Spontanost je prirodan i neometan tok pretvaranja impulsa u intenciju, pokret (akciju) i interakciju sa sredinom. Prijatno golicanje koje se širi od stomaka, nadole i nagore, preko grudi do lica, kada ugledam dragu osobu koju duže vreme nisam video, spontano izražava osmeh, širenje ruku i zagrljaj u kome drugog duboko udišem, uživajući u toplini zagrljaja i prijatnosti poznatog mirisa.

Pretvaranje radosti u osmeh i zagrljaj je spontano, tako da bih morao da načinim svesni napor kada bih želeo da ga zaustavim. Ovo suzdržavanje bih osetio kao neprijatnost i osetio bih kako, usled ove supresije, stežem mišiće, a tenzija raste u meni.

Perls je verovao da se autentična potreba spontano pretvara u pokret, odnosno akciju, kada govorimo o zdravom funkcionisanju, kao što je, s druge strane, prekidanje ovog procesa karakteristično za neurotičara. (Perls, 1952)

Za decu i životinje kažemo da su po prirodi spontani. Kvalitet spontanosti nosi u sebi kvalitete prirodnosti, naivnosti, otvorenosti, prostodušnosti, jednostavnosti. Obrnuto je proporcionalno količini osvešćivanja, promišljanju, planiranju, strategiji, analiziranju i drugim oblicima, nekada tako neophodne, retrofleksije. Decu i životinje volimo zbog njihove prirodne spontanosti, iskrenosti i jednostavnosti.

Suprotan spontanosti, dakle, bio bi koncept retrofleksije, nesvesne (naučeno zaustavljanje sebe) ili svesne (namerne retrofleksije, svesnog zaustavljanja impulsa), bilo iz straha, opreza ili želje da proračunamo i procenimo stvari, napravimo strategiju, promislimo. Ovi kvaliteti, iako se suprotstavljaju spontanosti, svakako su potrebni za život, kao i za psihoterapiju.

Spontanosti se suprotstavlja i egotizam. Egotizam je oblik retrofleksije koji izgleda tako što previše svesnosti usmeravamo na sebe. Ako stalno obraćam pažnju na to kako radim to što radim, gubim spontanost, prirodnost, lakoću. Na primer, kada učim jezik, i nastojim da govorim na novom jeziku, ako stalo obraćam pažnju na dikciju ili na gramatiku, verovatno neću uspeti ništa da kažem.

Svesnost potrebe javlja se spontano i ja se prepuštam mobilizaciji i akciji. Svesnost će se ponovo javiti ako negde zapnem. Ali ako stvari krenu glatko, svesnost je u pozadini. Ako bih stalno osvešćivao šta i kako radim, recimo stalno proveravajući da li stvari radim na pravi način, načinom na koji koristim svesnost bih ometao sebe. U tom smislu svesnost možemo upotrebljavati na taj način da prekidamo sebe.

Kada klijenta u seansi pitamo čega je sada svestan, mi smo u izvesnom smislu prekinuli doživljaj koji se događao.

Da li, međutim, u složenom i organizovanom svetu ljudi možemo biti dovoljno spontani? Da li mogu živeti prosto prateći svoje impulse? Ne mogu, ili svakako ne onoliko koliko bih hteo ili ne dovoljno, koliko bih voleo.

Pođimo od najjednostavnijih primera. Da bih ispratio svoju želju da izađem napolje u šetnju sa svojim psom, potrebu moram odložiti kako bih se obukao, obuo, pogasio svetla, pronašao povodac, pronašao ključeve, uzeo novčanik sa ličnim dokumentima, uzeo telefon, otključao i zaključao vrata, proverio da li sam poneo sve što mi treba itd. Sve to činim dok ulažem napor da tolerišem frustraciju koju osećam jer moj pas, osetivši da se spremam da ga izvedem, cvili, laje i mota mi se između nogu. Za razliku od mene, moj pas prosto može istrčati napolje bez ovih zadržavanja.

Od tih jednostavnih primera možemo ići u sve složenije. Čitavo obrazovanje i vaspitanje može se gledati kao učenje savladavanja spontanosti. Prvo domaći zadatak pa onda igra i zabava. Prvo pranje ruku pa onda ručak. Dete mora naučiti da zaustavi svoj spontani pokret da, došavši iz škole u kojoj je satima sedelo u klipi, baci torbu i izjuri napolje. Mora naučiti da suzbije svoj pokret da posegne za batakom koji miriše sa stola jer oseća glad, i ovaj pokret odložiće sve dok ne opere ruke, pa i tada, recimo, mora čekati da se svi okupe itd.

U tom smislu, spontanosti se suprotstavlja i koncept discipline (što je zapravo jedna vrsta retrofleksije, takođe). U grupi, u mnogim trenucima, suzbijam (retroflektujem) impuls da govorim, kako ne bih prekinuo drugoga ili kako ne bih oduzeo previše vremena. Suzbijam svoju želju da odem na spavanje pre nego što sam oprao sudove. Suzbijam želju da prekinem rad dok ne završim ono što je planirano. Na treningu, u položaju za sklek, istrajavam naporno, suzbijajući svoju želju da legnem na pod i opustim se. Učenje i discipliniranje sebe je učenje uzdržavanja i zaustavljanja spontanosti.

