktično. Ako previse brzo pozovemo klijenta da nam govori o postiđujućim iksustvima, moguće je da ćemo ga preterano izložiti. Nekad je čak u redu zaustaviti klijenta kada se bližimo kritičnim događajima nezvaršenih poslova.

Kako terapijski odnos jača, klijentu će biti značajno da se pred teraputom izloži sa iskustvima u kojima je doživeo stid. Ako ovo bude mogao da učini a da se stid ne pojavi kao preplavljuće stanje, verotavno će se polako oslobađati neprijatnog iksustva iz prošlosti koje je idalje živo u njemu.

Jednom rečju, umetnost rada na stidu svodi se na to da omogućimo klijentu da ponovo bude viđen sa svojim stidom i u iskustvoma koja su bila postiđujuća, ali u onom trenutku terapije i na takav načain koji će osećanje stide rekreiati u meri u kojoj klijent može da izdrži a da ne bude preplaveljn, već da se opusti i da se oseća prihvaćeno.