Perls govori o učenju kao prirodnom nagonu za istraživanjem sredine i sticanjem iskustva. Naš život, međutim, toliko je složen da ljudski mladunac, primećuje Perls, mora naučiti mnoge neprirodne stvari. Da bi ga zaštitili, roditelji stalno moraju prekidati njegov spontan pokret za istraživanjem i testiranjem sveta (granica). Ne igraj se upaljačem. Odmakni se od ivice bazena. Beži od šporeta dok na njemu ključa voda. Ne trči niz stepenice.  Ne diraj makaze. Odmakni se od televizora. Ne prilazi nepoznatom psu. Ne razgovaraj sa strancem. Ne skidaj jaknu, hladno je. I tako dalje. Da bismo naučili ono što je neophodno za život u savremenom svetu, neophodno je da zauzdamo svoju prirodnu spontanost. (Perls, 1952)

S druge strane, nužda za prilagođavanjem sistemima kojima pripadamo čini da se kreativno adaptiramo na nove i nove načine. U okviru ograničenja za spontanost mi i dalje imamo priliku biti spontani na beskrajno mnogo načina. Da bih kucao po tastaturi, moram poštovati raspored dirki, i u tom smislu neće biti spontanosti.

Kada pišem o pojmu spontanosti, potrebno je da se držim tog pojma i u tom smislu neće biti spontanosti, neću dozvoliti sebi da spontano ulazim u digresije koje bi me odvukle od teme, ma koliko mi delovale interesantne i ma koliko želeo da ih ispišem, ma koliko mi bilo potrebno da sebi dam oduška, ma koliko moje frustracije želele da progovore kako bih sebi pribavio rasterećenje pražnjenjem.

Pretpostavljam čitaoca i nastojim da napišem tekst za koji mi se čini da će čitaocu biti razumljiv i značajan. Tema je spontanost. Možda je čitalac student kome je previše teorijskih koncepata i možda bi on, zajedno sa mnom, radije čitao moje slobodne asocijacije, ma kuda nas vodile. Ali, edukacija zahteva disciplinu. Možda i on odustaje od svoje spontanosti jer je njegov studentski zadatak da razume koncept spontanosti, a ne da ga, sada i ovde, živi.

Izvan tih ograničenja, polje spontanosti i dalje ostaje ogromno. Rekao bih da se tu spontanost graniči sa kreativnošću. Kako da ostanem u okviru teme spontanosti i da, u isto vreme, manje ili više izrazim ono što mi je na duši? Ograničenja nas teraju na kreativnost, a kreativnost ima divan kvalitet spontanosti. Tu se spontanost i ograničenja sreću i stvaraju novu celinu. Kroz konflikt i suzdržavanje, kroz frustraciju i traganje, dakakao, moje veštine rastu, a sa njima i sposobnost da opstanem.

Vrebajući pticu satima, mačka zadržava spoj impuls da spontano jurne ka njoj. Prikrada se polako. Njen opstanak zavisi koliko od spontanosti u trku i skoku toliko i od retroflektovanja svog impulsa, dok se šunja.

Skulptura u mermeru, onako kako ju je skulptor zamislio, neće nastati sama od sebe. Naprotiv, pred njim je duga i frustrirajuća borba sa materijalom koja do krajnjih granica iskušava njegovu veštinu, koja kroz taj proces raste.

Savremeni čovek otišao je u krajnost planiranja. Naši dani imaju jasnu i unapred određenu strukturu. Zna se kada ustajemo, odlazimo na posao, fakultet ili školu, zna se kada su pauze, a ako želimo da odemo na večeru, potrebno je da rezervišemo sto i nekoliko dana unapred se dogovorimo sa prijateljima. Rokovnici, kalendari, sada u elektronskom obliku, puni su unapred predviđenih obaveza. Čak su i slobodne aktivnosti u tom smislu postale obaveza, jer se tačno zna kada moramo da budemo raspoloženi za masažu, bazen, šetnju, pozorište, film ili mali fudbal.

Mesecima unapred planiraju se godišnji odmori. Godinama unapred planiraju se stručna usavršavanja. Visoko školovanje zahteva od nas da planiramo unapred godinama, čak decenijama.

Svet u kome živimo postao je toliko komplikovan da je našoj deci potrebno dvadeset godina planskog rada da bi se osposobili za život i funkcionisanje u takvom svetu. Školovanje traje beskrajno dugo, a još u osnovnoj školi učimo krajnje složene matematičke operacije koje ćemo primenjivati mnogo godina kasnije, ako se opredelimo za vrstu posla u kojoj su one potrebne.

Planiramo obrazovanje, posao, stanovanje, porodicu. Čitav život je unapred isplaniran. Osnovna pa srednja škola, pa fakultet, pa specijalizacija, pa posao, pa porodica itd.

Ako je svaki moj dan isplaniran i unapred određen raznim rasporedima, ako je moj život isplaniran deset ili dvadeset ili četrdeset godina unapred, postavlja se pitanje gde je mesto spontanosti u takvom svetu.

Dalje, kao što saobraćaj podrazumeva striktna pravila od čega zavisi život, ne samo naš nego i drugih ljudi, takva striktna pravila ponašanja važe i u mnogim drugim društvenim sferama. U banci, na aerodromu, kod lekara, u čekaonici, u školi, na prijemu, na proslavi, na poslu, u prodavnici, najzad na ulici uglavnom postoje striktna pravila ponašanja.

Čitav pravni ili pravno-finansijski sistem u kome živimo je složen splet vrlo rigidnih pravila koja zahtevaju beskrajna prilagođavanja i promišljanje.

Kada sve to uzmemo u obzir, nije neobično da se divimo lakoći spontanog života koji vodi pleme koje nema zakone, policiju, sud, porez, banke, kredite, škole, saobraćaj. I doista, istraživanja pokazuju da je mnogo niži stepen organizovanosti u kojem žive ovi ljudi u korelaciji sa mnogo nižim nivoom stresa sa kojim se suočavaju, odnosno da kod njih gotovo nema neurotičnih poremećaja.

Veliki zadatak terapije je da u život vratimo spontanost, koliko god je to moguće, odnosno koliko god smo spremni da preuzmemo odgovornost za posledice naše spontanosti.

Na spontanosti se insistira kao na važnoj estetskoj osobini relacione geštalt terapije. Terapeut je spontan da oseća, gleda i sluša i da koristi sebe, spontano se prepuštajući pitanjima ili izjavama ili pokretima. Tako možemo da kažemo da terapija odiše kvalitetom prirodnosti i jednostavnosti. Terapeut dozvoljava da ga vodi socijalna intuicija i inteligencija.

S druge strane, da li je takođe potrebno da, kao terapeuti, zadržimo svoje impulse i prilagodimo svoj spontani način bivanja nekom višem osećaju, sudu ili uverenju, strategiji ili konceptu?

Izgleda da je odgovor na ovo pitanje pozitivan. Verovatno neću tek tako podeliti sa mojim klijentom da sam osetio ljutnju prema njemu. Možda zato što je tu verovatno kontratransfer u pitanju. Umesto toga tražiću drugog načina da usmerim tj. upotrebim energiju ljutnje. Na primer, moja pitanja postaće jasnija i direktnija. Pitaću klijenta da li ga ljutim ili kakav značaj ljutnja ima za njega.

U dijaloškom modu rada tražiću, istražujući, kontekst u kome je ljutnja objašnjiva. Koje osobe u klijentovom životu su u vezi sa iskustvom ljutnje?

I kada mi klijent kaže da oseća nejasnu ljutnju prema meni, jer ga recimo podsećam na njegovog oca, moje stanje će se promeniti i spontano mogu osetiti želju da ga pozovem da mi kaže sve ono što bi rekao ocu (relaciona varijanta eksperimenta sa praznom stolicom, sa kojim je ekperimentisao još Isidor From).

Tu se teraput više bazira na znanju da je ljutnja pokret da se dopre. Intervencija više ide iz znanja nego što je spontana reakcija. Tražim načina da podržim klijenta da što bolje i preciznije izrazi svoj doživljaj kako bi do mene doprlo ono što ne vidim ili ne čujem, kako bih shvatio onaj deo klijentovog doživljaja koji ne shvatam.

Koristeći tehniku koju sam naučio od Margherite Spagnuolo Lobb, zamisliću da je moj klijent dete. Ovo nije spontan već naučen pokret koji ipak kroz iskustvo ponavljanja dobija kvalitet spontanosti.

Iako u ovim postupanjima i dalje ima spontanosti, čini mi se da je ispravno reći da su moja ponašanja naučena. Ova naučena ponašanja toliko puta sam ponovio i od njih ima dobrobiti da sam počeo da ih, u datom trenutku, izvodim spontano.

Dobro naučeni manevri ili čak strategije, izgleda, kada se dovoljno srodimo sa njima, takođe dobijaju kvalitet spontanosti. To je ono čarobno mesto dobrih i iskusnih praktičara gde se struktura i spontanost spajaju ili gde se struktura utapa u spontanost.

Suprotno, učenje nekog pokreta ili strukture je sušta suprotnost spontanosti. Jeste li kada gledali početnika u ulozi terapeuta, na edukaciji? Pokušava da misli o mnogo stvari. Stegnut je od straha da ne pogreši. Nastoji da sprovede procedure za koje se vidi da nisu postale deo njega.

U svrhu učenja moramo se privremeno odreći spontanosti. Ona će se vratiti s vremenom kao nagrada za vežbu.